Književnost koja ne ćuti

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |

Krajem oktobra izašla je knjiga „Pristojan život“, lezbejska kratka priča sa prostora Ex Yu. „Pristojan život“ tematski pokriva (i razotkriva) emotivnu, erotsku i druge relacije između dve žene u sistemu u kojem je on gotovo nedopustiv. To su 42 kratke priče koje su napisane na prostoru SFRJ u periodu od 1992. do danas. Pri izboru autora/ki nije bio presudan pol, rodni identitet, kao ni bilo koji drugi identitet osim spisateljskog. Pojedini autori/ke biraju za svoje junakinje lezbejke jer sagledavaju položaj LGBTTIQ populacije društveno, kulturno i politički važnim

Zbornik čine 42 priče 21 autorke. “Pristojan život” ispisuju: Vesna Lemaić, Iva Hlavač, Lamija Begagić, Lana Bastašić, Mima Simić, Urška Sterle, Jelena Anđelovski, Jelica Kiso, Olja Savičević Ivančević, Olga Dimitrijević, Dragoslava Barzut, Nataša Sukič, Biljana Staković Lori, Suzana Tratnik, Jasmina Tešanović, Jelena Lengold, Jasna Žmak, Jelena Kerkez, Nora Verde, Šejla Šehabović i Lejla Kalamujić.

Sa promocije na BeFemu, decembar 2012.
Olga Dimitrijević. Jasna Žmak, Dragoslava Barzut i Vesna Lemaić

„Zamišljeno je da ovo izdanje osvedoči lezbejske motive u književnosti u regionu, odnosno postjugoslovenskom književnom kontekstu“, objašnjava Dragoslava Barzut u predgovoru. Lezbejsku književnost ona definiše kao ponovno otkrivene tekstove koji tematski pokrivaju emotivnu, erotsku ili drugu vezu između dve žene, književnost proizašlu iz aktivizma, kao i onu koja tematizuje lezbejske motive, pri čemu nije presudan pol ili seksualno opredeljenje autora/autorke.
Dizajnerka je Dragana Nikolić, Ana Ristović prevela je priče sa slovenačkog jezika, a izdavač je Labris.

Dragoslava Barzut: Aktivizam ne bi trebalo da pokreće lošu književnost, i ja verujem da aktivizam to sam po sebi i nije u stanju. Mislim da je danas teško odvojiti aktivizam i umetnost, pa tako i književnost i aktivizam, pre bih rekla bih da je posredi svojevrsni književizam – književnost koja ne ćuti i koja menja stvar.

Odlomci:

Lezbejske bajke, bajke za lezbejke – Urška Sterle

Adolescencija je pakao. Ali lezbejska adolescencija je pakao posebne vrste. I ja sam bila najusamljenija tinejdžerka na svetu. Kao i ti.

Bratanac je prodavao moj telefonski broj za jedno pivo i svi ti samouvereni momci, koji bi ga kupili i sa kojima zbog tog nikada nisam imala sudar, dali su mi nadimak gospođica Ledena.
Jedne večeri sam na loše osvetljenom stepeništu zgrade poljubila neku devojku i na trenutak mi se učinilo da bih možda mogla da budem malo manje usamljena.

Onda je došla novogodišnja žurka, klasična srednjoškolska žurka u bivšem vatrogasnom domu koji su kasnije preimenovali u kulturni dom jer je ionako svejedno, i koji se nalazio negde na rubu grada, odakle ne možeš da pobegneš peške i kuda moraju da te dovezu i odvezu roditelji.

Tokom prvih pola sata neko mi se ispovraćao po kaputu, i zato sam se smrzavala u košulji, naslonjena o zid, u mraku arkada koje su okruživale lepo osvetljeno dvorište gde smo odlazili da pušimo.
Odjednom me je uzela za ruku i poljubila me, baš tamo, iza debelog stuba. Onda je odjurila na cigaretu.

Usne su me pekle i samo što sam htela da krenem za njom na osvetljeno dvorište, kada sam je videla kako ljubi nekog momka.

Pre nego što se stara godina pretvorila u novu, poljubila je još trojicu. Onda je trčala za mnom i govorila: „To sam učinila za nas, da niko ne bi znao.“

Možda je mislila da je cena jednog piva za to da nikada ne postane gospođica Ledena, za nju dovoljno poštena.
Znaš li tu priču? Znaš li o čemu govorim? Znam da znaš na šta mislim.

Granica – Olja Savičević Ivančević

„Što ti je Buraz kazo?“ (…)
„Sve mi je rekao i da se razumijemo“, odgovorim Žabi, „ja sam u ovom slučaju potpuno na njegovoj strani. Ne možeš oženjena čovjeka proganjati.“
Nagnem se preko stola bliže k njoj. „Oženjen čovjek, pa još i njihov, pa ti si stvarno sve granice prešla. Baš hoćeš da te netko polomi i u smeće baci.“
Žaba me gleda bez da trepne onim zelenim očima oko kojih se razmazala šminka. „Kakav njihov?!“
„Znaš ti što ja pričam. Osobno, nemam ništa pretjerano ni za njih ni protiv njih, ali govorim za tvoje dobro. Ti si prešla sve granice. Ni u Zagrebu, ni u Frankfurtu, ni u Londonu, ni igdje na svijetu to nije tek tako, a kamoli…“
„Čuj to. Kakav bolan njihov?!“
I tu se Žaba nasmije, al nekako teško, kao da štekće, na preskoke. Baci plastičnu žličicu iz kave prema meni na stolnjak. „Valjda njiho-va. Žensko je.“
„Žensko“, ponovim ko u snu.
„Ja, žensko. Senada joj ime. Šta si se izbečio“, kaže Žaba i zaljulja se na stolcu.
Senada je žena kojoj je Žaba povremeno čuvala dijete, toliko znam. Vidio sam je samo jednom. Blijeda žena tamnih očiju, dvije-tri godina starija od Žabe.
„I ne proganjam ja nju. Proganja je onaj idiotski muž što je ubija otkako su se uzeli. Nikog ja ne proganjam, nas dvije smo zajedno. Eto sad sve znaš, istinu.“
Osjetim kako se okrenula soba i kava mi se zajedno s kiselinom iz želuca vratila u grlo. Udahnem naglo, tako da me zaboli.
„Otkad se tebi sviđaju žene? Prije si imala neke mladiće.“
„Ne sviđaju mi se žene. Sviđa mi se Senada. Ona je moja žena, svati. Htjele smo zajedno s malim otić kod njene sestre u Sarajevo. Tamo je našla posao. A onda je njen muž skonto i otišo Burazu na vrata. Uzo joj dokumente isto ko Buraz meni da ne možemo jedna drugoj, preko granice. Sve ti je lago. Taj laže čim zine. Al’ istina je, ko što vidiš, i gora nego što si mislio“, kaže i ispali još jedan rafal smijeha.
„Daj prekini!“ viknem. „Je li ti to Buraz obrijao glavu?“
Pocrvenjela je.
„Ah, nek’ je“, kažem suho i pustim zrak iz pluća. Pokupim ključ od auta i ostavim kovanice za kavu na stolu.

Pisma zatvorenika – Suzana Tratnik

Kada me je ostavila Nada, htela sam da se ubijem. Jedne letnje večeri, kada je najlepše sedeti u gradu, pozvala me je na kafu. Međutim, večernja kafa nije mogla da znači ništa dobro, osim da će sastanku ubrzo biti kraj. Sedele smo u polupraznom kafiću na obali Ljubljanice. Kada je previše naglo srknula gutljaj vrele kafe, opsovala i spustila šoljicu, primetila sam da joj se tresu ruke. „Znaš…“ zaustila je ni ne pogledavši me. Rasejano sam klimnula glavom, iako, naravno, ništa nisam htela da znam. U jednom dahu mi je saopštila da bi želela da prekinemo s našim povremenim viđanjem. U međuvremenu je samo na trenutak zaćutala da bi ohladila jezik opečen vrelom kafom. Dobro, možemo da još koji put odemo na piće i popričamo, brzo je dodala, ali kod mene više neće dolaziti. Ja sam za nju divan čovek, jedan od najboljih koje je ikada srela, ali, ona više ne može da bude sa mnom. Plaši se da će se zaljubiti i to ne želi, jer onda bismo obe patile. Previše je rasuta na sve strane. Previše žena je oko nje. Ne da joj one nešto znače, ali mene bi stalno povređivala dok bude flertovala sa njima. Ukratko, toliko mnogo me je volela, da je morala da ode od mene. Htela je još da me otprati do kuće, ali sam povređeno zahtevala da ustane i prva ode, ako je već tako odlučila. Jer ne želim nikakvu utehu za tupsone. Ustala je i zagrlila me. Kada je htela da me poljubi, okrenula sam glavu u stranu. Rasuta Nada je otišla, a ja sam i dalje okretala glavu u stranu i zurila u vodu.

O mojoj tužnoj nameri da se ubijem, naravno, više nema nikakvih dokaza, jer nikome nisam pričala o tome. Imala sam prave prijateljice, koje bi mi zavrnule šiju kad bi saznale kakvim crnim mislima sam dozvolila da me odvedu, i to tako divan čovek, poput mene. Istovremeno su bile uverene i u to da me Nada nikada nije zavređivala, jer je, budimo iskreni, obična koketa i luftiguz, koja je ostala na nivou emotivne zrelosti jedne srednjoškolke. I, kada me bude minula ta glupava zaljubljenost, po mišljenju mojih prijateljica, veoma brzo ću i sama shvatiti da sa svojom dragom nemam baš ni o čemu da pričam.

Zaista bi mi bilo neprijatno da priznam da mi se činilo da bez Nade ne vredi živeti. Ubiješ se zbog munjevitog pada deonica na berzi, zbog dugova ili zato što ti je do temelja izgorela kuća na dva sprata. Dobro, možeš da se ubiješ i ako otkačiš. Meni se nije dogodilo ništa poput toga. Samo me je ostavila devojka koja nema ni sasvim sređeno potkrovlje, i još je, na neki način, isuviše mlada. Zašto bih, dakle, nakon njenog odlaska htela da tek tako okončam svoj život? Šta je to bilo tako posebno na njoj? Jednu zajedničku temu smo, ipak imale. Seks je bio dobar, najbolji koji sam do tada iskusila. Al’ da odem s ovog sveta zbog neprestanog pulsiranja u međunožju, bilo je još najmanje razumno od svega. I, tako sam opet bila prinuđena da preživim. Uprkos usamljenim noćima kada nisam htela u vrevu kafića kraj Ljubljanice, da ne bih gledala kako Nada sprovodi u praksu svoju rasutost među raznim ženama. Naravno, naravno, malo sam se i nadala tome da ću joj nedostajati ukoliko me ne bude viđala, da će se opametiti i jedne lepe večeri pojaviti na mojim vratima i pokajnički mi priznati da je napravila strašnu grešku jer nije sebi dozvolila da se zaljubi u mene. Jer bez mene ne može da živi.