Ljubiša Spasojević: ŽENIDBA TADIĆA BARJAKTARA

Filed under: 2014,afirmator,broj-30-septembar-2014,satira |

TREĆA PESMA IZ DOSOVSKOG CIKLUSA

 

Mili Bože čuda velikoga,

Kad se ženi Tadić barjaktare,

On obiđe zemlje i gradove,

Od istoka pake do zapada,

Pogotovo one sa zapada,

A istoka samo reda radi,

Jer istok se njemu ipak gadi,

Tražeć’ sebi slike i prilike,

A praveći samo neprilike,

Za Srbiju i Srpčad sirotu,

Ne imajuć’ obraz, ni sramotu,

No ne nađe slike i prilike,

Jer takvoga više nigde nema,

Tužan hoda kroz dedinjske dvore,

Teške muke njega sada more,

Raja mu je i gladna i bosa,

Dosta joj i njega i DOS-a,

Mora raju nečim zabaviti,

Makar svadbom il’ „Velikim bratom“,

Nek se hrane lažima i pričom,

Kada većma ljeba ne imaju.

Neprilike njemu još su veće,

Od sultana ferman pristigao,

Od sultana preko okeana,

Da svi Srbi zločine priznaju,

Da se oni za njih i pokaju,

Da to Srbi pismom i potvrde,

Jer Srbi su krivi kao narod.

Rado Tadić ferman prihvatio,

Kao i sve što je sa zapada,

Ama nije sirotinja raja,

Praznih creva i odrane kože,

Što taj zulum trpeti ne može,

Aber dođe Tadiću na dvore,

Da je besna sirotinja raja,

Pa on pozva svoje savetnike,

Da rasprave šta im je činiti.

Progovara Mlađo savetniče:

„Žuti tiću Borise Tadiću

Puštićemo uštvu žutokrilu

Lepe vesti raji da donese

Evo ide leto vrelovito,

Biće kažu četeres stepeni,

Otvoriću novo skijalište,

U sred leta kad mu vreme nije,

Nek’se raja time pozabavi,

Nek’se skija i neka se sanka,

Dobro ćemo raji učiniti,

Besplatnu će svi vožnju dobiti,

K’o akcije one što sam slag’o,

Raji teško, mi skupljamo blago,

Nasankati raju sirotinju,

U Srbiji nikad nije teško,

Ti barjaktar srpski još ćeš biti,

Rejting, imidž, sve će ti porasti,

Veruje ti sirotinja raja,

Sve što kažeš, čak i kada lažeš,

Obeć’o si puno radnih mesta,

Ja akcije i automobile,

Eto njima sada nove priče,

Umirit’ se Srbija tim može.“

Progovara Božo savetniče:

„Naš čelniče Tadić barjaktaru,

Pravo ti je Mlađo govorio,

Ama ima nešto još i bolje,

Stara priča, al’ na novi način,

Mi ženiti tebe sad moramo,

Nekom mladom iz evropskih dvora,

Kroz medije, te naše telale,

Kroz glasnicu uštvu žutokrilu,

O mirazu mladinom ti pričaj,

Beli šengen, pristupni fondovi,

Med i mleko i pečene ševe,

Time ćemo nahraniti raju,

Istu priču već dugo gutaju,

Paralelnim putem svi lutaju,

Paralelnim i bez alternative,

Tako ćemo raju prevariti,

U Skupštini ferman prihvatiti,

Od sultana preko okeana,

Udariti veselje na brigu,

Zabaviti sirotinju raju.“

Progovara Tadić barjaktare:

„Dobro zboriš Božo savetniče,

Spremićemo kićene svatove,

Jahaćemo paralelnim putem,

A i putem bez altrenative,

Do evropskih i atlantskih dvora,

U skupštini ferman usvojiti,

Od sultana preko okeana,

Novom pričom raju zabaviti,

Da se njenom ne doseti jadu.“

Što zboriše tako učiniše,

Uzjahaše rage već jahane,

Uzjahaše sirotinju raju,

Pa krenuše paralelnim putem,

Paralelnim i bez alternative,

Do evropskih i atlantskih dvora,

Raja ječi, njima u džep zveči,

Od dukata, svakojakog blaga,

Jer su blaga njima mnogo draga.

Ali nije sirotinja raja,

Medijska je buka svakojaka,

Udaraju zurle i daire,

Udaraju kanali, novine,

Klikće glasno uštva žutokrila,

Sipaju se nova obećanja,

Joj kakvi su kićeni svatovi,

Stari svat je Cvetkoviću Mirko,

S’ Em Em Efom on se pobratio,

Srbiju je strašno zadužio,

I opet će ako bude sreće,

A dever je vojvoda Bojane,

Vojvodinu Tadić mu je dao,

Da je nosi put madžarskih dvora.

Čak tri kuma Tadić je poveo:

Prvi kum je Toma Nikoliću,

Tadić ga je mnogo zadužio,

Mandate je njemu ostavio,

Pamti Tomo, dobro dobrim vraća,

Drugi kum je Ivica Dačiću,

Pomog’o je Tadiću da vlada,

Pamti Tadić, dobro dobrim vraća,

Treći kum je Jovanović Čeda,

Baš sve srpsko za njega je beda,

Pamti Čeda, dobro on zlom vraća.

Na njima su evropske odeće,

Odriču se kosovske nesreće.

Kad dođoše do evropskih dvora,

Izašla je rugoba đevojka,

Joj kakva je u snu se ne snila,

U rukama haške bukagije,

Njima maše da se Srbi plaše,

O vratu joj NATO ogrlica,

U ustima veštačka vilica,

Sva je žuta i avetnog lica,

A na glavi kose nigde nema,

Zbog krize je kose počupala,

Zato kose na nogama ima,

Kad je leto i kada je zima,

Pa joj kosa iz ušiju viri,

Truli zadah iz usta se širi,

Nokti crni, gavranovo krilo,

A u nosu mesa barem kilo,

Na očima krmelj trepavice

Trepavice ko u pijanice

Oči su joj kano mutna bara

A prstima po nosu se džara

Žuti trbuh po zemljici vuče,

Lepa danas, a još lepša juče,

Za pojas je ona zadenula,

Od sultana preko okeana,

Sultan ferman o srpskom zločinu,

Njime gađa kićene svatove,

Progovara glasom grozovitim:

„Slušaj mene Tadić barjaktaru,

Što si doš’o a nisam te zvala,

Doveo si kićene svatove,

Udario zurle i daire,

Puštio si uštvu žutokrilu,

Jeka ti je novina, kanala,

Jeka ti je sirotinje raje,

Što trpeti zuluma ne može,

Jošte jašeš sirotinju raju,

Raja ječi, vama u džep zveči,

Od dukata, svakojakog blaga,

Meni dare ti nisi doneo.“

Progovara Tadić barjaktare:

„Nemoj tako ljepoto đevojko,

Ljepote ti i tvoje pameti,

Svugda znanih nigde opevanih,

Ljepog lica, dugih trepavica,

I očiju k’o gorska jezera,

Miris k’o đul iz usta ti ide,

Biser zubi iz usta ti vire,

Noge su ti kano četri stuba,

Uši su ti čiste kao suza,

Nosić ti je od dvadeset drama,

K’o te kudi taj je skroz bez srama,

Do tvog srca dva druma nas vode,

Paralelni i bez alternative,

Tako smo te predstavili raji,

Nebil’ tebe svako zavoljeo,

Raju zulum manje zaboljeo,

Nemoj na me govoriti krivo,

Dao sam ti i mrtvo i živo,

Kosovo sam tebi poklonio,

S’ šest tačaka poklon overio,

Tom pričom sam raju prevario,

Smirio ih lažima i pričom,

Smirio ih pendrekom i bičom,

Ambasade opet otvorio,

Regione tebi napravio,

Vojvodinu, Sandžak ću ti dati,

Ako treba i sve regione,

NATO ćemo bratom proglasiti,

Ako treba i majkom i ocem,

Srpske glave ukrasili kocem,

Haškom sudu srpske glave dali,

I još ćemo, samo ti nam kaži,

Srpske glave slobodno nam traži,

Ako treba sve u Hag da damo,

Priznaćemo sve srpske zločine,

I dodati koliko još treba.“

Progovara rugoba đevojka:

„Ja sam Srblju mnogo poklonila,

Uranijum i kasetne bombe,

I mostove, mnogobrojne zgrade,

Srušila sam sama do temelja,

Nešto sama, nešto uz sultana,

Uz sultana preko okeana,

Samo tako bez alternative,

Ja podarih i mrtve i žive,

Ambasade što si otvorio,

To je da bi naredbe primio,

I NATO si davno prihvatio,

Savetnike svuda postavio,

Da ih slušaš kako tebi kažu,

Sve si „strele“ onda polomio,

Tenkove si u peći spalio,

Srpsku vojsku skroz si raspustio,

Osim toga vojnoga orkestra,

Da nam svira kad vas posetimo,

Što Kosovo kažeš da si dao,

Nije tačno sama sam uzela,

Dobar sused sad je ono vama,

I to priznaj, pošto nemaš srama,

Uzeću ti i sve regione,

Ja tovarim Srbima zločine,

Ti prihvataš i dodaješ jošte,

Ali neda sirotinja raja,

Što trpeti zuluma ne može,

Takva raja nema ne trebuje,

I ja sam se u nevolji našla,

Kriza gađa i mene pogađa,

Svu sam kosu jadna počupala,

Ne treba mi beda oko vrata,

Jer Srbi su kao narod krivi,

A najviše krivi što su živi,

Evo tebi moja tvrda vera,

A tako mi NATO bombardera,

Da u Turskoj tražite partnera.“

Zajauka Tadić barjaktare:

„Nemoj tako ljepoto đevojko,

Ljepota ti takva uvek bila

Evropska je,zato mi je mila.

Šta će reći sirotinja raja,

Polomi mi sva četiri stuba,

Ne sva četiri al’ taj koj’volim,

Od evropskog crnoga kamena,

Na kom’nema srpskoga imena,

Poruši mi pute paralelne,

A i one bez alternative.

Kad to čuje sirotinja raja,

Da mi rušiš sva četiri stuba,

Ne sva četiri, al’ taj koj’volim,

Od evropskog crnoga kamena,

Na kom’nema srpskoga imena,

Da mi rušiš pute paralelne,

A i one bez alternative,

Da su Srbi tebi nepoželjni,

Zalud ćemo mi raju lagati,

Kao što smo do sada radili,

Dići će se kuka i motika,

Rusima će raja odmah prići,

Ruse vole, Rusima se mole,

Da ih štite od naših zuluma,

A Rusi su prava noćna mora,

Kako meni, a tako i tebi,

Tako nešto ja gledao nebi.

Kraj mandata neću dočekati,

Ko će onda Srbima vladati?“

Progovara rugoba đevojka:

„Lasno ti je raju oblagati,

K’o i dosad istu priču pričaj,

Opet pušti uštvu žutokrilu,

Obećavaj pristupne fondove,

Bolji život, strateške partnere,

K’o i dosad nemaj u tom mere,

Pričaj priče, a puni ćemere,

Tom pričom se lakše koža dere,

U Srba je jošte mnogo vere,

Verovaće k’o i do sad što su,

K’o i do sad lažima ih hrani,

Prevedi ih žedne preko vode,

Marketniške za to imaš zgode,

Pomoć’ će ti Jeremiću Vuče,

Jedno radi,a skroz drugo guče,

Neka vadi dela iz potaje,

Neka priča dok Kosovo daje

Neka priča o pravdi tog suda,

Verovaće raja jer je luda,

Luda raja i tebi veruje.

Idi dalje paralelnim putem,

A i putem bez alternative,

Na tom putu lasno jaši raju,

Lasno jaši, kao i do sada,

Samo takva nama treba vlada,

Ali sada kreni unatraške,

Ti sazidaj i petoga stuba,

A na njemu džamije, medrese,

Napuniće Turci vaše kese,

U Evropu Turska će vas vodit’,

Biće vama k’o i do sad lepo,

Raja će vam verovati slepo,

Gladna, žedna, lako laži guta,

Dok veruje u evropskog puta,

Napravljenog od kaldrme turske

Paralelnog, bez alternative,

A za Ruse što si mi rekao,

Lepo pričaj, a dela ne čini,

Sami će vas onda ostaviti,

NATO izbor srpski mora biti,

Pa ti kaži sirotinji raji,

Da su Rusi opet za sve krivi,

Da su Rusi opet vas izdali,

Nebil’ raja Ruse omrznula.“

Progovara Tadić barjaktare:

„Pravo veliš rugobo đevojko,

Krenućemo paralelnim putem,

Napravljenim od kaldrme turske,

Baš tim putem bez alternative,

K’o i dosad, uvek unatraške,

Jahaćemo sirotinju raju,

Jahaćemo kao i do sada,

Udobna je rajina grbača,

Lepo greje evropska lomača,

U svemu ću tebe poslušati.

Ko se buni sudnice mi haške,

I kuma mi Dačića Ivice,

Naći ću mu ja uvek krivice,

Da svakoga takvog srpskog vraga,

Demokratski otpremim put Haga,

Evropa je naša prava meta,

A Kosovo nama to je šteta,

U NATO ću Srbiju uvesti,

To će biti za te lepe vesti,

Baš to put je bez alternative,

Za sve Srbe kao narod krive,

Do evropskih i atlantskih dvora,

Demokratski tako biti mora.“

„Samo tako“ – kliknuše svatovi,

„Sve što treba sirotinji raji,

To je malo priče, obećanja,

Obećanja, ludom radovanja!“

To rekoše, raju uzjahaše,

Pa krenuše paralelnim putem,

Paralelnim, ali unatraške,

Od Brisela do Stambola grada

U Evropu da ih Turska vodi.