Liceknjiga, Anđelka Nikolić

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,poezija,poezija i proza |

Paul Graham (British, born 1956)liceknjiga

jave ti
da tvoja prijateljica
iz vremena kada si prijateljice zvala drugaricama i najboljim drugaricama i kada si još uvek verovala da je najbolja drugarica jedna i uvek najbolja i uvek u životu koji je tada delovao kao nešto što tek treba da počne da se događa
jave ti
da tvoja prijateljica
ima tumor u glavi
veliki
i nepopravljiv
i
mada znaš o čemu je bodrijar pisao u simulakrumima i simulaciji i mada si gledala romansiranu verziju ove teorije u filmu matriks od koga se bodrijar distancirao ali nema veze kraj je svejedno poučan
nalaziš je
na fejsbuku
prepoznaješ
na slici okačenoj na velikoj mreži
lice
oči
osmeh
ne vidi se tumor u glavi
i
eduješ
čekaš
dobiješ potvrdu
pomisliš dobro
i
čekaš
čekaš
čekaš
da se nešto dogodi
ništa se ne događa
i
onda
ti jave
zanimljivo kako uvek ista osoba u odeljenju sakuplja novac za rođendanske poklone i obaveštava o vremenu sahrane
i
okuplja se ekipa
pričaš crne viceve
zanimljivo kako uvek ista osoba priča crne viceve i kako uvek najviše plaču one iste devojčice koje su uvek najviše i bezrazložno plakale i kako su te glupe devojčice u međuvremenu postale žene sa izvesnom dozom dostojanstva
i
čekaš
da se nešto dogodi
unutra
ne događa se ništa
i
dođeš kući
odeš na fejs
i dalje lice
osmeh
oči
sasvim suprotno romanu oskara vajlda slika se ne menja sa slikom se ne događa ništa apsolutno ništa ništa samo
samo
ti
ti
ti samo pokušavaš da spojiš
da spojiš lice okačeno na velikoj mreži i lice sa odra i lice koje si znala dok još nije bio počeo život i putovanja i razvoj visokih tehnologija da spojiš sve to da spojiš da se spojiš
ne događa se ništa
vreme stoji
i
shvatiš
kako nema smrti na fejsbuku
i
kako je to super
super

 

 

 

mada ne čujemo ništa

pretpostavljamo da plače
čovek okrenutih leđa
ruku spuštenih kraj tela kao da su obe leve ili tuđe
jer sva energija otiče negde drugde
ka prizoru koji ne vidimo jer su ga pokrila leđa
prizoru možda tužnom
ili je tuga sva sa druge strane
u njemu
a mesto slučajan izbor čoveka okrenutih leđa
kao i naš

 

 

 

njene oči nerado glume prozore

mrze kapke koji se uporno dižu
mrze svetlost od koje paze
njen ljupki unutrašnji svet

njena kosa se još crveni
od izleta neke vesele misli
iz njene glave

ona će postati predmet
kakve dosadne ljubavi
i prkosno će sve u njoj
da ćuti

 

 

 

visoko

trotoar
izlog
u njemu cipela
na staklu znak
desno

pratim
znam taj prolaz samo nikada nisam išla do kraja
na kraju znak
pravo

ne znam taj prolaz
nikada nisam videla ovakav mrak
u mraku svetlo
miris mošusa opskurni bar pred barom čovek
sam
i znak
dalje
dalje
dalje

i soba puna cipela
nemamo vaš broj

sutra telefon

ovde prodavnica stigle su vaše cipele dođite da ih preuzmete samo molimo vas što pre nisam sigurna da ne sanjam ipak odlučujem da proverim da li stvarno postoji prolaz i prolaz opskurni bar je zatvoren nikoga nema gde je onaj čovek

kupujem cipele
merim koliko sam sada visoka

koliko ću ti biti blizu
usnama
kad stanem uz tebe
skroz uz tebe

 

 

 

jedna riba

je htela više

iskočila je

i srećne su boje njenog tela u letu

kao da ne zna da će život u vazduh da joj istekne

 

 

 

na kant

kupuj
tako da svako dete zaposleno u tekstilnoj industriji može da zaradi topli obrok
zarađuj
tako da porez na tvoj prihod može doprineti izgradnji još jednog hrama

dalje
idemo dalje od smisla
ćutimo
na jezicima anđeoskim i ljudskim

iznad pokretnog stepeništa u tržnom centru visi jato lampiona
da to je to
zvezdano nebo nad nama

 

 

 

copy

ta slika
se ne poima jasno
ali ostaje u mozgu

ta slika
ima stimulišuće
oh svakako stimulišuće
dejstvo

taj slogan
prodaje mobilni telefon
paštetu
i ideološki stav

eto kako se konačno sreću
istok i zapad
haiku i dada
oh da
da

 

 

 

prvi oblici

dečak će dobiti automobil
devojčica će dobiti lutku

automobil je crvene boje ali na njemu piše citroen sport
lutka je plava ali ima suknju i vunene kike
i kad je uhvatiš za ruku ona peva
I wish you a merry christmas

kada su bili mali sasvim mali
oboje su se igrali životinjama
koje su bile od gume pa su mogle lako da se peru
i nisu imale sitnih delova
tako da su ih sa uživanjem stavljali u usta

može se reći da je to bio neki trenutak ravnopravnosti

a opet
istina je da su životinje bile tako dizajnirane
da se gumena ovca sa mukom razlikovala od gumene krave
o nekoj polnoj razlici
između gumenog konja i gumene kobile
da i ne govorimo

da
predlažem
da ne govorimo

 

 

 

plan b
mogu se tražiti uzroci
u vremenu pre početka istorije

koje je tvoje prvo sećanje

mogu se postrojiti akteri živi i neživi
u svesti
kao u dnevnoj sobi

ponovi rečeno i neizrečeno

može se prihvatati i prihvatiti
neizbežno i neumoljivo

dete se ponekad probudi noću sa neopisivim strahom koji nema opipljiv uzrok u pojavnoj realnosti

i najzad

kaže ona
lepa i plava
oslonjena jednom rukom na instinkt i empatiju
a drugom na vekovima bogaćeno civilizacijsko znanje

postoje i lekovi
za to

 

 

 

u naninoj kući noć

iz uglova sobe
preko ivica perine obrubljene čipkom
došunjale se uspomene
detinjstvo mi na pluća selo

otvaram zatvaram oči
isti je mrak

 

 

 

liceknjiga druga strana

mrtva je
već sam pisala o tome
i već sam nagrađena za to
novčanim iznosom
koji smo potrošili
belog hladnog dana
u gradu blizu granice

gde god da pođem nosim sa sobom to lice
lepo i mirno
godinu dana
pod zemljom

ne bih da mislim na to
nigde
nigde god

 

 

 

čudna intimnost u gradu na ulici po kiši

opasno je plakati ulicom sama
iako su to čisto fiziološke suze
neka urođena osetljivost očiju
kontaktna sočiva
ne znam šta još

slučajni prolaznici
ne znaju šta bi sa mnom

da priđu

da skrenu pogled na drugu stranu

da li

opasni smo jedni za druge

 

 

 

čitava jedna umetnost

vezati kosu labavo
tako da se ona kasnije tokom dana sama razveže
do te mere
da deluje skoro sasvim nehajno prikupljeno
gotovo slobodno

 

 

_________________________________

Anđelka Nikolić rođena je 1977.godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu, na Katedri za francuski jezik i književnost i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za pozorišnu i radio režiju. Režirala je petnaestak predstava u pozorištima Beograda, Novog Sada, Kikinde, Vršca, Celja i Ljubljane i nekoliko radio drama u produkciji Dramskog programa Radio Beograda. Koautor je pozorišnog komada „Da nam živi živi rad“, sa Milanom Markovićem. Prevela je nekoliko dramskih tekstova sa francuskog i engleskog jezika. Dobitnik je prve nagrade za poeziju na konkursu časopisa „Ulaznica“ za 2010. godinu. Član je Udruženja dramskih umetnika Srbije i suosnivač Umetničke grupe Hop.Lla! Živi u Beogradu.

 

 

Napomena: uži izbor PRESINGOVOG konkursa (2013.)