Kada ljubav smrt zaseni

Filed under: sf / horor |

Miloš Melcer

 

Spustio se do reke. Rukom je zahvatio i otpio gutljaj vode. Pažnju mu je privukao odraz. Sačekao je da se talasi smire i radoznalo posmatrao. Mladić, duga plava kosa padala mu je niz leđa. A plave oči ciljale su pravo u njegovu facu. Oprezno je opipao svoje lice, nos i mršave obraze. Da, to je bio njegov lik preslikan u bistroj reci.

Ustao je i otresao prašinu sa svoje odeće. Vreme je da krene dalje. Dan je kratko trajao u ovom dobu vitezova i kraljeva. Ružu je nosio u desnoj ruci. Crvena boja, krvi i ljubavi, divlja, puna trnja, kakva i treba da bude. Mislio je na nju, ali nije imao hrabrosti da načini odlučujući korak. Kao da se bojao odgovora, bojao sudbine. Znao je već duže vreme, znala je i ona njega. Često su noći provodili pored reke, pogledom tražili zvezdu koja će biti samo njihova. Misli su im bile spojene iako reči nikada nisu bile izgovorene.

Dok je ulazio u selo, sređivao je misli, reči koje je planirao da joj uputi. Borio se sa strahom, tremom, toliko da nije mogao da primeti da se nešto krupno dešava na trgu. A tada je ruža ispala iz njegovih prstiju, latice su se rasprštale na komade. Bila je zavezana, na lomači. Vojnik je bio spreman da je vatrom zapali.

Adrenalin je krenuo. Mrak mu je na oči pao. Krenuo je ka njoj bez previše razmišljanja. Odgurnuo je par seljana koji su mu blokirali put. Popeo se do nje, udario je vojnika, i oteo mu mač. Niko ga nije očekivao, niko nije mogao ni da očekuje da je sposoban da uradi ovako nešto. Jednim potezom rasekao je sve kanape kojim je bila vezana. Skočili su na konja, vezanog pored male kuće tik pored lomače. Pojurili su prema istočnoj kapiji, sa nadom da će straža biti zbunjena, da će sa lakoćom napustiti prisustvo ovih ljudi, i pobeći u divljinu, na mesto gde su se i upoznali.

Začuo je zvuk samostrela, a potom i jauk. Njen jauk ga je pogodio u srce. Osetio je njen stisak koji je bio još jači. Samo da izdrži, još samo par metara…

Nisu ih pratili, ali i njen stisak je bio sve slabiji, samo što nije pala sa konja. Spustio je na zemlju. Njena kosa stapala se sa jesenjom bojom visoke trave. Strela joj se zabila u grudi. Krv je polako isticala. Više se ništa nije moglo učiniti.

Ćutala je, dok su njemu suze tekle niz obraze, tihe kao što je vetar zavijao igrajući se njenom kovrdžavom kosom. Poslednji put ga je pogledala. Tren koji će zauvek pamtiti.

„Voleću te. Zauvek. Samo što nisam imao reči kojima bih to opisao,samo što nisam imao hrabrosti. A sada, iako je kasno, previše kasno da se stvari isprave znaj… Nikada nikog voleti neću kao tebe. Tražiću te. Makar potrošio ceo svoj život, ili dva. Moj duh neće da se skrasi, sve dok se naši pogledi ne sretnu i duše ne spoje“

Prošao joj je rukama kroz kosu, i poljubio. Osetio je kako joj život iz tela izlazi, i odlazi u druge svetove.

Potrčao je koliko su mu noge dopuštale. Kao da je hteo da pobegne od sveta, od sebe, kao da je želeo da pobegne od sudbine, koja mu nije davala da bude srećan. Zašto? Zašto je morala da umre, da bude spaljena na lomači, ona koja nikom nikada zlo učinila nije.

Podigao je list sa zemlje, list otpao sa drveta, jesenje boje… Boja njene kose. Vrhovima prstiju je prelazio preko glatke površine lista, a tada mu je i bilo jasno.

„Želeo sam je za sebe. Kao da nisam video vaše poglede koji su pretili da se spoje u nešto više. Ja to nisam mogao da podnesem. Neće biti moja, neće biti ničija. I dan kada me je odbila, sudbinu je svoju odredila. Biće spaljena kao veštica.“

Okrenuo se i video viteza, koji mu je mač naslonio pored vrata. Ali pre nego što je uspeo da progovori, vitez je sam  progovorio:

„Odabrala je tebe, prokletog balavca. A čovek poput mene sa porazima ne trguje. Ne tuguj spojiću te sa njom, zajedno ćete biti hrana za crve.“

Mač je presekao vrat, kao da je od papira napravljen. Glava je pala na zemlju. Poslednji pogled uprt u nebo. Duh koji odlazi. Duh koji luta. Zauvek sam, do poslednjeg trena kada će se ponovo sresti. U nekom novom dobu, novom životu. Koračaće zajedno u svome svetu, kada ih sudbina ponovo bude spojila.

Stotinama godina kasnije…

 

Snivao je san. Odvlačio ga je od realnosti. Kao da nije mogao da živi sa njima, ali ni bez njih. Umirao je najgorom smrću, svaki put, kao da je to bila njegova sudbina. Budio se se noću, sedeo pored prozora kao utvara, razmisljajući kuda sve ovo vodi. Ponekad ga je i nevidljiva sila vodila kroz različite predele svoga postojanja. Nalazili su ga na ulici kako korača lako poput pera. Mesečarenje nije bolest, makar je tako mislio.

A kada su glavobolje počele znao je da je đavo odneo šalu.

Kao da umire negde, sam zaboravljen od sebe i od drugih. Umire pored reke, sluša žubor vode dok mu vetar sklanja mrtvački miris sa lica. Umire u gustoj šumi, stene su mu poslednja postelja. Poslednji pogled neba, zvezda vodilja, mesec mu zatvara mrtve oči.

Osećaj  kao da mu je duša prazna, osećaj kao da za nečim traga čitavu večnost. I onda, kada mu se učinilo da će sve otići u bezdan, tih glas mu je šapnuo na uho :

„Potraži šumu, potraži spas“

Prošlo je previše godina kada su duša i telo otišli na suprotnu stranu svojih priča. Kao da se vise nikada neće sresti. Telo je slobodno, hrani crve duboko pod zemljom. Crvena ruža se njiše na njenom grobu. Mesec je pozivao da se pridigne. Da se vine u nebesa. Ali njoj je duša nedostajala, duša zatočena na jezeru u obliku devojčice nežnog lica. Hladnokrvnog ubice, koji uzima živote sa ovoga sveta.

Strah je prošao kroz glavu, dok je u sebi vrteo priču o Ledenom Jezeru. Drevne priče tako suludo zvuče, pogotovu ako se slušaju u mraku pod okriljem Meseca i zvezda. A kada se sunce ponovo rodi na istoku, pretvoriće sav strah u pepeo, koji ce vetar na sve strane sveta da raznese.

Sada mu ideja, da prati tragove svojih snova i nije bila baš primamljiva. Jeza je prolazia njegovim venama, dok je hodao među visokim stablima drveća. Kao da je izgubio pojam o vremenu i prostoru, ali je rešio da ostvari svoj cilj bez obzira na cenu.

„Pazi šta želiš!“

Kao da ga je noć upozoravala na strahovite stvari koje su se dešavale na ovom ukletom mestu, a tada je njegova slika bila razbijena na deliće, kada je kao u magli ugledao utvaru devojčice. Stao je, ona ga je svojim malenim ručicama držala velikom snagom, a on kao da nije želeo da se pomakne.

Hipnoza nastala u trenu, progutala mu je i misli i strah. Kao po komandi krenuo je putem spore smrti i stradanja. Dok je gazio suve grančice, šuštanje lišća, u daljini je začuo komešanje vode. Da ovo je tako lepo. Kao da je opijen najboljim drogama, kao da je opijen najboljim vinima, kretao se sa njom, zbog nje. Bilo je nečeg čudnog u njoj, neka poznata slika, neka slika koja ga je izluđivala i u snovima. Da on je nju znao, sigurno je znao. Samo… Odakle…

Cipele su mu se nakvasile vodom. Stigao je do kraja svoga puta, a onda je stao, kada je i ona stala. Pogledala ga je u oči, pogledi su se sreli. Delovala je tako prazno, providno kao da njen život, kao da njen duh više nema razloga da živi. Tada, kao da je osetio njenu bol, kao da ga je strela u srce pogodila, izgubio je vazduh i pao u plitku vodu.

„Ubili su me. Ubijam. Ubijali su me prokleti, ubijaću proklete.“

Šapatom je odredila njegovu sudbinu. Kamen mu je smrskao lobanju, krv je obojila vodu ledenog jezera. Njegov duh je poleteo ponovo kao i mnogo puta pre toga. Kao da se vreme sa njim poigralo, ili je sudbinu svoju ponovo našao. Stao je pored nje, i setio se.

„Pre nekoliko stotina godina nas su odvojili ljudi zli. Kada smo pod mesečinom zajedno plesali, zagrljeni, voljeni. Pogledaj me u oči i reci mi da me ne poznaješ. Reci mi da ničeg ljudskog u tebi nije ostalo? Reci mi da li je zlo tebi učinjeno jače od dobrote tvoga srca, koje si imala, koje i sada imaš? Skini tu masku, znaš da nije tvoja, okreni se svetlu, sećaš se?

Kada sam ti govorio da ću te tražiti , bez obzira na vreme, bez obzira na mesto, univerzum.

Njene oči su promenile boju, njeno lice je dobilo čovečnost. Kao da se budila iz transa koji je trajao vekovima, sama, zbunjena, pored vetrova vremena.

„Vidim tvoju zbunjenost u očima, osećam tvoj strah u srcu. Nisi ti ta koja je ubijala, već zla sila koja te je čudovištem nazivala. Kreni sa mnom, ostavi sve za sobom, telo je samo običan prah ništavan pred dušom koja je čista.“

Ispružio je ruku, želeći da je dohvati, a ona kao da se dvoumila. Ali je on je strpljivo čekao, čekao kao i do sada. Stotinama godina da se ponovo sa njom spoji, da im više ništa ne stane na put. Ni vreme, ni ljudi, ni zle misli.

Ruke su im se dotakle, ponovo, duše su im se spojile konačno. Bela svetlost meseca ih je pokrila, od surovog sveta ih je sakrila. Nestali su zajedno, odlepršali u nove svetove, nepoznate. Ostalo je telo, mrtvo, okupano krvlju u plićaku jezera. Kao podsetnik svima, ljudima, da mu se sudbina na kraju ostvarila.