Kaja Pančić Milenković, Raseljeno lice

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,poezija,poezija i proza |

Zajedničko imeizbeglice

U magacinu Crvenog krsta
deli se dobrota na jednake delove.
Stid se ostavlja ispred praga
lice ostaje iznutra.
Brašno i sapun, pasulj i pasta za zube
u istom paketu.
Glad i higijena nečijim rukama upakovani
za beskućnike sa zajedničkim imenom.

 

Raseljeno lice

Gde se moje lice raselilo:
u magacin Crvenog krsta,
na konferencije za novinare
lidera političkih stranaka,
u kancelarije direktora
koji potpisuju otkaze,
ili u nadu da ću se vratiti
pod nišan ili nož – da spasim sebe?!

 

Ne znaš

Ne znaš ti šta sve mogu
moja mržnja i tvoja patnja.
Mogu usred grada da ti nacrtam lice
kao ubicu miševa ili smeh snega
koji te čeka kada te isteram iz kuće.
I zube ću ti premazati katranom
da se ni bebi ne osmehneš.
Ti više nećeš ni imati zube
kada ti ja zatvorim usta
a raseljeno lice
uramim u prozore bez zavesa.
Molićeš me da stanem,
A kada se umorim
odmaraću se u tvojim borama
kao ti u hladu oraha
ispred moje kuće.

 

Opelo

Da ste pametniji
otišli biste pre zime
i ne biste dočekali
da iz kuhinje izlazite goli.
Da ste bar klovnovi-
ja bih se smejala.
Mačku i miša
ne razdvajate ni u kavezu
a hoćete da pobedite
s rukama u džepovima
i nosem nasred lica.
Čemu vam služe uši
kada ne čujete grom iz vedra neba
kao svoje opelo?

 

Ko će ti poverovati?

Ko će ti usred zime poverovati
da ne lažeš i ne kradeš?
Sinovi u sneg gledaju i ćute.
Lice ti je u mršavoj torbi.
Ako po snegu na tuđa vrata uđeš
brzo ćeš kroz usta izaći.

 

Farma kokošaka

Posle televizije
i magacina Crvenog krsta
moje ime i prezime i raseljeno lice
vraćaju se u istu kožu,
pod krov tuđe kuće.
Sa zidova, iz trošnih stvari
gledaju oči gazdarice
i čini joj se
da još nismo pojeli svu prašinu,
stare stvari nisu postale nove
a i kuća se smanjuje.
Boji se da neće moći da uđe u nju
tkako je moje lice ušlo
u kuće sa televizorima.
Na sreću, ona vidi samo raseljeno lice
i čvrstim korakom me vodi
od sobe do sobe.
Traži moljce u babinoj nošnji,
paučinu na očevom kačketu,
u podrumu
zimnicu pokojne majke.
I, usred zime, izriče presudu:
„Selite se. Biće ovde farma kokošaka.
To se isplati. I meni i njima!“

 

Bele lale

Pobedila sam. Uspela sam da vas usred zime
sa decom isteram iz svoje kuće.
Bojite se suda i policije
a niste se bojali moje mržnje.
Ona je jača i od zakona i od sile.
Koliko je njih sklonila sa puta
u snu prevarila, u nevolji stisla u svoju šaku.
Ona me hrani
dok jede moje dane i noći
a vi se suda i policije bojite.
Kao bele lale po snegu
odlazite iz moje kuće
a ne znate da vam u vrućim stopalima
Gori moja mržnja.

 

Ćutanje u rečima

Deset dana slaviću vaš odlazak.
I Stara planina da mi padne na ramena
ne bih žalila
kada su vaša lica sišla sa mojih leđa.
Sada neka miševi kolo povedu
preko svadbenih poklona i benkica moje dece.
Neka stvari i paučina
igraju žmurke po sobama.
Kuća neka se ruši.
Važno je da vi po njoj ne hodate
i ne dišete vazduh po njenim sobama.
Ako vas je „Četvrtog kilometra“ spasila
mene nije vaših očiju
i ćutanja u rečima koje ste govorili.

 

Očuh i maćeha

Gubite decu a ona su već izgubila sebe.
Kraj reke, ispod tuđeg neba.
Sve tiše vas zovu tata i mama,
sve ređe dolaze kada ih dozivate
da se vrate u vaše krilo.
Kao da na inju sede
dok slušaju reči o novom licu života.
Ruke pružate ka njima
a oni prema vama tuđa lica.
Ne možete ih vratiti u svoje reči
ni osmehom poljubiti njihove oči.
Stidite se posnih tanjira
od Crvenog krsta crvenite.
Oni se stide poezije i muzike.
Govore ružne reči
kao kad se nesrećnik opija
da zaboravi ponor ispod sebe.
Ko zna da li ćete se više sresti:
možda ste postali očuh imaćeha
možda su vas već oplakali?

 

Odakle, gde?

Sneg je još beo a nebo plavo.
Zima živi svoj život.
Tople kuće dišu na odžake.
U njima je sve ostalo isto
od temelja do krova.
Preci i potomci-svoji na svome.
Samo ti više nisi ti.
Tvoj život u izlogu
stalno gleda beskućnika u oči.
Ne zna odakle da počne
da ruši, gde da zida.

 

Još jedan rat

Kreni. Još jedan rat te čeka.
Vreme je nišan a ti njegova meta.
Svaki dan te iz zasede čeka.
Ti si okupirana sa svih strana.
Tvoje jučerašnje lice nije više tvoje.
Tvoje knjige nisu više tvoje knjige.
Život koji si živela nikada više neće biti tvoj.
Sada sve pripada vremenu i gladi.
Oni su iscrtali jasne granice i međe
za tvoje korake.
I decu treba da oslobodiš
vremena koje je prošlo
kao talas, kao sjaj!

 

Hiljadu i druga noć

U svakoj kući
ti si ćutljiv i nevidljiv gost.
Nezvana si došla
ali je dobro došla tvoja patnja.
U dugim zimskim noćima
uz grejanu rakiju i turšiju
sušeno meso i vino,
dok žene pletu a muškarci piju
tvoj život je slikovnica
kraj ugrejanog šporeta.
Listaju stranice kuće u plamenu
dvorišta-otvorene sobe
kada si napustila kućni prag
da ne postane grob.
Uz zalogaje sušenog mesa
i gutljaje vina
tvoj život sve više liči
na život iz hiljadu i jedne noći.
Oni pričaju, a ti već živiš
u hiljadu i drugoj noći.

 

Sad se tvoje ime seli

Živiš tiho i nevidljivo
kao mahovina na kamenu, lišaj na drvetu
a o tebi svi govore.
Kao da si na pragu svake kuće
ostavila svoje stope,
za svakim stolom
posni obrok zamenila gozbom.
Ako te u autobusu vide-
kažu da si kafu popila u najgoroj kući.
Ako si u pošti platila račun za struju
kažu da si u prodavnici kupila hleb i so.
Ako si zalivala baštu-
kažu da si kraj reke dozivala decu.
Ako si nekoj baki dobar dan poželela
kažu da si o gazdama govorila.
Ako si ćutke slušala priče o krađam
kažu da si lopova prstom pokazala.
Ako ništa ne kažeš
kažu da si rekla sve što su oni govorili.
Sad se i tvoje ime seli. Iz usta u usta!

* najuži izbor Presingovog konkursa za najbolju neobjavljenu knjigu, 2013. godine

Kaja Pančić Milenković, rođena 1958. godine u Ragodešu kod Pirota. Gimnaziju završila u Pirotu, a Filozofski fakultet, odsek sociologija, u Nišu. Od 1987. do 1999. godine živela i radila u Uroševcu u srednjem obrazovanju. Od 1999. godine živi u Pirotu i radi kao novinar u nedeljniku „Sloboda“. Piše poeziju i lirsku prozu. Objavila tri zbirke poezije: „Prvi dan govora“(Književna omladina Valjeva), „Božji cvet“ (Narodna biblioteka Pirot) i „Mera“ („Grigorije Božović“, Priština) Dobitnik više nagrada na književnim konkursima: Zlatna plaketa „Palićkog galeba“, “Kosovski božur“, Zlatni pečat Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog“ i „Dragojlo Dudić“ (2012, prva nagrada).