Kruševački književni krugovi – KKK

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,društvo,poezija i proza |

kkkPiše: Miloš Ristić

Kruševačka kultura egzistira i učvršćuje se pod principom, pritiskom i kodeksima plemena. Sad druga je stvar što Oni (koji misle da je predstavljaju, jer uzimaju platu, piće, hranu, volove ili jagnjeće pečenje za to) to ne zovu plemenskim radom već ,,saradnjom“. Odbacuju se svi koji drugačije misle, pišu, govore i ponašaju. Priznaju se samo oni koji su u vremenu inicijacije u pleme pokazali i dokazali na književnim večerima i doručcima da mogu biti poslušni, i, izvršavati zadatke koji im se obese o vrat, po mogućstvu besplatno, i još koji se umeju zahvaljivati beskrajno za to što im je uopšte pružena šansa da jednom mesečno recituju neku svoju ili Rakićevu pesmu ili da se na ,,Desankinom šeširu“ preobuku u ženu i čitaju svoju pesmu na ovoj značajnoj manifestaciji sa tradicijom desetine veka. Neki će reći da se ponavljam i da u ovom tekstu pišem već ono što sam rekao u ranije objavljenim tekstovima (Vi i književnost,  Književne promocije u unutrašnjosti,  Kako uspeti na kruševačkoj poetskoj sceni,  Cenzura u književnoj Srbiji: 21.vek) ali nije tako i zaista ima još šta da se kaže i osećam neizdrživu potrebu za progovaranjem nezaposlenog oddrugihprozvanog disidenta. Mnogo toga škripi u kruševačkoj kulturi, a kad kažem kultura mislim prvo na književnost, s obzirom da mi je ta oblast bliska… poznata, osećajno, tehnički i fakultetski imanentna. U čemu je problem sa književnim životom u Kruševcu? Sa promocijama, večerima, izdavanjem, časopisima, itd. ? Problem je u tome što je sve postavljeno i funkcioniše familijarno. Rečnikom Jovana Sterije Popovića – ,,ližu se medju sobom kao goveda“. Javno. Tajno se preziru.

Sukob ili nepoistovećenje sa mlađim piscima počinje odmah sa njihovim odbacivanjem familijarnosti, obožavanja patrona, i lokalnog Partenona. Jer oni nisu navikli na to u svom umu, nisu rasli u komunizmu, kakav god njegov oblik se ovde odigravao, tačnije uigravao decenijama. Tako sam i ja od pesnika Mlađeg za kog su u početku govorili ,,on je dobar, jedan je od retkih mlađih koji hoće da sluša, i sasluša“ došao (razume se za kratko vreme Zemlje oko Sunca) do pesnika ,,koji pravi probleme i čita svakakve pesme“. Poštovanje je kad ti stigne pošta od Vanje.
Neke zgodne, crnooke i omanje. Za ovakvo stanje odgovorno je nekoliko organizacija koje učestvuju u književnim večerima, odredjuju i prave programe, zovu na njih jedne pesnike a ne druge, dodeljuju diplome jedni drugima ignorišući sve tvoje književne nagrade jer ih nisi osvojio u Kruševcu, besplatno pokroviteljski objavljuju svojim miljenicima i drugovima-članovima knjige,  odlučuju ko će dobiti
zvanje, ugled i reputaciju Pesnika Sa Imenom. Kukaju na Beograd a primaju novac iz vlasti čiji je centar tamo. To su: Udruženje književnika BUDALA (UKB), Komisija centralnog komiteta (KCK), Klapa prosvetnih zaštitara (KPZ), i Udruženje Prasetina SRK (UPS). Neki od njih imaju manje a neki veće uloge u tome. Znaju se. Samo zamene ulog i uloge, kad postane gusto. Ima nekolicina njihovoprozvanih pesnika i pesnikinja, kritičara i poli-ptičara, koji se vrte u krug, i koji se provode po seoskim kulturno-književno-svadbarskim manifestacijama okolo Kruševca, gde pored redovnih plata, uživaju, igrajući, pevajući i muvajući se u kolu, bezgranično besplatnom piću, pečenju, bačvama i volu. Politički nekorektni i pesnički nekorektni prozci i pesnici nisu pozvani. Tu su oni, direktno odgovorni. Taj jaz (fali mu još jedno ,,z“ da postane ,,jazz“) između dve generacije kruševačkih pisaca pravi samo jedna generacija a to su Ovi od 42-85 godina. Ova mlađa, od 20-40, pa, nju, budimo iskreni, niko ni za šta ne pita.

Ni da li i njima treba posao u kulturi, ni dal i oni zaslužuju da gde-gde gostuju i čitaju svoje pesme itd.  …  ,,Nema mesta.“ Kombi za predstavljanje lokalnog časopisa u Kući Đure Jakšićau Beogradu je pun. Limitiran. Ima mesta samo za lokalnog urednika/cu, za šefa kulture, piarovku kulture štajge, izlapelog filozofa bez brade kruševčkog, vozača, kamermana, i gepek, za ubijenog mladog pesnika u pojam a potom iseckanog na komade i bačenog u vreću, šalim se ne šalim se, za vinjake, sendviče, kisele vode, i časopise, čiji će blagosloveni tiraž 500 deliti po Beogradu, koji inače mrze ali te večeri turistički poštuju, umesto da daju nama, nezaposlenim profesorima književnosti, omladini i mladim piscima koji su rođeni u tom, kažu Lazarevom gradu, a ja bih pre rekao gradu Cece, Zdravka Čolića i Izasvakoguglavrebajućeg.