Laza Lazić: Srpski jezik

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 79 – oktobar 2018,kritika |

Srpski jezik upotrebni, tekući, zvanični, književni, kao i mnogi drugi evropski jezici, vrvi od varvarizama. (Da ovde ne pominjemo kolokvijalni jezik, jezik ulice, sleng, politički govor, govor marginalnih grupa, pomodni, televizijski, /govor touk-šoa/, novogovor, proizvoljni govor poremećenih socijalnih sredina svih vrsta itd.) Srpski jezik (a to mu baš nimalo ne smeta) usvojio je ogroman broj turcizama (što su često persijanizmi), u starije vreme nešto latinštine ili opšteslovenskih arhaizama, zatim germanizama, romanizama, rusizama, čak ungarizama, a u novo vreme, razume se, veoma mnogo internacionalnih pojmova poreklom iz nauka, društvenih ili tehničkih, tehnoloških, pa na kraju pojmova iz svemoćnog globalnog jezika komunikacija i uopšte stranih reči koje su se, neke od njih, sasvim prikladno odomaćile. Većina ovih reči i čak gramatičkih formi, pa i sintagmi, ne smetaju ovom jeziku – postale su, kao i one starijeg porekla, potpuno deo našeg govornog jezika, i unete su u sve rečnike srpskog jezika. Jezik je dinamičan, nikada nije čist, ničiji jezik, i stalno se menja. Treba, naravno, da postoji borba za čist jezik (ja sam, na primer, tradicionalista, ja sam u pogledu jezika dobrim delom konzervativan, ja sam za očuvanje starih oblika, za čuvanje arhaičkih formi i starinskih reči, naročito sam za očuvanje ispravne akcentuacije srpskog jezika, danas potpuno poljuljane), treba da postoji jezički standard, propisana, školska gramatika i ortografija, ali ne treba nikako udovoljavati čistuncima koji imaju pred nosom samo princip (nacionalni!) a ne izraz, mogućnost da u nedostatku drugih zamerki pesnicima broje ovakve i onakve reči, zatim da ih sabiraju i iznose kritiku u obliku policijskog izveštaja. Pustite nas! Književna kriška ima prečih i temeljnijih parametara i osnova koji će joj u poštenoj analizi pomoći da shvate književnio delo i da ga protumače. Nacionalistička euforija stvorila je naše lažno čistunstvo u pogledu svega nacionalnog, pa i u pogledu jezika. Psihopatriote bi bile sklone, kad bi imale dovoljno vlasti i znanja, i kad bi se dokopale tog monstruoznog posla, da izbacuju pojedine reči iz književnih dela; ne samo da ih iščišćavaju iz dela savremene literature, nego i iz starih, iz svih! Jer oni tako misle o književnosti. Ostavite se toga. Pisac zna svoju meru. Pisac zna ponešto i o poreklu srpskog jezika. Izbacite samo reči davnog turskog porekla i reči današnjeg engleskog porekla iz naših knjiga i novina, i skratićete svaki božiji tekst na srpskom jeziku na polovinu, a nećete znati da proskribovane strane reči zamenite srpskima, jer srpski jezik zapravo ne poznajete, pošto za književnost uopšte, budući da ste skloni štrojenju, nemate nimalo ljubavi.

 

Laza Lazić