Kontroverzni grad – primer antropološkog posmatranja urbane zajednice

Filed under: afirmator,broj-26-maj-2014,društvene nauke |

san-jose-7UVOD

U ovom kratkom eseju prikazaću članak, čija je autorka Seta Lou, a koji nosi naslov „Prijeporni[1] grad – Smještanje kulture u prostoru; društvena proizvodnja i društveno oblikovanje javnog prostora u Kostarici“. Članak se nalazi u zborniku „Promišljanje grada; studije iz nove urbane antropologije“[2], čiji je urednik upravo Seta Lou.

Konkretno, u ovoj studiji, reč je o antropološkom proučavanju dva trga u San Hozeu, glavnom gradu centralnoameričke republike Kostarike. U uvodnom delu članka, autorka predstavlja svoje istraživačke namere, kao i naučnike koji su se pre nje bavili sličnim temama. Njen naučno-istraživački cilj prvenstveno je bio da pokaže kako se iz komplementarne analize dva ograničena prostora u jednom gradu mogu iščitati različite kulturološke poruke. Na samom početku napominje da je njen pristup pre svega etnografski, dakle opisni, i da je takav pristup ključan za bilo koju analizu propitivanja vrednosti u složenim društvima. U skladu sa tim, u samom tekstu nema nekog značajnog pozivanja na antropološku teoriju, iako je u uvodnom delu autorka, između ostalih, pomenula Mišela Fukoa, Pola Rabinova, Mišela de Sertoa, Džejmsa Holstona i Pjera Burdijea kao mislioce koji su značajno uticali na pojimanje toga kako se model kulturnih kategorija određenog društva prenosi i preslikava i na takve delatnosti kao što su arhitektura i prostorno planiranje. A upravo je takav uticaj ono što autorku najviše interesuje. Kao najvažnije istraživačke metode autorka navodi niz intervjua koje je obavila sa brojnim stanovnicima San Hozea, od najnižih društvenih slojeva do predsednika države Oskara Arijasa, kao i arhivsko istraživanje u Nacionalnoj biblioteci Univerziteta Kostarike u San Hozeu.

CENTRALNI DEO

Gradski trg Parke Sentral (Parque Central), prvobitno nazvan Plaza Major (Plaza Mayor), prvi je prostor koji je u središtu autorkine pažnje. On je u gradu još od vremena španske kolonijalne vlasti; zapravo star je gotovo koliko i sam grad San Hoze, koji je osnovan 1751. Još od tog vremena, pa do današnjih dana (autorka je poslednje terensko istraživanje u San Hozeu obavila početkom 1990-ih), Parke Sentral se u svesti stanovnika grada doživljava kao nešto „tradicionalno“, nešto na čemu je upisano preko 200 godina istorije. Kao takvo, mesto izaziva jak nostalgični sentiment. Ovom osećanju doprinosi i činjenica da je tokom XIX veka trg ukrašen i uređen u skladu sa sličnim prostorima tada najprestižnijih evropskih gradova, poput Londona. Upravo iz Engleske je uvezena veličanstvena fontana, kojom je trg ukrašen 1859. godine, a drveni „viktorijanski“ paviljon[3] izgrađen je 1890. (svakako nije slučajno što je upotrebljen baš ovaj pridev, koji asocira na doba mira i blagostanja Evrope druge polovine XIX veka). U sociološkom smislu, konceptualizacija ovog prostora vršila se na sledeći način – ni u jednom istorijskom periodu nije se sa sigurnošću moglo reći da li je trg mesto gde se okuplja društvena elita, ili pak siromašniji slojevi društva. Sudeći prema istorijskim izvorima koje je autorka proučavala, tokom XIX veka i jedna i druga slika bile su gotovo podjednako zastupljene – na trgu su svoje mesto pronalazili i bogati šetači, ali i siromašni bosonogi mladići. Situacija se, u simboličkom smislu (a autorka ulaže veliki napor da nam objasni da simbolički smisao nikada nije samo simbolički), promenila 1944. godine, kada je drveni paviljon porušen, i zamenjen betonskim, koji je predstavljao poklon gradu od strane bogatog industrijalca iz Nikaragve. Može delovati paradoksalno, ali upravo je ovaj poklon od strane pripadnika društvene elite (istina iz druge države) označio postepeni prekid – od tog vremena, Parke Sentral u mnogo većoj meri postaje prostor marginalizovanih društvenih grupa – trgovaca-zakupaca, penzionera, šibicara i sličnih prevaranata, navodnih iscelitelja, profesionalnih klovnova i prostitutki. Kao što je na jednom mestu u članku suptilno rečeno, trg je postao mesto na kojem se u velikoj meri odvijala „neformalna privreda“. Rušenje drvenog „viktorijanskog“ paviljona predstavljalo je pokazatelj gubitka interesa društvenih elita za taj prostor, i njegovo prepuštanje marginalnim društvenim grupama. Ipak, to nije prošlo bez ikakvih problema. Godine 1992., grupa građana oformila je pokret, koji je za cilj imao ubeđivanje gradskih vlasti da sruše betonski paviljon, i na njegovom mestu ponovo izgrade stari, drveni. Međutim, pobedila je druga opcija, koja se zalagala za o(p)stanak i obnavljanje betonskog paviljona. Na ovom primeru najbolje se može videti koliku simboličku vrednost može imati jedan jedini objekat, i kako može poslužiti u procesu stvaranja identiteta određenih društvenih grupa. Država kontroliše (sumnjive) aktivnosti koje se odvijaju na trgu, ali se stiče utisak da je nekada to radila mnogo otvorenije. To zapravo nimalo ne čudi, jer je nekada trg predstavljao prostor i društvene elite i srednjih i siromašnih slojeva društva; dakle moglo je vrlo lako da dođe do mnogih klasnih sukoba u malom, koji bi se, u tom konkretnom slučaju, iskazivali kroz pljačku bogatih od strane siromašnih itd. Međutim, od kako su tu uglavnom marginalizovane grupe, opala je i zainteresovanost države da ima apsolutnu kontrolu. Ukratko, čitajući tekst, shvatio sam da danas ovaj trg predstavlja ušuškani, skriveni, zatvoreni prostor (zahvaljujući stablima i ostalim elementima koji ga okružuju on u nekom smislu zaista i jeste zatvoren), u koji se stranci ne zovu – sirotinja koja se tamo zabavlja je kostarikanska sirotinja, prostitutke koje tamo nude svoje usluge su kostarikanske prostitutke; ukratko, to je pravi primer „narodskog“ trga.

Nezadovoljni takvom slikom svoga grada (a u širem smislu i svoje zemlje), pripadnici Stranke nacionalnog oslobođenja odlučili su da promene stvari. Članovi ove stranke dolazili su iz srednjih društvenih slojeva, i bili su liberalnih shvatanja. Pošto je njihova politička ideologija očigledno stajala u jakoj vezi sa severnoameričkim shvatanjima, odlučili su da sagrade novi trg, koji će iznova definisati stare vrednosti Kostarike, i to na takav način da će ih povezati sa (modernim) svetom. Ime ovog trga je Plaza de la Cultura (Trg kulture). Izgradnja trga započeta je 1976., da bi svečano otvaranje usledilo šest godina kasnije. Kako stoji u tekstu, Plaza de la Kultura je moderan popločani trg, koji svojim futurističkim izgledom podseća na Pompidu centar u Parizu. Poseban ponos predstavlja Zlatni muzej, koji se nalazi u podzemnom delu trga, gde je smešten izložbeni i turistički potencijal Kostarike. Otvorenost trga pruža pogled na monumentalnu zgradu Nacionalnog pozorišta, a sam trg je uokviren restoranima Mekdonalds i Burger King. Ovde, dakle, uočavamo (barem na prvi pogled), potpunu suprotnost u odnosu na Parke Sentral. Trg je namerno zamišljen kao otvoreni, modernistički prostor. Mlađa populacija, adolescenti, potpuno isključena sa Parke Sentrala, ovde je pronašla idealno mesto. Plaza de la Kultura je na neki način postao njihov lični raj. Nov, moderan prostor, uređen u skladu sa kulturama najrazvijenijih zemalja, sa onim kulturama kojima su srednji slojevi Kostarike (i njihovi potomci) očigledno očajnički težili, pogotovo u vremenu kada je zemlju zahvatila ekonomska kriza. Sledeći sloj koji je neraskidivo povezan sa ovim trgom jesu strani turisti. Već na početku članka je pomenuto da Kostarika, zahvaljujući blagoj klimi, stabilnoj demokratskoj vladi i „prijateljski nastrojenim ljudima“ (!?) predstavlja sliku tropskog raja za Amerikance iz srednje klase. Oni, kada dolaze u San Hoze, uglavnom odsedaju u hotelu Gran, koji se nalazi u sklopu Plaza de la Kulture, i najveći deo njihovih aktivnosti je u tesnoj vezi upravo sa tim trgom. Zanimljivo je da se ovo saznanje direktno kosi sa određenim teorijskim pogledima koje na turizam ima nemački etnolog Herman Bauzinger. Naime, po shvatanju ovog naučnika, gost koji dolazi u stranu zemlju (pogotovo ako je doživljava kao egzotičnu, što sa Kostarikom iz perspektive Amerikanaca definitivno jeste slučaj) želi da upozna upravo taj njen „autentični“, „tradicionalni“ deo. Po ovoj logici, Amerikanac ili Amerikanka iz srednje klase bi se mnogo radije promuvali po Parke Sentralu. Međutim, čitajući tekst, stiče se drugačiji utisak – kada stranci dolaze, oni žele da budu na onim mestima koja ih više podsećaju na kuću. Ovo izaziva još neke zanimljive implikacije. Već sam govorio o načinu na koji država (ne) kontroliše Parke Sentral. Međutim, u slučaju Plaze situacija je mnogo ozbiljnija. Upravo zbog toga što je taj trg izgrađen tako da predstavlja „nacionalno ogledalo“, i što se na njemu najviše zadržavaju stranci, kontrola je nemilosrdna – policija privodi maloletnike sa flašama alkohola, dok obezbeđenje hotela Gran ne dozvoljava prosjacima da se približe gostima iz inostranstva. Neko će zapitati otkuda i na ovom trgu prosjaci? Odgovor leži u činjenici da je, uprkos ogromnom naporu i ambiciji vladajućih struktura (pogledajte samo koliko su pretenciozni nazivi Trg kulture i Zlatni muzej), „dekadencija“ stigla i na Plazu. Oni koji na ovaj trg ne idu opisuju ga kao užasno mesto, gde dileri droge neprestano posluju, postoji opasnost od lopova, a tinejdžeri stalno vršljaju, puštajući iz kasetofona groznu brejkdens muziku. Naravno, nije teško uočiti da kritike upućene ovom trgu uglavnom potiču od strane starijih stanovnika San Hozea. Mlađi stanovnici uglavnom su drugačije raspoloženi, i ne uviđaju „grozotu“ u tolikoj meri kao njihovi stariji sugrađani. Ovde ponovo imamo posla sa grupnim identitetom – Plaza je mesto gde život teče „punom parom“. Za razliku od Parke Sentrala, gde su sve zabranjene delatnosti skrivene i ušuškane, ovde se ništa ne skriva. Zapravo, prema priznanju jednog od trojice glavnih arhitekata, trg je i zamišljen tako da bi muškarci koji se na njemu nalaze mogli pogledom da isprate žene koje prolaze trgom, i da bi to praćenje pogledom trajalo izuzetno dugo. (!?) U večernjim satima, trg postaje okupljalište homoseksualaca, i kao takav je našao mesto u „Spartakovom vodiču za homoseksualce“. U Parke Sentralu, imajući na umu da je to ipak jedan „tradicionalni“ trg, homoseksualci verovatno ne bi uspeli da pronađu svoje mesto.

ZAKLJUČAK

Na osnovu prikazanog naučnog rada, ponovo možemo da vidimo koliko je društveni značaj određenog prostora važan – dok u senci svojih stabala Parke Sentral odumire, posećivan od strane onih koji se države ne tiču mnogo, na Plazi se dešava pravo društveno previranje. Verovatno zato članak i nosi naslov „sporni, odnosno kontroverzni grad“ (kontroverzan kao prvo zbog potpuno drugačije koncepcije dva njegova najvažnija trga, a zatim i zbog svega što se dešava na Plaza de la Kultura). Tekst Sete Lou je odličan i inspirativan, i na pravi način nam dočarava svu kontroverznost jednog grada. Celu priču o dva trga ja sam shvatio kao metaforu – u jednom širem pogledu, to je zapravo priča o zemlji podeljenoj na dva dela. U jednom uglu priče je romantično-nostalgični trg, sa penzionerima koji igraju šah, i porocima koji jesu poroci, ali su „naši, pa samim tim i manje opasni“. U drugom uglu, užurbani i pomalo haotični blještavi prostor, sa svim vrlinama i manama moderne zapadne civilizacije koju oličava. A najveći deo stanovništva Kostarike nalazi se upravo negde između ova dva ugla, sa istim dilemama, sumnjama i pitanjima sa kojima i ja, kao građanin zemlje koja je u sličnoj situaciji, sasvim ubedljivo mogu da se solidarišem.

Đorđe Bogojević

 

O AUTORKI

Seta Lou je profesorka antropologije na City University of New York. U istraživanjima se bavi teoretisanjem prostora i kulture kroz etnografske analize stanovanja, parkova, javnih prostora, kao i kulturnim vrednostima i istorijskim očuvanjem u Kostarici, Gvatemali, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama. Najvažnija dela: „Behind the Gates: Life, Security and the Pursuit of Happiness in Fortress America“ (2003), „On the Plaza: The Politics of Public Space“ (2000), „Children of the Urban Poor“ (1995), „Culture, Politics and Medicine in Costa Rica“ (1985). Urednica je zbornika „Theorizing the City: The New Urban Anthropology Reader“ (1999).

 

[1] Sporni, kontroverzni

[2] Seta Lou (ur.) „Promišljanje grada: Studije iz nove urbane antropologije“,  Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2006.

[3] U originalnom tekstu, u hrvatskom prevodu, upotrebljen je izraz „kiosk“. Zbog problematičnog prizvuka koji u današnjen srpskom jeziku ima ova reč, odlučio sam se za reč „paviljon“ kao pogodniju.