MARIJA KALAS – TUŽNA PRIMADONA Piše: Valentina Bulatović

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,muzika |

Pojedini muzički kritičari opisivali su njen glas kao suv i opor, saradnici su je smatrali zahtevnom osobom koja teško pristaje na kompromise, a publiku i medije više je interesovao njen ljubavni život sazdan od patnje, i dugogodišnja veza s grčkim brodovlasnikom Aristotelom Onazisom

Operska diva Marija Kalas ostaće upamćena po neprevaziđenim glasovnim mogućnostima, ali i po privatnom životu koji je stalno bio na granici između drame i tragedije. Slovila je za kraljicu skandala, na poslu se ponašala hirovito i često se sukobljavala sa saradnicima. Njen ljubavni život bio je tužna priča sazdana od patnje, a za medije je najzanimljivija bila njena dugogodišnja veza s grčkim brodovlasnikom i bogatašem Aristotelom Onazisom i ljubavni trougao u kojem je pored njih dvoje bila „najpoželjnija svetska udovica“ Žaklina Kenedi.

Pojedini muzički kritičari opisivali su glas Marije Kalas kao suv i opor, posebno ističući njegov neprijatni prigušeni prizvuk u srednjem registru. Ipak publika je bila omamljena njenim pevanjem, možda upravo zbog te „nepravilnosti“ koja je glas Marije Kalas činila prepoznatljivim i nezaboravnim.

Operska diva mogla je, kako je rekao njen prijatelj, dirigent Tulio Serafin, da otpeva bilo šta što je napisano za ženski glas. Njene glasne žice proizvodile su zvuk koji je bilo teško svrstati u okvire moderne vokalne klasifikacije. Repertoar Kalasove sadržao je najteže uloge dramskog soprana, kao i uloge koje obično uzimaju najviši i najsvetliji koloraturni soprani velikog raspona. Njen glas je mogao da zabeleži tri registra i da zvuči čas kao oboa, čas kao klarinet, čas kao flauta, toplo i tamno, promuklo, odzvanjajuće, visoko, svetlo i moćno.

Sama umetnica nije volela svoj glas. U jednom od svojih poslednjih intervjua rekla je: „Zaista mrzim da slušam sebe! Prvi put sam slušala snimak svoga pevanja kada smo snimali ‘San Đovanija Batistu’ Alesandra Stradele u crkvi u Peruđi 1949. Dali su mi da poslušam traku i ja sam se dobro isplakala. Želela sam sve da prekinem, da odustanem od pevanja… Čak i sada ne volim svoj glas, ali sam se naučila da ga prihvatim i da budem objektivna u vezi s njim, tako da mogu da kažem da sam pevala veoma dobro ili gotovo savršeno.“

Međunarodnom uspehu i popularnosti Kalasove doprinela je i pojava longplej gramofonskih ploča, kao i prijateljstvo s istaknutim članom kompanije „EMI“ Valterom Legeom. Sjaju njenih nastupa na operskim scenama pomogli su i saradnici, dirigenti svetskog glasa poput Herberta fon Karajana i Leonarda Bernštajna, kao i slavni reditelji kakvi su bili Lukino Viskonti ili Franko Zafireli. Operska diva suvereno je vladala operskom scenom, zvučeći podjednako upečatljivo i ubedljivo kao Norma, Toska, Travijata, Karmen, Aida.

Reditelj Pjer Paolo Pazolini, koji je 1970. godine snimio film „Medeja“ s Marijom Kalas u glavnoj ulozi, napisao je o slavnoj umetnici: „Video sam Kalasovu kao savremenu damu u kojoj je živela drevna, čudna, magična žena s užasnim unutrašnjim konfliktima.“

Čudo od deteta

Marija Kalas rođena je u Njujorku 1923. godine, u porodici grčkih emigranata. Od najranijeg detinjstva bilo je jasno da je obdarena za pevanje, a njena majka Evangelija potrudila se da joj omogući adekvatno školovanje glasa, kao i solidno opšte obrazovanje. Mala Marija slušala je još od treće godine klasičnu muziku, u petoj je počela da pohađa časove klavira, a kada je napunila osam godina, majka je angažovala i nastavnika pevanja za svoju kćerku. Devojčica je pevala na školskim priredbama i na radiju.

Njeno detinjstvo ipak nije bilo idilično. Punačka, kratkovida devojčica majku je doživljavala kao strogu i hladnu osobu, falili su joj nežnost i ljubav, a časovi pevanja za nju su predstavljali mučenje. Kasnije, kao zrela žena, Marija je imala običaj da o majci govori kao o osobi koja nije imala mnogo osećaja ni za roditeljstvo ni za umetnost. U najranjivijem uzrastu kao četrnaestogodišnjakinja Marija je bila primorana da se suoči i s razvodom roditelja i da se navikne na potpuno novu i nepoznatu sredinu, jer se s majkom i starijom sestrom preselila u Atinu. O odnosu operske dive s ocem malo se zna, mada se, sudeći po njenoj sklonosti prema starijim muškarcima, može pretpostaviti da su joj očev autoritet i ljubav prilično nedostajali.

Po dolasku u grčku prestonicu majka je prvobitno pokušala da upiše svoju talentovanu kćerku na Atinski konzervatorijum, ali bez uspeha. Marijin još neizbrušeni glas nije se dopao profesorima na audiciji. Na leto 1937. Evangelija je posetila Mariju Trivelu u Grčkom nacionalnom konzervatorijumu s molbom da primi njenu kćer. Profesorka je odmah uvidela nadarenost mlade pevačice, izjavivši da njen glas prevazilazi sve standarde s tim što su mu potrebni kontrola, tehničko uvežbavanje i stroga disciplina kako bi zablistao u punom sjaju. Smešna devojka s debelim naočarima na nosu napredovala je izuzetno brzo. Trivela je bila oduševljena fanatičnom i beskompromisnom predanošću svoje učenice, koja se posvetila studijama i srcem i dušom. Nakon samo šest meseci bila je kadra da peva najteže arije iz internacionalnog operskog repertoara.

Posle tri godine obučavanja kod Trivele, Kalasova je najzad primljena na Atinski konzervatorijum u klasu nekadašnje španske pevačice Elvire de Idalgo. Uskoro je dobila i svoj prvi profesionalni angažman u Grčkoj nacionalnoj operi. Svoj operski debi Marija je imala u leto 1942. godine, u okupiranoj Atini. Talentovana mlada pevačica nastupila je u sporednoj ulozi Beatriče u operi „Bokačo“. Nekoliko meseci kasnije dobila je i prvu naslovnu ulogu u Pučinijevoj „Toski“.

Nakon oslobođenja Grčke Elvira de Idalgo je svojoj učenici savetovala da ode u Italiju, i da tamo pokuša da izgradi karijeru. Ipak nakon serije uspešnih koncerata po Grčkoj, Marija je odlučila da se vrati u SAD i da tamo potraži angažman. Novi početak nije bio lak. Zbog viška kilograma bila je prinuđena da odbije ulogu Ćo Ćo San u Pučinijevoj operi „Madam Baterflaj“, a nije uspela da dobije ni očekivani angažman u „Lirskoj operi“ u Čikagu.

Pozajmila je novac i 1947. godine otputovala u Veronu, gde je imala međunarodni debi. Nastupivši u ulozi Ponkijelijeve „Đokonde“, pod upravom dirigenta Tulija Serafina, Kalasova je očarala publiku u Veroni. Prema njenim rečima, susret sa Serafinom bio je istinski početak karijere i najveći mogući uspeh. Serafin ju je uveo u svet velike opere, pomogavši joj da dobije glavne uloge u Verdijevoj „Aidi“ i Belinijevoj „Normi“. Svi su bili zapanjeni kada je 1949. u Veneciji tokom samo jedne nedelje uspela da izvede dve u vokalnom smislu potpuno nespojive uloge, partiju Brunhilde u Vagnerovim „Valkirama“ i Elvire u Belinijevim „Puritancima“. Tako je i počela da slovi za pevačko čudo, čije grlo ima nekoliko glasova.

Kalasova je 1951. godine prvi put nastupila u milanskoj „Skali“, a dve godine kasnije „EMI“ je prvi put objavio zapis opera u njenom izvođenju. Pevačica se u tom periodu fizički preobrazila, smršavši više od 30 kilograma. Usledile su brojne uspešne uloge na operskim scenama Evrope i Amerike. Tokom nekoliko narednih godina blistala u Donicetijevoj „Lučiji od Lamermura“, Belinijevoj „Normi“, Kerubinijevoj „Medeji“, u Verdijevim operama „Trubadur“ i „Magbet“, kao i u Pučinijevoj „Toski“. Svi su bili oduševljeni kako njenim izvanrednim glasovnim mogućnostima, tako i izražajnom glumom kojom je doprinela pretvaranju opere u dramski teatar. Ipak uspeh nije dugo potrajao. Već krajem pedesetih godina glas operske dive počeo je osetno da propada, čemu su, verovatno, umnogome doprineli mučni emotivni događaji iz njenog privatnog života.

Potraga za očinskom figurom

Saradnici su Mariju Kalas smatrali zahtevnom osobom koja teško pristaje na kompromise. Dešavalo se da otkaže nastup zato što se ne oseća dobro ili zato što smatra da nije dovoljno spremna. Ipak njen profesionalni život nije bio ni približno buran kao emotivni. Iako nije važila za klasičnu lepoticu, veoma je privlačila muškarce. Nju su privlačili bogati i uspešni poslovni ljudi, često mnogo stariji od nje.

U Veroni, u vreme kada je debitovala, upoznala je dvostruko starijeg industrijalca Đovanija Batistu Meneginija, koji je bio strasni ljubitelj opere. Menegini se zaljubio u Kalasovu i ubrzo joj se potpuno posvetio. Nije bio samo njen verni suprug nego i brižni otac i darežljivi mecena. Pored novca koristio je svoja brojna poznanstva s uticajnim ljudima Italije da potpomogne njen angažman u operi. Mladoj primadoni prijali su njegova pažnja i naklonost, ali joj je nedostajala strast.

Čamotinju je razvejalo poznanstvo s drugim imućnim starcem, zemljakom Aristotelom Onazisom. Bogatog brodovlasnika Marija je upoznala 1957. godine u Veneciji, na jednom balu. Nakon još nekoliko slučajnih susreta, Onazis je pozvao Mariju i njenog muža da budu gosti na njegovoj jahti „Kristina“. Ubrzo posle tog krstarenja bogataš i primadona postali su ljubavnici. Nisu se čak ni trudili da sakriju svoju vezu, nego su se svuda pojavljivali zajedno, iako su oboje još bili u braku. Onazis je bio oženjen ženom iz visokog društva Tinom Livanos, preko koje se približio krugu uglednih brodovlasnika. Bio je to brak iz interesa i bilo je pitanje vremena kada će se raspasti. Slična je situacija bila i u Marijinom braku. Iako ju je za Meneginija vezivalo nežno prijateljstvo, nije ga volela. Nakon krstarenja ona je molila svoga muža da se razvedu. Menegini je prvobitno reagovao tako što je Onazisa javno optužio da mu rastura brak. Na jesen 1959. godine i Onazisova žena Tina podnela je zahtev za razvod. Ipak, grčki brodovlasnik nakon razlaza sa ženom nije zaprosio Mariju, a njihova ljubavna veza, iako prepuna strasti, bila je ispunjena nesuglasicama i svađama.

On nije podnosio operu i često je govorio da ga slušanje arija podseća na dovikivanje italijanskih kuvara koji razmenjuju recepte za rižoto. Kada je Kalasova 1960. zatrudnela s njim odreagovao je veoma grubo, pitajući se šta će mu još jedno dete kad već ima dvoje. Nesrećnu opersku divu očekivao je još teži udarac – prevremeno rođeni sin živeo je svega nekoliko sati. Kalasova je bila potpuno slomljena. Više nije mogla da živi bez tableta za umirenje. Onazisova ravnodušnost prema gubitku sina i njenom bolu dodatno je potresala pevačicu.

Vrhunac poniženja usledio je 1968. godine, kada je Marija iz novina saznala da se njen ljubavnik oženio drugom – udovicom predsednika SAD-a Žaklinom Kenedi. Onazis je, prema svedočenju svojih prijatelja i poznanika, vrlo brzo zažalio zbog svoje odluke, a nakon godinu dana on i Kalasova su obnovili ljubavnu vezu. Džeki se preselila u Njujork, gde je ostala do smrti 1993. godine.

Tekst preuzet iz nedeljnika Akter