Mala kultura – satirična priča

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,satira |

teatarNikola Stamatović, dobroćudni div i vlasnik kafane „Kosmajac“, odmah do ulaza stajao je za šankom i čačkao svoj nos.
-Dobar dan profesore! – reče mašući mi slobodnom rukom.
Pozdravivši ga klimanjem glave polako se provukoh između stolova do „svog“ mesta. Međusobno okrenutih leđa kao da su dva stranca, sedih glava i živo zarozani, preko puta mene sedela su dvojica prijatelja: direktor biblioteke Marko Skočić i profesor istorije u penziji Jovan Bondžić.
-Još jedan bokal „crnog“! – doviknu gazdi Marko.
-A za Jocu? – upita ga Nikola.
-Kog bre Jocu? Takav ne postoji ovde! – cerio se direktor biblioteke.
Primetih na par stolova od nas i gospođu Lalić. Moja starija koleginica, profesorka fizike, sedela je sama. Njen filcani šešir krem boje, ukrašen lokvanjem, davao je njenom izgledu neobičnu otmenost. Elegantnim pokretima svojih ruku, preko kojih su bile navučene bele rukavice, trpala je roštiljsko meso iz prepunog ovala u svoj tanjir i potom ga staloženo žvakala.
-Nestalo mi „crnog“, može li „belo“? – vrativši se iz ostave viknu Nikola.
-Natoči, nabijem te! – iskezi se Marko.
U kafanu „Kosmajac“ dolazio sam često, mada ne i uvek rado. Sala kafane nije imala ventilaciju, pa je svaki duži boravak mojoj odeći i kosi donosio neprijatan i jak miris zaprške. Ipak, i hrana i piće bili su izuzetno jeftini što se savršeno podudaralo sa skromnim profesorskim primanjima.
Držeći se obema rukama za sto, kao da se bojao da mu isti ne pobegne, iskolačenih očiju i uzjapurenog lica Marko Skočić držao je besedu:
-Da smo još devedeset i prve izašli sa tenkovima na etničke granice đoku bi nas Hrvati proterali sa naše svete srpske zemlje!
Ozbiljan i zamišljen, bledog i osušenog lica, Jovan Bondžić je ćutao i pućio usne.
-A ja sam njihove pesnike ovde, u samo srce Šumadije, dovodio za mufte da se bahate, žderu, piju i krešu naše najbolje ženske! Ej, bre, Lara Pavlović nikom od nas nije dala! Ali, zato je ta divna, čedna dama, sa zadovoljstvom jedne palanačke kurve, širila svoje lepe noge pred svakim franjevcem kojeg sam doveo ovde! A što je Lara bila pesnikinja… Nenadjebiva! Laro, Laro… Uf, živote! – završi vidno uzbuđen Marko pa nategnu vino iz čaše.
Za Marka Skočića pričalo se da je spadao među najbolje organizatore književnih večeri u bivšoj SFRJ. U sali Kulturnog centra svoje predstavljanje imali su pisci iz svih republika nekada zajedničke države. Poslednjih godina Marko je „održavao“ kulturni život palanke organizujući književne večeri uglavnom za lokalne, neafirmisane pesnike, svoje prijatelje i rodbinu. Pokatkad bi organizovao i neki koncert, baš kao što je to učinio i meni. Na ulici uvek srdačan i otmen Marko se u kafani preobražavao u neotesanog i bahatog galamdžiju. Tri puta se razvodio zbog pijančenja. Imao je četvoro dece, ali ni sa jednim se nije viđao. Gledao sam svojim očima kako na ulici radosno širi ruke ka svom sinu koji prolazi pokraj njega kao pokraj stranca.
U međuvremenu, gazda Nikola donese mojim „susedima“ dva bokala „belog“.
Zatim svrati i do mene.
-Mogu li profesore da vam preporučim našu „ponudu dana“? Preključe nam je baš stigla mlada, mekana teletina. Prste da poližete! – kaza mi cmačući svoje debele prste.
-Mlada teletina! – ubaci se Marko „imitirajući“ Nikolin glas. – Baš pre neki dan sam od te „teleće mladosti“ celu noć pišao iz stomaka! Odmrzavate i zamrzavate meso po milion puta! Nabijem vas…
-Možda ipak ne bi bilo loše da mi donesete jelovnik. – ljubazno odgovorih Nikoli, ne dozvolivši direktoru biblioteke da završi započetu rečenicu.
U tom u kafanu uđe Milovan Gašić, sekretar moje škole, inače bivši predsednik opštine. Uvek smrknutog lica, ofucanih i žutih brkova, sa osobenošću i važnošću nekada „prvog“ čoveka u palanci, sedao je po običaju na barsku stolicu uz šank. Naručio bi uvek duplu lozu i bocu piva. Potom bi šibicom pripalio sebi neku jeftinu krdžu i mirišući alkohol iz čašice dimio i glasno kašljao. Lozu na kraju ne bi ni liznuo, platio bi Nikoli i potom bi bez reči izašao iz kafane ponevši ipak sa sobom bocu piva.
Ovog puta uputio se pravo ka meni. Upalivši cigaru u pokretu sede za moj sto.
Upita me:
-Profesore, kako ti je protekao koncert?
-Dobro sam svirao, ali pred praznom salom.
Šarajući pravolinijski pogledom od jednog ka drugom kraju sale, kao da premerava prostoriju, krkljajući i ne vadeći cigaru iz usta reče mi:
-Da si meni dao da ti organizujem koncert sala bi ti bila puna!
Htedoh da ga podsetim da sam mu nekoliko puta tražio da mi pomogne oko organizacije koncerta i njegovog reklamiranja, ali u tome me spreči Marko:
-Je li Gašiću, nabijem te! Hoćeš da kažeš da ja loše organizujem koncerte?
Milovan mu ništa ne odgovori. Smeškajući se grizao je cigaru u ustima.
-Još ćeš mene da optužiš za to što su ljudi ovde zatucani i što ih ne zanima klasična muzika! Petnaest plakata sam polepio po centru! Ej bre, petnaest! – napetih žila i nabubrelog i iskeženog lica vapio je Marko, kao da mu je nedostajalo vazduha.
-Istina je. – konačno je progovorio i Jovan Bondžić. – Ni jedan plakat nije doživeo sledeći dan. Svi su bili pocepani!
-Meni se to ne bi dogodilo… – reče Milovan pa ugasivši cigaru u pepeljari ustade od stola u nameri da krene.
-E, vala nećeš! – ustade sa stolice Marko pa ga čvrsto uhvati za ruku kao da mu je otima. –Ima ovde sa mnom da se kladiš da ćeš profesoru da napuniš salu!
U kafani nastade tajac. Nedovoljno dugu tišinu povremeno je prekidalo tandrkanje šerpi iz kuhinje i smešno kijanje gospođe Lalić.
Žvakajući uglove svojih usana Milovan reče:
-U jednom si u pravu Skočiću, ljude ovde uopšte ne zanimaju ni kultura ni klasika. Baš zato nisam ni pokušavao da se mlatim sa profesorovim koncertom!
Potom se okrete od stola i polako napusti kafanu.
Pustivši mu ruku Marko svali na stolicu svoje od alkohola omlitavelo telo.
-Naravno da sam u pravu… – promrmlja potom za sebe zureći tupo u pod.
Ćutke ustadoh od stola i bez reči krenuh ka izlazu. Pred vratima čuh Nikolu kako dovikuje direktoru biblioteke iz ostave:
-Nemam više „belog“! Može li pivo?
-Natoči, nabijem te…

Vladimir Bulatović