Književna apstinencija: Marijan Miloš

Filed under: afirmator,broj 20 - novembar 2013,poezija i proza,proza |

Old-Man-Writing-by-Candlelight_largePoznajem ljude koji se gnusaju citanja. Ne samo knjiga (pogotovo beletristike), vec cak i kratkih novinskih clanaka ciji autori nemaju nista pametno da kazu. Razloge za njihovu ‘knjizevnu apstinenciju’ mogu donekle da razumem – do pre par godina bio sam jedan od njih, iz meni nepoznatih razloga. Knjige duzine cak i od stotinu stranica predstavljale su mi ne samo veliki izazov, vec i strah… Strah od dosade i gubljenja, sto se tada cinilo, dragocenog vremena. Oh, kako sam samo bio slep i zatvorenog uma za nove i uzbudljive stvari ! Pretpostavljam da je, podsvesno, strah od knjiga (kako to samo apsurdno zvuci !) zapravo bio strah od nepoznatog, jedan od osnovnih, ako ne i glavnih, ljudskih strahova. U isto vreme,iz tog paralisuceg straha od nepoznatog proizilazi rizicna, ali i korisna karakteristika – znatizelja, koja nas nagoni da otkrijemo stvari, ideje i koncepte samo iz razloga da bi saznali, da bi osvetlili mracnu prostoriju neznanja.

Kada se prisetim svoje knjizevne apstinencije, ne mogu a da ne pomislim na cinjenicu da sam, po tom pitanju, sada potpuno drugacija osoba nego sto sam tada bio. Pretpostavljam da je to ono sto ljudi zovu sazrevanjem – nemogucnost spoznaje coveka koji si nekada bio, iz kog si emotivno ‘evoluirao’. Neutoljiva zedj za znanjem je, vremenom i vrlo spontano, zamenila strah od nepoznatog i cak ga prigrlila, podsticuci zavodljivo okretanje stranice za stranicom i upijanje svake reci, hraneci um i mastu novim informacijama i stvarima. Citajuci autore vredne pomena i dubokog postovanja, majstore pisane forme, aspiracija da postanem jedan od njih postajala je i postaje sve intenzivnija, ali ne iz pogresnih razloga – slave i novca. Vecina njih nikada nije dozivela sopstvenu slavu. Vec iz zelje da naprave neku vrstu promene, da ostave svoj toliko duboko urezan pecat da ga je apsolutno nemoguce ignorisati, da makar pokusaju da pokrenu ljude na razmisljanje i skrenu im paznja, nekada cak i bodu laktom u rebra ukoliko je potrebno, na mnoge apsurde ovog hladnog mesta gde zivimo koji nazivamo svetom. Nisu davali odgovore, vec su postavljali prava pitanja u nadi da ce imati ikakav efekat. Nasli su svoju zivotnu svrhu i nisu je odbacivali, niti pokusavali da je poreknu. Ali pre svega, imali su sta da kazu. Imali su misli i reci vredne razmatranja koje su hteli da podele sa ostalima na jedini nacin na koji su ikada umeli – stavljajuci ih na papir. Ugledam se na njih i neizmerno ih cenim. Ne znaci da cu ikada biti makar i upola dobar, cenjen, kvalitetan i citan pisac kao oni, ali ne kazem da necu pokusati. A i te kako pokusavam, i u potpunosti razumem njihovu motivaciju, jer i sam smatram da imam sta da kazem. Dosta ljudi prica, dok samo retki zaista imaju sta da kazu.

Citajuci Orvelov kratak, ali snazan autobiografski esej ‘Zasto pisem’, nisam mogao a da se ne poistovetim. Imao je razloge veoma slicne mojima. Sedeo je svojim stolom i pisao svoju motivisucu ispovest kao sto i ja radim sada, ne znajuci da li ce je iko ikada procitati, kamoli ikome promeniti nacin razmisljanja. Orvel je uspeo u tome, ostavljajuci trajan pecat u mislima makar jedne osobe.

Stoga, knjige predstavljaju znanje. Predstavljaju neiscrpan izvor inspiracije jednima, dok drugima predstavljaju izvor razonode i sredstvo za ubijanje vremena. Ako ih uopste ima. Ako vas uopste ima. Hah, sam sebi zvucim kao poslednji covek na svetu, kao ocajnik koji salje poruku u svemir preko radija u nadi da ce je primiti i cuti bilo ko ko je sposoban da je primi, po mogucnosti i odgovori na nju.

Da nisam poslusao i prihvatio savete svog najboljeg prijatelja, ‘kolegu’ citaoca, jos dugo bih ostao u mraku sobe neznanja, nesposoban da je osvetlim otvaranjem korica dela vrednih citanja i divljenja, i sigurno me ne bi nacinilo boljim piscem nego sto sam bio pre nekoliko godina. Kao ni boljom osobom.

 ‘Pisanje je borba protiv tisine.’

Karlos Fuentes