Legenda o spavačima, Danilo Kiš

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,kritika,poezija i proza |

skladisteŽanrovski hibridna knjiga Skladište prestavlja skup književnih radova Danila Kiša koja je, radi lakšeg uvida i čitljivosti, podeljena na četiri formalne celine prema hronologiji nastajanja radova. Najpre se susrećemo sa nezavršenim romanom Legenda o spavačima koji čini prvu celinu knjige. On je i hronološki najstariji rukopis, datiran iz perioda u kome je i pisan, od 1967. do 1968. godine. Drugi krug tekstova je krug koji je određen esejističkim žanrom. Detaljnom analizom pesme Serenata Miloša Crnjanskog, Kiš posebno naglašava ritmičko-melodijski segment. U La part de Dieu (udeo božiji) Kiš govori o pisanju, izboru tema, o “snazi dokumenta“, o preuzimanju motiva iz života i naknadne umetničke obrade. Tu pronalazimo Kišovo uočavanje razlike između romana i priče, podgovorene jednom Borhesovom opaskom – “Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što može…“ itd.

U drugoj celini imamo Preludij za ludnicu, gde iz jedne životne scene Danilo Kiš izvlači izvesna zapažanja koja se usled ‘profesionalne deformacije’ mogu proizvesti u stvarnost umetničkog dela. Skladište kao sledeći fragment (Skladište u Skladištu) se otvara pasusom o Lafargu, i tom crticom Kiš je imao nameru da proširi svoj nezavršeni roman iz prve celine; a potom se nižu i esejistički odlomci, skice i razni ulomljeni sinopsisi za veće celine. Sledeći tekst je bez naslova i objašnjava fenomen palimpsesta koji se de facto razvija u jednu književno-teorijsku potku celokupnog Kišovog stvaralaštva (u odnosu prema tradiciji). Tu je i poslednji kratak esej (esej-priča) o Piscu – cinkarošu, koji osvetljava Kišov smisao za ironiju.

Treći krug tekstova obručava pet pripovedaka: Apatrid, Jurij Golec, Lauta i ožiljci, Pesnik i Dug, koje su nastajale u periodu od 1980. do 1986. godine; zatim, jedan niz fotografija na kojima možemo videti Danila Kiša od dečaštva do godine smrti, njegovog oca Eduarda Kiša, njegovu majku Milicu Dragićević, sestru Danicu i druge. Na kraju se nalazi i lirska priča A i B, smeštena u ovaj ciklus kao epilog, po izboru Mirjane Miočinović. Ova priča zatvara treći deo knjige i na formalnom i na misaonom planu.

U četvrtoj i poslednjoj celini čitamo Beleške iz 1978. godine u kojima je dat niz alogičkog nabrajanja, jedna vrsta misaonog inventarisanja, dok se Beleške iz 1983. godine otvaraju onim “što je izostalo iz Ranih jada“ kao i nizom fragmenata inkongruentne književne sadržine. U Varijacijama na srednjoevropske teme Kiš se bavi problemom prevođenja, a u Fragmentima o Borhesu Borhesom, mistifikacijama njegove pripovedačke delatnosti, intelektualizacijom narativne forme i odnosom prema dokumentarističkog građi, koja je podignuta na nivo umetničke virtuoznosti. Život, literatura je sledeći tekst (fragment) koji predstavlja “samotumačenje“ Mansarde u formi intervjua, a Dosije enciklopedije mrtvih verziranje naslova i sadržaja. Tu su i Fragmenti u kojima se nalazi beleška u direktnoj kopči sa Legendom o spavačima gde Kiš kaže: “Pastiše na svete knjige, posle Daničića i Vuka, kao i posle naših prevoda Kurana, bilo bi teško ne praviti na ijekavskom narečju, pa smo se toga i držali“, što upućuje na to da je jednu verziju Legende o spavačima kao i veći deo nezavršenog romana uistinu i pisao na ijekavici, a korišćenje ekavice, s druge strane, govori nam da je Kiš hteo da izbegne utisak pastiša, iako je Kišovo koncipiranje Legende o spavačima, evidentno, pastiš na ‘svete knjige’ (Kuran, Talmud, Bibliju), kao i helensku tradiciju.

Knjiga Skladište svedoči o postojanju velikog broja raznovrsnih tekstova koji nisu doživeli milost uobličenja, ali su zato doživeli jednu vrstu blagorodnog haosa, rascepkane spirale, lavirinta. Skladište zapravo dobija obeležje višeg reda, ispunjeno autopoetičnim i autobiografskim sadržajem. Ova mozaik-knjiga je sastavljena od lirskih formula i narativnih zapisa koji upućuju u prostore autentične stvaralačke slobode. Fragmentima se predočava nadmoć nevidljivoga i nedovoljnost vidljivoga, odnos rekonstruisanog dokumenta i transfiguracije kojom se postiže stilsko oblikovanje i doterivanje dokumentarne građe. Preuzimanje odlomaka iz stvarnog sveta radi mnogostruke estetske prerade postaje predznak za knjigu-skladište, knjigu-napuklinu, pa i knjigu-peščanik, knjigu u kojoj, kada je otvorimo, možemo “čuti šum vremena“, “osipanje“ vremena “u jednoj čudnoj vazi, posudi, peščaniku možda…“, mi gledamo, naime, mistifikaciju predmeta čiji je ishod novo oznakovljenje. Nezaobilazni korelativ jezičke i misaone montaže koji se da pročitati u fragmentu pod nazivom Eksplozija skladišta potvrđuje neobičnu usloženost cele knjige:

 

“Skladište, sklad ište, kladište, ladište, ad ište, diž’te sve u vazduh! I sklad i slad, i kladu i lad i ad i Ledu i Ladu i adu i Dalija i Adija i Skalu! I dišite skladno na Salinama! I nek živi savez Kovača & Livaca reči! Nek žive skladatelji sklada, nek žive slagači klada, nek se klade sladostrasnici reči na ad, nek laduju reči na ladanje, nek luduju, nek skladaju kadiše, nek svaka reč ište svoje, nek žive u skladu, na skladištu! I nek živi sindikat Kujundžija & Limara reči, nek žive skladatelji sada, saditelji kada, graditelji kada! I nek žive lagači slada, nek žive slagači ada! Nek žive slovoslagači!“

 

Legenda o spavačima je roman kome se pripisuje “nezavršenost“, zapravo “roman bez kraja“, roman kome nedostaje kraj, jer se pridevom “nezavršen“ može steći utisak da je roman u svojoj celini nepotpun. Naprotiv, njemu nedostaje završetak, a ne i ‘defragmentacija’. Prekid u pisanju se objašnjava time što je Danilo Kiš počeo da radi na svom velikom budućem romanu Peščanik. U Legendi o spavačima se otud može naći začetak velike teme peščanika, kao i tematske podudarnosti između sobe-barke i špilje koja se u oba slučaja otvaraju pred nama na samom početku. Kiš će tek 1982. godine da se vrati temi “spavača“ pišući pripovetku koja nosi isti naslov u okviru svoje zbirke Enciklopedija mrtvih. Na sličnost pripovetke i “nezavršenog“ romana upućuje sam naslov, ali i “biblijska retorička matrica“, prepoznatljiv stil, jednostavan, trezven i uzvišen, svojstven svetoj knjizi. Tematska podudaranja su takođe prisutna. Eshatološka reminiscencija odzvanja podjednako i u jednom i u drugom tekstu. Upečatljive biblijske forme (molitve, mudre izreke, snovi) predstavljaju njihov sastavni deo. Razlika je u tome što u pripovetku ulazi sam kraj koji upravo nedostaje romanu, pa bi se redosled čitanja mogao ispratiti u tom odnosu. Zašto se Danilo Kiš nije vratio romanu tada kada ga se podsetio, Jovan Delić objašnjava piščevom “verom u sumnju“, razvojem piščevog književno-teorijskog odnosa prema palimpsestu, odnosno prema tradicionalnim književnim vrstama, kao i “pretvaranjem svete legende u gnostičku“. Kiš je poetičku koncepciju osvestio u pripovedačkom postupku koji je diskontinuiran fabularnim sekvencama, i takvim stavom autor otvara nove puteve stvaralaštva. Budući da je Legenda o spavačima najstariji rukopis iz Kišove ostavštine, pisan dakle od 1967. do 1968. godine, može se objasniti ujednačenim semantičkim sklopom koji je narativno harmonizovan i kontinuiran, monolitnog i stabilnog pripovedanja, poput pripovedačkog postupka koji učitavamo prilikom susreta sa njegovim ranim knjigama i ‘ranim jadima’.

 

Legenda iznosi priču o bekstvu dva hrišćanska ministra, Magnuša i Mašilina, od rimskog kralja Dekjanusa, velikog protivnika hrišćanstva. Uz pomoć izvesnog pastira, “bogougodnog“ hrišćanina Jemliha, skrivaju se u jednu špilju nedaleko od grada Tarsusa, gde provode neodređeno, “peščano“ vreme, da bi na kraju “kao tri ranjenika što su se probudila iz polumrtvih“ izašli na svetlost dana. Cela narativna struktura je smeštena u pećinu. Čudnovata polumračna špilja kao prostor se iskričavo pojavljuje u signalima vode, stalaktitima, svetlosnim prugama, hladnoći stena, takoreći u nejasnim i mutnim slikama koje se pokazuju prizvane iz nepoznatog. Na planu mentalnog profila junaka odvija se nešto slično: refleksi sećanja, iluzornost, brkanje sna i jave, utopljenost u san. Sve je izmešano u pastiš koji ima konstantnu temperaturu promene od jasnoće do zbrkanosti, od trezvenosti do zanosa, od razgovornog do molitvenog, od svetlosti do mraka. Buđenjem Mašilina, koji se “prvi trže“, ocrtava se lik Priske, kćerke cara Dekjanusa, u nespretnom prisećanju tek probuđenog Mašilina koji ne uspeva da skloni san s očiju, kao i lik udaljene žene, romantičarske idealne drage, “mrtve drage“, koja poprima dimenziju univerzalne žene, a san dimenziju “muškog sna o ženi“ kroz “zvucima-nezvucima“ osenčeno prisećanje tog sna. I ta nemogućnost razlučivanja sna od jave kao da udaljava celu sliku, sliku nemira i napetosti, bojeći je u veliko crno “velikog spavača“ i pojačavajući njeno crnilo “radošću ranoranioca“, radošću koja se više priziva nego što se proizvodi. Pokatkad svetlost izvire i iz Priskinog lika, rečima ljubavi, rečima njihove hrišćanske, božanske veze. Odnos svetlosti i mraka je u stalnoj konfrontaciji i prožimanju, kao što se predočava peščani sat od dva naspramna stalaktita, stvorena od vode, najpre suprotstavljena, da bi se na kraju sjedinila u toj dinamici rasta i recipročne simetrije. Svetlost i mrak se mešaju u sumnju i buđenje, i njihova naizmeničnost potvrđuje insistiranje na polaritetu, na susretu isključivosti. “Tvrdoća“ mraka je zapravo tvrdoća sna. Mašilin kao da se budi u snu sna ili u nečijem snu, kao da se budi u javi koja je san, “iz tame sna u tamu jave“, rastvarajući granice, izjednačavajući svetove. Tvrdoća sna od hrane helenskih bogova počinje da se trezni, da se rastvara u budnosti. “Drhtanje neke životinje“, zapravo psa Kitmira, “olinjalog riđeg rundova“ koji spava svojim “psećim snom“ predstavlja se opet kao budnost. Dakle, postepenim oživljavanjem svesti priziva se lik Dekjanusa, paganskog kralja, koga Mašilina razbuđuje kroz san svoga prijatelja Marnuša, čiji je san “san-prokletstvo“, i u kojem se otvora krvava predstava gladnih lavova puštenih na masu hrišćana, nadgledana okom Dekjanusovog slada, mitološka bitka u kojoj umire groznom smrću Marnušov sin Poliksen i gde se otkriva njegov tajni hrišćanski brak, njegovo tajno zaveštanje Gospodu, njegova vera (kao da je Zevs na kraju ipak rešio da poljudi sve bogove), njegovo pokrštavanje, novo kupanje, tek pronađeni Bog. Marnuš se iz sna-more, iz košmara, budi namrgođen, drzak, otresit. Za sve to vreme bogougodni pastir Jemliha je negde napolju, na ulazu u pećinu, na svetlosti dana, spasen (možda), van mraka špilje, onaj koji se ne vidi, onaj koji je “glas“, nevidljivi pastir koji je i zla slutnja i spas istovremeno. Mašilinova sumnja se odnosi na mogućnost pastirove izdaje, kao što se uostalom dovodi u pitanje i postojanje stvarnosti, sna, Priske, Marnuša, kroz neku vrstu retoričke provere stvarnosti; “ništa nije pouzdano“, kaže Mašilina. Užasavajuća relativnost i neodređenost baca ga u očaj i on se prepušta molitvi, himni krštenja koju menja, ulepšavajući:

Probudi se, o ti koji spavaš,
probudi se veliki spavaču,
probudi se veliki snevaču,
ti veliko srce te pećine mračne,
budi se iz sna-mrtvila,
jer te možda neko sanja, neki božanstveni snevač,
neko čija paganska vjera propovjeda tamu,
neko ko je dosegao savršenstvo svoje paganske
vjere,
pa mu se sad duša vija po paganskim rajskim
predjelima,
a san mu nije ko nama obmana,
no san mu je ko i java jasan,
pa mu nema nesreće buđenja,
kad je u snu sreo Prisku svoju,
al mu nema – jaoj! – ni pomoću
kada mu mora pritiskuje grudi,
i uzalud trlja svoje oči, i uzalud hoće da se budi;
probudi se, veliki spavaču, da doživiš radost
ranoranioca,
i mirise kedrova, šaputanje maslinjaka,
svježu rodu rosnih trava, i pjevanje strnadica,
i šum reke
i bistrinu neba plava
i sunčeve zrake rujne, blagodati dobrog sunca,
sunca koje je tvoja vjera,
sunca koje je tvoja java,
sunca što se rađa na istoku zorom
kao svjetlost očišćenja, ko pobjeda nad
mračinom,
jer si slatka mana s neba, jer ti si Njegova slava,
jer ti si…18

Himna krštenja koju je on davno čuo na svome krštenju, sada obnovljena i obogaćena molitvenim ličnim tonom, podseća na “razvijeni barjak, cvijet“ Mašilinove duše. Možda je to bio onaj “Dionizije koji imađaše u srcu ružu“, Mašilinov parnjak iz Enciklopedije mrtvih, ili pak isti taj Dionizije koji bi jednako pevao pesmu molitve. Dakle, himna krštenja, ili molitva, ili govor u stihovima, na čije imenovanje upućuje grafički oblik u sređenoj versifikacijskoj organizaciji, jeste uputstvo da ove redove valja čitati kao pesmu. Ona je lišena čvrste metrike ili je ono bar tradicionalno uverenje da se pesma pravi prema nekoj stalnoj meri teško uskladiti sa potpunim shvatanjem i razumevanjem stiha. A da bismo ga shvatili moramo veoma široko odrediti njegovu posebnost, kao svojevrsnu zvukovnu organizaciju. Ritam, obrazovan jezikom, postaje poseban nositelj smisla, i svi elementi ritmičke organizacije, a posebno ponavljanje reči “probudi se…“ unose nova značenja, kao da cela pesma prelazi u tonalitet budilnika. Pesma-budilnik, budilica, sugeriše na buđenje svesti iz “sna-mrtvila“, iz paganske vere, vere tame, svesno buđenje u “svjetlost očišćenja, ko pobjeda nad mračinom“, u svetlost hrišćanstva. Naglašena suprotnost hrišćanskog osećanja spram paganske vere produbljuje jaz između Mašilina i Marnuša s jedne strane i Dekjanusa s druge, čime se pojačava dramski sukob ne samo na nivou njenih nosilaca, već i na civilizacijskom, dakle, širem nivou, u kome upečatljivost smene poprima bufonske razmere. Prebacivanje (rejet) je takođe upotrebljena pojava u pesmi, u službi raščlanjivanja njene stihične strukture.

Prvi sukob Mašilina i Marnuša proizilazi iz Mašilinove lakomislenosti i Marnušovog strpljenja. Time počinje da se gradi hrišćanska tvrđava, no nagrižena sumnjom. Opreka vere i sumnje ilustruje se primerima sentenci, s jedne, i poljuljanošću prijateljskog odnosa, s druge strane. Smenjujući crtice mudrosti i crtice optužbe, pa i prkosa, smenjujući mirenje sa voljom božjom i samovoljnost, postiže se efekat napetosti iz kojeg je moguće vrhunskom produkcijom verbalnog protivurečja, gradativno ‘ka jačem’ i ‘bržem’ postići otvoreni sukob koji se na kraju, neizbežno, i desio. No, pre toga, važno je i Mašilinovo priznanje da je njegovom greškom pismo, koje razotkriva njihovu veru u hrišćanskog Boga, stiglo umesto u Priskine u Dekjanusove ruke, zbog zlobne neobljubljene služavke koja je ušemljena kao, tobož, pouzdan pismonoša. Mašilinova lakomislenost ovde dejstvuje u punom koraku, i zaveden poražavajućim priznanjem, rešen da ispravi grešku u koracima, odlučuje se na predaju i smrt. Trezveni Marnuš drsko otklanja njegove namere, optužujući ga za bezumlje. U pismu, ne većem od lovorovog lista, te majušne, a gigantski važne biblijske biljke (Isusov venac), zaboravivši Priski na sastanku da kaže mesto uskršnje molitve, on je ispisao imena i Priske i Marnuša i Isusa i time razotkrio njihovu veliku tajnu hrišćanskog zaveštanja. Psihološka motivacija je ovde jasna: njegova neuračunljiva i mahnita ljubav prema Priski ne spira greh. I ljubav je kriva jer je deo sveta, mogao bi da kaže Mašilina. U njegovoj novoj promeni odnosa prema pravedniku, nižući kratke taktove koji vrve od akcenatskih jedinica, Mašilina niže radosti smrtnika, neukog, “siromašnog duhom“, priseća se ribara koji ima tvrđu veru od njegove, iako paganin, pravda Jemliha i njegovu prostodušnost pastira, onoga “koji se ne boji smrti“, i koji je primio veru kao svečanu himnu prirode. Mašilinovo divljenje prekida Marnušova ljutnja i džangrizavost.

Dvostrukost vremena, prošlost i budućnost, kreće se “preko tamnog grlića sadašnjosti“ u recipročnom podudaranju rasklopljenog peščanika, čije simetrične strane poprimaju metafizičku dimenziju odnosa žalosti (za prošlim) i nade (u budućnost). To je vremenski trougao, fluidan i promenljiv, trougao od peska, kojim Mašilina okreće mehanizam i pokreće mehanizam odbrane pred sudom Marnušovog prekora, prizivajući Prisku, pravdajući ljubav. Sumnja u to da je, zapravo, Priska napustila svoju pagansku veru zbog ljubavi prema Mašilinu, sumnja koja istovremeno nagriza hrišćansku tvrđavu, sumnja u ljubav, ali i ljubav ljubavi, divinizaciju ljubavi, sumnja u sećanje, ali i prizivanje sećanja. “Bože, da li se sve to zaista zbilo? i kada se to zbilo? u koje vrijeme? u kojoj bezvremenosti?“.

Kolebljivost koja narasta do dimenzija relativističke filosofske vrednosti, u trenutku (ili u večnosti) kada je moguće sve oprostiti, Marnušova ruka hvata Mašilinov vrat, emocionalizacija boljih, nekadašnjih vremena recipročno izdaje “sadašnji“ bes. Eksplozija rekapitulacije i sumnje evolvira u tuču. “I gle“, udarcima koji refleksivno ‘ispadaju’ iz odbrane i napada, “odozgo, odnekud sa nebesa pojavi se svjetlost“, posle žustre borbe, besa i mraka (borbe u mraku), pojavljuje se svetlost, često prizivana, i konačno dozvana. I koja, pokazujući “Jemliha-Jehovu“ i njegovu riđu bradu, podiže zavesu mraka otkrivajući “predstavu“ špilje, “delo božanskog neimara“, pećinu paganskog greha, skriveno mesto za bludničenje, paganski hram, mitološki zverinjak, “ulaz u pakao“. Iz tog mesta izranja, kao iz dubine morskog staništa, starozavetni džin Levijatan, helenski ljudožder Kiklop, i to najistaknutiji – Polifem, oslepljen Odisejevom pameću, izranja Etna u kojoj se kuju Zevsove munje, izranjaju “kiklopski zidovi“, raznorodna adska stratišta; tu se može videti glava Venere na telu nosoroga, Artemidine grudi na telu hermafrodita, “patuljasti džinovi i džinovski patuljci“, a sve to izmešano postupkom filmske montaže kojom se kolažira (cut-up) helenski “bogovski svet“ iznova, razgrađujući i nadgrađujući personifikovane grmalje Olimpa. Prareligijska slika pećine odaje utisak jeze, jer iz njenih zidina izbija greh eolsko-jonske vlastele, staro zlo paganskog sveta, njegovo poreklo, mala teodikeja. Raskoš umetničkih skulptura, logikom rasta, poprima “neshvatljivu harmoniju prividnog haosa stvaranja“, sve dok svetlo ponovo nije nestalo, i kada oni, Mašilina, Marnuš, bogougodni pastir Jemliha i pas Kitmir ponovo “zaspaše snom pravednika“.

Sledeće čudo u Legendi o spavačima jeste čudo vremena. Oponašajući legendu o Sedmorici spavača iz Efesa (iz Kurana) Danilo Kiš varira temu vaskrsnuća u temu buđenja. U Enciklopediji Kiš na početku pripovetke izdvaja citat iz Kurana: “Ostadoše u špilji trista godina kojima treba pridodati još devet“. Mašilinova, Marnušova i Jemlihova izrasla brada i kosa, pastirov susret sa konjanikom, vrednost novca (“zlato blagovesti“) dokazuju neizvesnost pred čudom vremena i potvrđuju sumnju u vreme tog čuda. Mašilina pribegava unutrašnjoj molitvi kao lekarstvu protiv bolesti, kao “besedi uma ka Bogu“; shvata da ga je voda, njena elementarnost, njena matica “lišena podmuklosti“, zapravo spasila i očuvala bistrinu njegove duše. Susret sa svetom daje ikonografsku sliku, posebno kad Jemliha podiže ruke ka nebu i doziva božje ime, da bi, zatim, ponovo zaspali snom koji traje trista godina, i koji ih “zali katranom i mukom“.

Tama, svetlost, tama je dinamički niz legendarnog kruga ili krug ‘čtenija’, koji je, budući podeljen na nekoliko nejednakih celina, zatvoren već u prvom delu, a njegovi varijabilni nastavci dati iza prividnog kraja; označeni brojevima od 1 do 4 predstavljaju skice za Kišovu pripovetku, unetu kasnije u Enciklopediju mrtvih. Prisutna je Kišova neodlučnost u izboru imena, što se posebno naglašava kod imena psa. Svaki put ga spominje u društvu mogućih nominacija: “pas imenom Kaleb ili Katmir ili Kratim“. U Glavi 2 je data interesantna verzija (podseća na Kenoove stilske vežbe). U njoj se najpre budi bogougodni pastir Serapion, i uopšte koncept donosi perspektivu gledišta iz vizure pastirovog sveta, iz jedne varijante i jednog mogućeg oblika. Već u Glavi 3 prvi se budi Maksimijan. Suština priče ne odstrupa toliko od svoje ose, koliko se ovde više može govoriti o stilskom variranju teme, o vrlo primetnim foničnim razlikama, o tzv. anticipacijskom tipu varijacije kojim se postiže (ili podiže) stilska vrednost, a čime se, isto tako, ostvaruje identitet saobražen u priči kao konačan identitet fabule. Glava ?. je slika susreta sa svetom, posle buđenja, a poslednji tekst bez naslova, kao kakav epilog prve celine Skladišta, ili prolog za Peščanik, završava se rečima: “…spavajte, sve ljubavi ovoga sveta, vaša je povjest, vaša je legenda srce svih ljubavi, srce svih vječnosti – odakle bi se inače mogla naći u knjigama svetijem – u knjigama starostavnim? – spavajte…“

 

 

jelica kiso

2 Responses to Legenda o spavačima, Danilo Kiš