Ko jebe Bundestag!

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,društvo |
Evo, ovoliki: frau Merkel

Evo, ovoliki: frau Merkel

Piše: Predrag Milojević

Jel slučajno što je prvi put papa stranac? Em stranac, em Poljak…

Evropska unija voli jubileje, praznike i značajne datume, kako bi ih iskoristila za udaranje packi i lupanje po ušima malima koji bi da porastu i postanu veliki. Tako je odluku o pristupanju Srbije pregovorima donela baš na Vidovdan, a datum početka će biti po svemu sudeći za Srpsku novu godinu. Slučajno? Hrvatskoj su pre par dana (takođe „slučajno“) prilikom pristupanja EU istakli zastavu, ali ne sadašnju, već ustašku iz II svetskog rata. Angela Merkel ne dolazi na svečanost u Zagreb, a Hrvatska očajno izvedenim donošenjem zakona onemogućava izručenje osobe koja je pucala poNemačkoj? I to je slučajno? Je l’ slučajno što je prvi put papa stranac? Em stranac, em Poljak – kao što reče Ilija Čvorović. Naravno da nije, to su packice koje će male zemlje pratiti kad god su u poslovima sa velikima i moćnima.

Bilo da ste pristalica ili protivnik ideje o evropskoj budućnosti Srbije, jasno vam je da bi sada trebalo da se desi veliko političko čudo kako bi se ovaj proces zaustavio. Ipak, trebalo bi se osvrnuti na nekoliko grotesknih stvari koje su ga pratile.

– Studiju o izvodljivosti, dakle prvi dokument u koracima o pristupanju EU dobila je prva Koštuničina vlada. Koštunica je danas, 28. 6. 2013. izjavio kako Evropa hoće da nam uzme Vidovdan, kako toga dana ne  bismo slavili Srbiju, nego Evropsku uniju.

– U to vreme najveći protivnici evrointegracija bili su Dačić, Vučić i Nikolić.

– Dačić, iako tada protivnik ulaska u EU, podržavao je manjinsku vladu koju su činili DSS, SPO i G17, a koja je, protivno svojim načelima, isporučivala srpske generale Haškom tribunalu, što je bio uslov za potpisivanje Studije o izvodljivosti.

– Kada je reč o evrointegracijama, funkcioneri EU su ih uvek uslovljavali pitanjima saradnje sa Haškim tribunalom. Kosovo je tretirano kao odvojeni problem, dok nisu izručeni gotovo svi osumnjičeni. Onda su odjednom goruća pitanja za uslove ulaska u EU postali odnosi sa Kosovom, a dobar deo osumnjičenih za zločine je pušten na slobodu.

U međuvremenu je Koštunica, koji je sve generale nagovorio da se predaju Hagu, počeo da zaokreće ka evroskepticizmu, ali tek pošto je otišao sa vlasti. Dok je bio na vlasti, ispunjavao je sve zahteve koje je EU pred njega stavljala.

– Na vlast je došao Tadić, tako što je na konto proevropske politike dva puta pobedio Nikolića na izborima. Nikolić je zagovarao Srbiju van EU. Onda je Dačić okrenuo kapu. Obrazovao je vladu sa Tadićem i prešao u evrofanatike. Izabran je i za najevropljanina. Ova vlada nastavlja tamo gde je Koštunica stao, najpre izručuje Karadžića Hagu, a zatim i popušta Evropi kad god ova to zahteva po pitanjima jačanja kosovske samostalnosti i institucionalnog odvajanja Kosova od Srbije. Istovremeno se servira priča kako Srbija nikada neće priznati Kosovo. Uslovi koje EU i SAD stavljaju stalno i iznova pred Srbiju, ne ostavljaju vladi mnogo izbora, osim da se pravi da prihvata ono što bi se ionako sprovelo sa ili bez nje, pa vlada Mirka Cvetkovića to i radi.

– Kada je po drugi put izgubio od Tadića, Nikolić je izgubio i podršku u svojoj partiji. Tu uskače Tadić. Pomaže mu da se oporavi i osnuje novu partiju – SNS. Tako se obojica razračunavaju sa radikalima. Zauzvrat, Nikolić prihvata proevropsku politiku i postaje njen najveći zagovornik. Prima i Vučića za saveznika i drugog čoveka partije, iako se ovaj na početku podele SRS nije izjašnjavao nedeljama kojoj će se privoleti strani.

– Na tim krilima, Nikolić  konačno pobeđuje Tadića. Na prijemu u Rusiji, Putin mu na rastanku kaže: „Imam neuobičajen zahtev – pozdravite mi Borisa“. To je trenutak kada postaje jasno da Dačić opet menja saveznika i da prelazi na Nikolićevu stranu. Ulog je veliki i on, iako manjinski partner, dobija mesto premijera. Sada na vlast dolaze dve partije koje su zdušno, barem javno, bile protiv bilo kakvih pomaka u priznavanju kosovske nezavisnosti. Pa ipak, Kosovo je sve dalje.

EU vuče poslednji potez: napravite dogovor sa Kosovom ili od evrointegracija nema ništa. Vučić fanatično radi i dogovor se postiže. Nacionalisti, s Koštunicom na čelu, tvrde da je to krah srpske države. To su, da podsetimo, isti oni koji su potpisali Studiju o izvodljivosti. 

– Nemačka i Engleska tvrde pazar: za pune evrointegracije potrebno je i puno priznanje Kosova u UN. Vučić i Dačić to odbijaju, a Srbija dobija podršku najpre Italije, koja iz Kragujevca počinje da izvozi značajne količine automobila, zatim Grčke i većine zemalja EU. Punačka Frau popušta. 

– Na proslavi Vidovdanma u Kruševcu, Nikolića pitaju o uslovljavanjima nemačkog parlamenta, a on, valjda ponešen narodnom mudrošću, odgovara: Eeh, Bundestag… U prevodu na srpski: Što je babi milo, to joj se snilo…

Eto, to je, u najmanu ruku, čudan put koji je pređen od 2003. do danas. Deset godina je ipak suviše vremena za dolazak u „tačku bez povratka“. Poučeni iskustvom ne bi se usudili da prognoziramo kakva će Srbija biti u budućnosti i da li će uspeti da postane moderna država. Jer, ako će se praviti država po ugledu na, primera radi, Dansku (nezaposlenost 1,5-2%), zdušno podržavam ulazak u EU. Ali, ako će to biti neka bugarska ili rumunska prokleta avlija – neka hvala, dosta je nama i ove naše.