„KLIP“ MAJE MILOŠ – UDRI JAČE, MANIJAČE… Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,film,filmska kritika |

„Klip“ Maje Miloš spada u grupu žestokih, pseudodokumentarnih filmova novog srpskog „crnog talasa“ (Srpski film, Život i smrt porno bande, Tilva Roš). Smešten u sterilno predgrađe, „Klip“ precizno secira sve deformacije našeg društva. Izdvajaju se dve – odsustvo empatije i karikatura banalnog balkanskog hedonizma. Kako drugačije opisati pakao u kojem živi glavna junakinja, Jasna, tinejdžerka, navučena na turbo-folk, alkohol, drogu i Đoleta, lokalnu protuvu u nastajanju.  Svet ovog filma je socijala tranzicione Srbije (fuj, rekli bi intelektulci –stanovnici virtuelnih kula odslonovače)  u kojoj odrastaju  „naša deca, naša mladost, dika i uzdanica“, koja su, zapravo, ničija. Autorka je, očigledno konsultujući novinske članke, u film ubacila mnoge uznemirujuće slike: obijanje zaključane škole i iživljavanje na klupama, aparatima za gašenje požara, maloletnice koje se, u lascivnim pozama, fotografišu za vreme časa, seks u školskom klozetu, bacanje nesrećnog dečaka u kontejner, „rigoletisanje“ na šabanskim žurkama. Naravno, šta god da se događa, mora biti zabeleženo kamericom mobilnog telefona koju Jasna često koristi. Štono reče Stevan, glavni junak filma „Mlad i zdrav kao ruža“: „Ja sam vaša budućnost“. Jasna i Đole su naša sadašnjost.

….TI U RITMU TOM, GDE GOD SI ME UDARAO NASTAO JE LOM….

Zamka dokumentarnosti se krije u percepciji samog gledaoca – svakidašnji život je dosadan a film nije. Samim tim, ako film previše liči na život i poseduje previše repetativnih radnji, pažnja gledaoca će vrlo brzo popustiti. Nakon otprilike pola sata filma  gledalac se kako – tako navikne na mučne ili neprijatne scene plus soundtrack ali onda shvati da se iste radnje ciklično ponavljaju – otac je teško bolestan, majka se prepire s Jasnom, Jasna odlazi u svoju sobu da „uči“, zbriše da se vidi s drugaricama, naliju se alkoholom „a kako se to završi da pričam nije pedagoški“.  Jasno je zbog čega je film tako koncipiran kao što se podrazumeva težnja rediteljke/scenaristkinje da prikaže kako se Jasna vrti u krugu (odlična naturščikinja Isidora Simijonović) osuđena na lični „Dan mrmota“. Efektna montaža Stevana Filipovića donekle pomaže da se izdrži sledećih „kriznih dvadeset minuta“.  Avaj,  problem je u priči pošto smo već na početku svesni stanja u kojem se Jasna nalazi i neko veće pojašnjavanje ili ponavljanje nije potrebno. Prazni životi koje vode, slabi, antipatični karakteri glavnih aktera takođe odbijaju gledaoca.

Tako Jasna tokom celog filma deluje otuđeno, zatupljeno, antipatično uprkos njenoj lepoti. Jedine svetlije tačke u Jasninom životu su scene u kojima upoznaje devojčice iz doma za nezbrinutu decu i u njoj se, nakratko, pojavi nešto malo ljudskosti i saosećanja kao i u sceni kad posećuje oca u bolnici. Vezu s Đoletom (Vukašin Jasnić) vidimo pre svega kroz maloletnički seks (naravno, korišćeni su body stunts i pomagala), bizaran (Đole je u jednoj sceni vodi kao psa na povodcu), analni, na javnom mestu (u hodniku zgrade), ovekovečen snimcima na njenom mobilnom telefonom. Sve to sugeriše da oni nisu mladi par koji se telesno otkriva već mehanički ponavlja ono što je video u pornićima. To nije dovoljno pa se porno-iluzija produbljuje samim snimcima. Ako se, dakle, događaji iz života, ma kako intimni bili, odvijaju pred kamerom oni su ovekovečeni. Ukoliko nema kamere, cela priča je besmislena i prepuštena zaboravu. Identitet Jasne, Đoleta, bilo koga iz njihovog društva, nalazi se u mobilnom telefonua ne u njihovim glavama i srcima. Njihova suština je, kao i snimak, dvodimenzionalna, škrta i iskreno, rečeno, ne preterano zanimljiva. To je potresna konstatacija i, šta s tim? Ovaj film ne postavlja pitanja, još manje traži rešenja. Istina je ledena i surova, puna senki i krupnog zrna, kao snimak na gadžetu. Nema više junaka, nema ni nekih izrazitih negativaca, zločinaca sa dijaboličnim umom koji poseduje nekakvu, doduše pervertiranu , etiku. Samo slabići i silnici, gomila mladih tela i ispranih umova koji se troše na gluposti. Kažu da pravi boemi žive da bi pili. Generacija „Klipa“ pije da bi umrla.

… JAČE, MANIJAČE, UBIO TE GROM, OTKAD SI ME NAPASTVOVAO….

Bobi iz domaćeg filma „Bumerang“ završava svoju priču rečima: „I onda su ušli u vezu u kojoj je prvo bilo mnogo seksa, zatim seksa i batina, zatim batina i seksa da bi na kraju, konačno, batine prevladale. Hepiend!“  Ma koliko sarkastično izgledalo, čini se da je to i Jasnin slučaj. Naš svet je prostor u kojem samo jake senzacije prolaze i toga je Maja Miloš itekako svesna.  Udar adrenalina nastaje kad vas zablesnu nečija kuća i kola, basnoslovne količine novca  ili kad neko, za vaš užitak, rascopa nekome glavu. Novac i nasilje , dve prečica do strasti.  I, to je, paradoksalno, ono što vuče Jasnu prema Đoletu – on je hladan, krut, izbegava je (nekad se govorilo „baca čežnju“)  i, istovremeno, primitivni alfa mužjak koji u svojim napadima gneva gazi sve pred sobom. Zbog čega je takav nije jasno tek, Jasna, ma kako arogantan i antipatičan bio, nastavlja da ga prati kao štajersko kuče, istovremeno mu se divi i plaši ga se. Inače, posebna perverzija našeg društva je što mnoge žene i dan-danas veruju da je normalno da tu i tamo dobiju batine, „da se vidi ko je muško u kući“. Na taj način se žena mentalno prilagođava, pa i poistovećuje, s „balkanskim mačosom“. Rezultat je mutant: um siledžije s telom žene. Vrhunac odvratnosti je kad Đole, na žurci, sastavi s crnom zemljom momka s kojim je Jasna koketirala a potom joj razbije nos i išutira u rebra. Ali, ljubav je jača od malog razmaženog psihopate. Onako krvava, uz zvuke tehno-porno-karasevdaha, jasna zasipa poljupcima „Đoleta Muškarčinu“. I, on joj uzvraća. Vole se deca. Hepiend!

Ako mislite da je u pitanju neka treš-estetska poruka ili kempovanje – ne, nije. Kraj je uređen tako da ga svako može čitati kako želi i to je Maja Miloš krajnje lukavo postavila. Ako ste skeptik ili cinik vi ćete zaključiti da je kraj grozan i da će njihov odnos biti sado – mazo „dok ih smrt ne rastavi“. Ako ste mamlaz koji drži u novčaniku sliku Dimitrija Ljotića zaključićete da, iako su oboje grešni, ona prihvata patrijarhalnu matricu i podaje se najboljem muškarcu od prisutnih (po tome što niko ne sme da mu se suprotstavi). Ponadaćete se da će se venčati u crkvi i izroditi mnogo Srp(b)čadi. U slučaju da ste romantik i bolesni optimista zaključićete da poljupci ovakve lepotice tope i najtvrđe srce i da će Đole postati dobar, nežan momak i, jednog dana, proevropski orijentisan i toleranciji naklonjen tata. Bilo kako bilo – svako je dobio kraj kojem se nadao. Da li je to što je Jasna učinila logično? To je već druga priča.

….U SRCU SI MOM!

Otkad se pojavio, u aprilu ove godine, film „Klip“ je uzburkao domaću javnost što, istini za volju, nije teško uraditi s obzirom da ona predstavlja malu, mrtvu baruštinu. Dušebriznici, klerikalni licemeri, moralisti, pa i Putinovi cenzori,obrušili su se na jednu estetiku i filmski postupak koji je odavno prihvaćen u filmskom svetu (setimo se „Kidsa“, „Ken Parka“, „Intimacy“ pa i „Disco Pigsa“) i tu neke nepoznanice nema. U napadima su prednjačili naci-komentatori po blogovima koji su nazvali ovaj film izdajničkim jer govori o ovoj zemlji  i njenoj omladini u lošem svetlu. Halo, gospodo, i „Fucking Amal“ govori loše o stanju u kojem žive tinejdžeri u idealizovanoj Švedskoj.  Jasan je kao dan napor autorke da se dođe, preko oštrog, brutalnog, nemilosrdnog prikaza stvarnosti do katarzičnog razrešenja i to nije sporno.

Gadosti kojekakvih kritikusa  su išle toliko daleko da je ugledni novinar na svom blogu na  poručio rediteljki šta sve može da uradi s gumenom imitacijom penisa korišćenom u filmu. Mene takve idiotarije ne zanimaju već samo delo i mišljenja sam da je ovo hrabar i snažan film koji, doduše, zaslužuje dinamičniju radnju i, samim tim, dvadesetak minuta manju minutažu. Da je do toga, kojim čudom, došlo njegov učinak bi, uz izbrušeniji kraj sa stavom koji ne ostavlja mnogo prostora za špekulacije, bio daleko veći.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

 

 

 

 

2 Responses to „KLIP“ MAJE MILOŠ – UDRI JAČE, MANIJAČE… Piše: Aleksandar Novaković