Mića M. Tumarić: BOG MEĐU SRBIMA

Filed under: 2016,afirmator,broj 46 - januar 2016,satira |

god_life_isnt_fair_who_leaked_1558985             Došao gospod Bog na Zemlju. Direktno u državicu Srbiju. Službeno. U pratnji nekoliko svetaca, slatke sekretarice, atraktivne lične asistentkinje i pametnog savetnika. Tlo je strašno podrhtavalo kad je stigao. Vetar duvao. Kiša padala. Munje sevale. Gromovi pucali. Opasna kombinacija. Mada Bog nije želeo takvu paradu. Hteo je da dođe inkognito. Bez pompe. Sav taj nebeski vatromet priredio sveti Ilija Gromovnik. Lično. U želji da se dodvori šefu i da preplaši stanovnike Srbijice, koji i danas poštuju običaje iz vremena slovenskih bogova. Zato je onako ludački vozio ona svoja kola. Uzaludna rabota. Gospod je imun na ulizice. A ovde se ratovi, izbori, poplave, nestašice, glad, pljačka i zemljotresi stalno smenjuju. I niko se ničega ne plaši. Građani totalno oguglali. A vlast, zaokupljena ličnim bogaćenjem, nema vremena da se bakće božijim poslom i narodnim mukama.

Boga opkolili novinari i političari. Novobiznismeni i popovi. Nešto znatiželjnih građana i stranih posmatrača. Uglavnom ateisti i agnostici. Najbrojniji su oni iz političkih stranaka. Mahom bezbožnici. Nekrsti. A guraju se kao ludi da dodirnu božije skute. Strašno. Mučno je gledati bogohulnike kako gaze jedni druge.

– Dobri moj narode – reče Bog na tečnom srpskom pokušavajući da ih smiri.

– Jesam li vam rekao – vrišti vižljasti tip ogrnut trobojnom zastavom sa dvoglavim orlom – da je Bog Srbin!

– Ne, ja sam poliglota! – objašnjava oslovljeni.

Uzalud. Već je počelo skandiranje:

– Bože, Srbine, Bo-že, Sr-bi-ne!

– Dobar vam dan, ovčice moje – prekida ih nebeski šef.

– Pomaže bog! – odgovoriše uglas bradati ljudi sa kokardom na šubari.

– Zdravo, druže! – rekoše tipovi sa zvezdom petokrakom na kapi.

– Šta je ovima? – tiho Bog pita savetnika – Zašto su se ovako obukli? I kako to otpozdravljaju?

– Oni su, znate, malo zaostali – odgovara pitani. – Zaboravili da je prošao Drugi svetski rat.

– Ma, to je i Bog zaboravio! – našali se gospod. – Nego, zašto smo došli u ovu vukojebinu?

– Zbog pomoći – prošapta božanstvena lična asistentkinja.

– Aaaa, to! Pa, dragi moji Srbići, šta vam je potrebno?

– Crkve, što više crkava! – leleče pop sve krsteći se.

– Avioni! – traži ministar vojni.

– Kamioni! – urla vlasnik privatne firme koja ne plaća porez.

– Novac, samo keš lova! – krešti guverner narodne banke.

– Što više glasača! – zahteva predsednik političke partije.

– Da predsednika ustoličimo za kralja – molećivo, u pola glasa, kaže predsednik državice i tri puta se krsti.

– Posla i ’leba, gospode, ’leba! – vapi mladić sa diplomom dva fakulteta.

– Ko je to rekao? – pita nebeski gost.

– Ja! – javlja se mladi čovek duge kose i brade, u pocepanim farmericama i izlizanim patikama.

– Tebi ću pomoći! Dobićeš posao, ’leba i s ’leba. Ove druge neka đavo nosi! – preseče Bog i žurno ode u nebesa.

Od tada je počelo blagostanje u državici. Bog je, kao osoba od reči, doveo investitore. Oni izgradili fabrike. Narod radio i zarađivao. A đavo je u nepoznatom pravcu, verovatno put pakla, odveo kompletnu vladu, predsednika, stranačke prvake, poslanike, novokapitaliste, vlasnike medija, popove…

Mića M. Tumarić