Medijski emocionalni nudizam (Tata volim te, Tata, ja ne znam da volim)

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,društvo |

eviltwitter

 

Vlasnica drugog bloga četiri dana kasnije je kao neku vrsta odgovora postovala “Tata, ja ne znam da volim” , pričajući takođe naintimnije stvari svog odnosa sa ocem alkolohičarem i nasilnikom, kako ju je čak namerno prijavio policiji iako je ona tražila da je sačuva od iste…

Imam komšinicu koja je pre oko godinu dana usvojila jedno veoma agresivno kuče. Kad god neko prođe ono laje koliko god može sa svojim piskavim f5 glasom, toliko da moraš da začepiš uši. Pre nekog vremena to iritantno kuče je dobilo druga, introvertnog psića, lenjog i tihog. Ubrzo je i taj postao agresivni hejter kao i onaj prvi jer je uvideo da ga vlasnica podržava u mržnji prema ljudima i dobro hrani. Psihološki, taj psić je kapo iz nacističkog logora. Danas kad prođem sve što čujem je njen krik očajnice preko ta dva emocionalno uništena kučeta.
Pre nekog vremena, otprilike u isto kada je i agresivni pas dobio druga, jedna vlasnica bloga je napisala post “Tata, ja te volim” . U ekstazi svoje ljubavi podelila je sa nevidljivom publikom svoja naintimnija osećanja: kako je otac čitao knjige pred spavanje, puštao Azru i EKV, vodio na tamburaše i plaćao da joj sviraju na uvce… Druga vlasnica drugog bloga četiri dana kasnije je kao neku vrsta odgovora postovala “Tata, ja ne znam da volim” , pričajući takođe naintimnije stvari svog odnosa sa ocem alkolohičarem i nasilnikom, kako ju je čak namerno prijavio policiji iako je ona tražila da je sačuva od iste…
Oba posta su se viralno raširila preko tvitera i imala su na hiljade čitanja.
Da li smo zaista postali toliko izolovani od svoje sredine da nam treba masovna anonimna publika da podelimo najintimnije tajne? Šta time iskazujemo? Hoće li bol proći ili će se radost uvećati? Da li smo postali approval junkie i da li očajnicki patimo za tim Maslovljevim motivom odobravanja?

I AM ONLY HAPPY WHEN IT RAINS!

Njih dve su simbol onoga sto se dešava širom sveta i šta je postao digitalni emocionalni nudizam. Sajtovi kao fmylife.com su dizajnirani da u par rečenica kažes šta te muči, kako te dečko ostavio, jesi li overdozirao, da li si trudna ili zašto tvoja mačka ima tri noge. Imugur.com ide dalje i potencira postavljanje svojih intimnih slika, pa ima na stotine kako su pobedili rak, sa preminulim rođacima ili nekih drugih intimnih stvari, a on se preko reddit.com inače poznatog kao the front page of the internet globalno distribuira i repostuje na još mnogim sajtovima kao 9GAG, pa jedna takva slika bude pregledana preko miliona puta.
Postali smo virtuelni surogati jer prilazimo devojkama preko interneta umesto na korzou ili kafiću. Koristimo Facebook umesto poznanika. Linkedin umesto poslova, Twitter umesto rekreacije. Blogove umesto šaputanja tajni, Soundcloud umesto koncerta. XXX sajtove umesto dečka ili devojke. Postali smo share generacija koja podstiče potrošnju svojih impresija tako što ih deli sa nepoznatima medijima. Postuje se za like, piše se za publiku a ne sebe. Vrednost medijske robe a i onoga ko postavlja meri se brojem pregleda. Na kraju, onaj ko postavlja postaje roba, proizvod samog sebe, upakovan za distribuciju autoputevima hiperveza i potpuno zavistan od reakcije publike, pa se onda pojedinci modifikuju prema broju like-ova ili komentara.
Svi oni prikazuju otuđenje i želju za prihvatanjem. Baš kao i autor teksta koji sve to orvelovski prati, piše na svom kompjuteru i šalje redakcijama i ljudima koje takođe ne poznaje. Sada se uviđa kako je lako sproveden program započet osamdesetih s podelom na one kojima se firma ugasila i na one koje su ostale da rade. Kako su se ljudi podelili na one koji su imali gde da pobegnu devedesetih i one koji su morali u rat. Na one koji su se dvehiljaditih uvalili u upravne odbore i one koji, i dalje besposleni, tumaraju ulicama.
Kako se lako sproveo program otuđenja kroz razlike u prihodima i mestu stanovanja. Samo je bilo potrebno pustiti MMF i strane stručnjake i od nekadašnjih zajažljivih ljudi koji su ispod oka gledali na internet kao zlo i otuđivanje do današnjih tviteraša koji se redovno okupljaju u kafićima prethodno se upoznavši preko interneta.

POUR YOUR MISERY DOWN ON ME!
Sit gladnome ne samo da ne veruje već ga i ubeđuje da nije gladan. Niko više nikoga ne razume jer ni ne može. Danas vladaju komercijalisti, svako prodaje šta ima. Neko telo – neko emocije. Proizvodi rada više nisu u rukama radnika, već preprodavaca, posrednika, medija, vlasnika firmi, političara, lobi grupa…
U današnjem svetu interesa očigledno je asocijalno da izađemo kao nekada i družimo se kroz radne akcije ili uz logorsku vatru. Više nismo jednaki, ljudi, već smo broj na računu ili uticaj u firmi ograničeni platežnom moći i slavom. Svoj bes zbog nemanja željenog artikulišemo neko preko podstrekivanja psa da ujeda a neko preko traženja pozitivnih komentara na internetu. Emotivno i ekonomski smo zarobljeni. Ekonomski i politički smo udaljeni jedni od drugih primanjima i mišljenjima i zbog toga nemamo kome da se obratimo. Naši problemi nisu i tuđi. Postajemo Kromanjonac najbližem rođaku ili komšiji. Zato mediji imaju monopol nad našim emocijama kao što kompanije gospodare privredom. Seks, ekonomija i politika su vezani bliže nego što želimo i mislimo, baš kao u filmovima Dušana Makavejeva. Frustracija uništene privrede se ispoljava i kroz agresivnost pojedinaca.
Na kraju dana svi ćemo završiti isto, besni, ozlojeđeni i sami baš kao i svakog drugog dana dok god budemo imali različite uslove života ili se rangirali prema uspehu zajednice.
Normalnost je ludilo većine.

Đorđe Štefan

One Response to Medijski emocionalni nudizam (Tata volim te, Tata, ja ne znam da volim)