Kratko o ironiji

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

s&w, Ivan JovanovićPeriod koji beleži najpronicljivije refleksije o problemu ironije je rani XIX vek, vreme nemačkog romantizma, pa se i tada pokazuje teškim njeno definisanje. Po tradicionalnom mišljenju, ironija je figura misli. Njome se misli jedno, a govori drugo. Njome se, zapravo, kazuje baš suprotno onome što se u stvari misli i što hoće da se kaže. Pravo značenje reči je ili prikriveno ili suprotno doslovnom značenju izraza. Ona hvali pomoću kuđenja. Ona se okreće, a i trop se okreće, kreće. Trop znači “okretati se“, kretati se između doslovnog i prenesenog značenja. Međutim, ironija se čini umnogome drugačija od drugih tropa, od npr. sinegdohe, metafore ili metonimije. Ona kao da ispoljava jaču negaciju, korenitije vrši zamenu. Ona ima performativnu ulogu, pošto nam dopušta sve vrste performativnih jezičkih funkcija. Različitim markerima, različitim sredstvima, naznakama i signalima nekog teksta mi određujemo da li je on ironijski ili ne. Kjerkegor je ironiju odredio kao “apsolutno beskrajnu negativnost“. Trenutak kada nam neki tekst “usadi“ inicijalnu sumnju, postaje trenutak beskrajnog rastvaranja ironije; tek kada smo je razumeli, mi smo u stanju da zaustavimo njenu regresivnu negaciju; tek tada mi možemo da kažemo da smo razumeli ironiju. Ali da li možemo da kažemo da smo je u potpunosti razumeli? Ako bismo doneli odluku o jednom značenju ironije, zar ironija tada ne bi bila isuviše opasna? Ironija jeste opasna, ona je čak okrutna, ali nikada sasvim pouzdano, niti konačno. Njena vešta igra između tragedije i komedije, između ozbiljne osude i humora čini da se uvek pomalo pitamo. Od nje nam dolazi dvostruka pretnja, dvostruki kod, a ta su dva koda naočigled nespojiva jedan s drugim. Međutim, ironija ih spaja. Ona, zapravo, kao da se samoudvaja, čini manevar preobražavajući činjenicu, deformišući je, karikirajući je, a to čini humorom. Kao estetsko sredstvo, kao artistički čin, ona dozvoljava da se kažu neke strašne stvari. Reći istinu nekome u oči, a da istina ne bude isuviše gorka, moramo je izreći uz svojevrsni razigrani (estetski) humor, ili bar razmak prema onome što se misli. Ako smo u stanju da govorimo o sopstvu, moramo da budemo u stanju i da ga poništimo. Ironija sadrži u sebi element samoponištenja, kao i samostvaranja. Zapravo, priča o komparaciji i distinkciji kao priča o međusobnoj razmeni obeležja umnogome razvija naše shvatanje ironije.

Budući tradicionalno određena kao figura misli, ironija prvobitno označava izražavanje putem suprotnosti. Česta je kao čitav stil izražavanja s određenim odnosom prema izraženom. Mada, važno je napomenuti da se neke figure misli jedva mogu odvojiti od figura reči, tj. tropa. I jedna i druga grupa figura odnose se na značenje reči, jedino što se u figure reči ubrajaju obično one figure u kojima se neporedno menja značenje reči, a u grupu figura misli ubrajaju se figure koje se odnose na širi smisao onog što je rečeno. Teškoće u razvrstavanju figura upravo u ovoj grupi figura najviše dolaze do izražaja. Parabaza, kao prekid diskursa preokretom u retoričkom registru, ili pak anakolut, kao vrsta sintaksičkog obrasca koji se prekida, može doprineti našoj predstavi o ironiji, odnosno o prekidu koji se zbiva unutar ironije, usled kojeg se ironija ostvaruje. Šlegel definiše ironiju kao “permanentu parabazu“, što će reći da se ironija nalazi u svim tačkama priče, a ne samo u nekim, pojedinačnim. Alegorija, kao figura kojom se služimo onda kada hoćemo slikovito da se izrazimo, kada ističemo drugi smisao od onoga koji dajemo, predstavlja pripovednu koherenciju koja je oneobičena, drugačija od onoga što se njome izistinski pripoveda. Opet, ironija je u stanju da prekine i naruši alegoriju, pošto ironija ne teži koherentnosti, naprotiv, ona onemogućava da se ostvari neka konzistentna teorija naracije.