KAKO SE PRAVILNO GINE NA FILMU?

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,film |
Kad-budem-mrtav-i-beo

Kad budem mrtav i beo

Nakon hiljada odgledanih vesterna, ratnih filmova, krimića, kung-fu zavrzlama i svih mogućih šibačina,  došao sam do zaključka da se po stereotipu ne samo živi već i mre. To i nije neko otkriće ali mi je bilo zabavno da svemu priuđem iz drugog ugla:

1) Bezimeni – to smo mi , obični ljudi koje kose mitraljezi, seku sablje, bodu bajoneti ili samo rokne granata i razletimo se na sve strane. Obično nemamo nijednu jedinu repliku u celom filmu i ako se neko od nas pojavi u kadru onda posle bitke glavni junak pita: „A gde je Jones/Jovanović/Reno/Kovalenko etc?“. a njegov najbolji pajtos kratko odgovori: „He bought it/Nije imao sreće“. Glavni junak se malo namršti i to je sve. Slava mu! Idemo na sledeću scenu – proslava pobede.

2) a)Pizde – znate takve likove, uglavnom su ružniji od drugih, znojaviji od drugih, grabljivi, samoživi. Čak i ako imaju nešto od privlačnosti vi vidite da nešto nije u redu tj .da su slabotinje što se da zaključiti po uvučenoj bradi, malom, neupadljivom nosiću, večito vlažnim očima, ženskastim pokretima ili sklonosti prema alkoholu, drogama ili su, jednostavno, pacifisti što je u ratu neoprostiv greh. Oni i pre nego što je bitka/obračun u nagoveštaju krenu da prave kataklizmičke konstrukcije. Kad krene pucačina, oni su već sky high u lamentima. I, onda, naravno, pokušavaju da pobegnu jer su se, gle čuda, uplašili za svoj život. Skončavaju onako kako su i živeli – degradirajuće: dave se u živom blatu, eksplodiraju u kolima koja padaju niz liticu, dobiju metak u leđa kao svaki izdajnik i kukavica, ubiju ih oni s kojima žele da budu prijatelji ili sklope mir. Ovi likovi su toliko iritantni da, kad nas uvere da su zaista u Večnim lovištima, cela bioskopska sala odahne. Katarza, nema šta.

b)Naknadne mudonje, podvrsta pizdi. To su oni za koje ne možete ništa lepo da kažete tokom celog filma – jajare, kukavice, mamine maze, korupcionaši ili mobilisani klinci mokri iza ušiju. Dobro, klince razumete ali matore hohštaplere ne. Ipak, jednako vas iritiraju i prvi i drugi. Međutim, dal’ zbog mladosti dal’ zbog mangupluka, trpite ih nekako. A onda, kad se od njih u odsudnom trenutku očekuje sve oni daju sve. I ginu junački. Zašto? Zato što se tako iskupljuju za svoju razmaženost, šaneraj i drugi šverc-komerc. I na kraju uvek pitaju: „Jesam li bio hrabar?“ Jesi, a sad umri.jedin iizuzetak je onaj mali što se prvo uplašio pa posle je postao borbeni planinski lav u „Crvenoj znački za hrabrost“, režija John Huston.

Horatio Nelson

3) Simpa face – da, svaka jedinica ili banda ili neka skupina muškaraca naoružanih do zuba ima nekog šaljivdžiju, nekog švrću koji predstavlja maskotu. I uvek, uvek ginu s nekom glupom forom ili lepom rečju na usnama. E, tu se već raznežite. Nema više dobrih viceva do kraja filma, kažete ili vam onako, kane neka suza jer je neko tako mlad stradao, „ludo dijete u ludome ratu“.

4) Strog al’ pravedan – po pravilu je to neki namršteni general, oficir, pajkan ili šta god, koji sve radi by the book. Rigidan je i iritantan do bola, kao hirurški neodstranjiv šulj. Ali, smrt sve izjednačava, naročito junačka pa i on, svojim primerom, daje pravo da se iskupi za stupidarije počinjene u poslednjih sat i po. Ponekad strada kao žrtva svoje zablude, tačnije olupa mu se sosptveni plan o glavu i na kraju kaže, kao Alec Guinness kao pukovnik Nicholson u „Mostu na reci Kvaj“: „Oh, what have I done?“

Most na reci Kvaj-What have I done?

5) Žene i deca. Retko kad vidimo bilo šta, da nas to ne bi uznemirilo i skrenulo misli s glavne radnje. Tako je bilo nekad. Sad vidimo celokupno stradanje, anatomski prikazano u detalj. Ako želite da mrzite jednu stranu u roku od odmah i stavite se na stranu onih drugih, samo prikažite masakr žena i dece masovnih razmera. Ako, kasnije u filmu, „vaša“ strana uradi isto reći ćete: „Nema veze, to je iz osvete. Strašno je ali očekivano, zar ne?“  Dobri momci-loši momci, crno-belo, sat i po vremena „zabave“.

6) Starci, pisci i filozofi – Najveći idioti u celom filmu. Oni uvek ostaju negde iako znaju da neprijatelj samo što nije došao. I zašto? Filozof zato što „ni Sokrat nije bežao“, „ne može da živi van države gde su samo bogovi i zveri“ , „gde god da pobegne neće se sakriti“ ili neko slično mazanje očiju. Prava je istina da oni žele da umru. Oni su autodestruktivni degenerici, svi ti misleći ljudi, senilci i umetnici. I treba da umru. Inače, ovo sam rekao s jakom dozom ironije, ako neko nije primetio. Nastavljamo – pisac ne može da „stvara na tuđem jeziku“ a deda  želi da „umre tamo gde je i rođen“. Ej, čiča, imaš 70 i možda ćeš dočekati stotu! Zar ti se ne živi? Šta si ti, Obi Van Kenobi?  U najboljem slučaju, ovi likovi urade neko dobro delo i žrtvuju se za dobrobit zajednice pa njihova pogibija ima kakvog takvog smisla. Smrt ih nalazi dok sviraju klavir, pišu oproštajno pismo, sređuju stari nameštaj, gore u biblioteci i sl. Citati slavnih umetnika su pod obavezno. Krajnje primereno.

Bitka na Neretvi

Bitka na Neretvi

7) Junačine – oni ginu lepo, čisto, kao u pesmi. Obično dobiju mač „pod lijevu sisu“, metak u grudi ili stomak tako da imaju vremena da pričaju i pričaju pre nego što skiknu. Čak i kad se na njih strovali konj kao na Teodena u „Gospodaru prstenova“ ili surva bola zapaljenog broda kao na Fletchera u „Pobuni na brodu“ Baunti““ oni nađu petlje i snage da lepo i mirno objasne šta i kako da se radi, i da izuljube njima drage i tako to. Jednom rečju, hrabrost vam kupuje vreme za oproštaj koje obični smrtnici, je li, nemaju. Glavni junaci ginu nedostojno jedino ako su i sami negativci (Džimi Barka u „Kad budem mrtav i beo“ ubijen je u čučavcu)  ili ako je reditelj Mel Gibson, opsednut čerečenjem i mučenjem. Onda možete, kao u „Braveheart“, da uzviknete: „Freeeedom!“. Drugari glavnih junaka, obično ne tolike junačine ali junačine, imaju počast da i oni poginu doličnom smrću ali su im replike mnogo gore: „Ćao, drugar, javi mojima da sam ispunio dužnost“ ili „Druže komandire, stiglo pismo iz Vrhovnog štaba“. I, za kraj pošalica, Horacio Nelson, slavni engleski mornarički strateg, nije izddahnuo uz reči: Kiss me, Hardy!“ kako stoji u gomili filmova. I tu ga njegov posilni,Hardy, poljubi… Starom ženskarošu nije padalo na krasj pameti da ga ljube neobrijani oficiri koji bazde na rum, krv, barut  i duvan. Reč „kismet“ ili sudbina je pogrešno protumačena.Ali, koga za to briga?

pat garret

Pat Garret & Billy The Kid-Knocking on Heavens door…

8) Negativci –  Kad malo bolje razmislimo, u dobrom broju slučajeva, negativci ginu prilično „cool“  jer, zna se, publika voli odmetnike. Pod uslovom da su „dostojni protivnici“. Neki dobiju i podužu repliku, kao Rutger Hauer u „Blade Runneru“: „I’ve seen things you people wouldn’t believe…“ ili pokojni David Carradine u „Kill Bill“ – njegova ljubav mu zada udarac u srce, on ustane, namesti košulju, pet koraka i paf- pada mrtav. Stoički pomiren sa sudbinom. Ali, da bi umrli „cool“ morate i biti „cool“. Ogavni negativci ginu razneseni u paramparčad, isečeni, izbodeni, izmučeni serijom gadosti koje oni, često, tokom celog filma nisu počinili. A zašto? Jer ih mrzite od početka filma i želite da se iživljavate nad njima. Naravno, vi takvi niste privatno ali, tih sat i po vremena, jeste.

30-tears_in_rain

Blade Runner- I ve seen things…

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ