Jutro

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,sf / horor |

Jutro je vrlo nezgodno doba dana; ali jedno će mi zauvek ostati u sećanju, kao najnezgodnije jutro u istoriji čovečanstva.

Probudim se ja jednog jutra, približno oko devet sati i četrdeset tri minuta. Ustanem, izađem iz sobe i imam šta da vidim: nema nikog u stanu! Ostavljen sasvim sam da preispitujem ispravnost svoje duše! Odlučim da ne časim ni časa, izađem iz stambene zgrade u kojoj obitavam i zaputim se niz ulicu. Pusto. Neki pas juri zaplašeno malo mače. Rastužio me je taj prizor okrutnosti koja juri bespomoćnost, i odlučim da pripomognem. Krenem da jurim i ja; jurim ja psa, juri pas mače, jurimo se mi. Posle četrdeset pet minuta žive jurnjave, osvrnem se oko sebe i shvatim da sam se izgubio. Ovaj svet mi je bio potpuno nepoznat. Nebo beše sivo sa nijansama crvene. U trenutku kad sam pogledao gore, video sam jednog ružičastog zmaja kako preleće i nosi na leđima dečaka od najviše deset godina. Spustim pogled i vidim da su pas i mače nestali. Stvarno sam se iznervirao, pa sam, da bih smirio uzavrele nerve, morao da premlatim onog zmaja i dečaka na njemu. Kad je to bilo obavljeno, bacio sam se u potragu za izgubljenim jurnjav-partnerima. Na putu sam sreo starca koji se predstavio kao Merlin; čudno ime. Ponudio se da mi pomogne, jer je osetio moj „smrad spoljnog sveta“, kako ga je nazvao. Želeo je da me vrati nazad, ali ja sam mu rekao da, ako zaista želi da pomogne, treba da me transportuje do psa i mačeta sa „smradom spoljnog sveta“. I moja želja beše ispunjena. Za čas sam se našao ispred mačeta koje se, bežeći u punom trku, zakucalo u moje tvrde cipele i onesvestilo se. Toliko o plemenitom delu. Sad sam mogao da se vratim u svoj svet, a rešio sam da povedem i životinje nazad. Stavim psa pod jedan, a mače pod drugi pazuh, i krenem da tražim Merlina. Nađem ga u jednom bunaru. Uradio je jedno tap-tap rukama, i sledećeg trenutka sam bio ispred zgrade. Životinje sam pustio; zaputile su se prema obližnjem marketu.

Uđem u stan, pogledam na sat, a tamo devet sati i četrdeset pet minuta! Odsutan sam bio samo dva minuta po lokalnom vremenu! Rešim da sednem i preispitujem ispravnost svoje duše.

Oko jedanaest sati i pedeset dva minuta došao mi je ostatak porodice. Rekli su mi da su bili na glasanju za najpogodnije vreme smaka sveta, ali su se zadržali jer je bilo posluženje. Ispričam i ja njima svoje doživljaje ovog jutra.

Više nisam siguran da li je sve to bio san, ali verovatno nije.

 

 Aleksandar Pavlović