Jovanka Živanović: Crni

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,poezija i proza,proza |

glaveZatvorio sam vrata za sobom i odahnuo. Konačno sâm!!! Sâm sa sobom. Dve mere mene gledaju se i odmeravaju  pogledima  ukrštenim popreko.  Godinama smo nas dvojica u tihom ratu, isto toliko se mučimo da  rešimo međusobni sukob, ne manjka volje ni jednom, ni drugom, ali manjka vremena, uvek je nešto drugo preče i važnije. Odgovornost je, dabome, na onoj strani koja tetoši hedonističkog gada u meni. Dok ta strana luduje, ona druga, suptilnija, trpeljivo boluje – no samo do podnošljive mere izdrživosti. Onaj koji većma ćuti, ume da vikne strašno. Takva prozivka ne trpi neodazivanje. I, evo nas!  Dovoljno smo pametni i znamo da nam valja tu stvar doterati do kraja. Kad kažem kraja, mislim sklada. Tek se tada živi valjano – u ravnoteži. Ali kako? Ne mogu do samoće kad god poželim. Naopako sam sačinjen. Nisam iz jednog komada. Uostalom, lakše podnosim krivicu prema sebi nego prema drugima, a to se dogodi kad god poželim da se od drugih udaljim. S kojim argumentom da krenem  na one koji veruju samo vidljivim razlozima? Slutim da u mojoj potrebi da se povremeno povučem  pre vide nezdravu izopačenost i đavolje prste nego zdravlja vrednu nužnost da se katkad ostane nasamo sa sobom. Ali zato, kad dogori, odlazim bez objašnjenja.  Ako bih izgovorio jedinu istinu koja mi u tom trenutku vitla mozgom: … idem da pokušam da zavolim sebe, ne bih li onda zavoleo i vas, bližnji svete moj!, teško da bih umakao ludačkoj košulji.  E, to ja ne umem, ili umem, ali se bojim da pređem crtu. Kao svaka kukavica, ostajem bolestan na zdravoj strani.

Između zdrave i bolesne strane linija je tanka, za standardno oko neuočljiva. Kakvo je onda čudo što mi se u glavi stvrdnjava  verovanje kako je, u stvari, sve pitanje taktike i kalkulacije, te da su psihološko-mentalni manevri jedina, i dosta pouzdana, slamka za koju se hvataju svi oni koji bi da budu svoji-na-svome.  Opet iz mene krešti kukavica, sramno  uvodi u igru zamenicu svi i tako  generalizuje nešto što je samo moja muka. Možda je imaju i drugi,  ja to ne znam, ne treba da me se tiče. Ali, u gužvi je lakše, teret je manji, svakome pomalo od svoga i o haaaj… može se živeti. Dakle, sa filozofijom kukavice, tvrdim: svi smo u lažima do guše, svi drhtimo pred opasnošću da možemo biti otkriveni, te stoga vrebamo i duboko poštujemo te, ko zna od koga postavljene međe čiji okviri zatvaraju krug onog što je socijalno prihvatljivo, konvencionalno, građanski vaspitano. Valja biti budan.  Dovoljna je samo mala neopreznost, pa da učinimo iskorak i budemo ulovljeni sa one strane zdravorazumnog ponašanja.

Ja sam više puta za dlaku izbegao sudbinu onih što nisu baš … Moram li da pomenem kako me u to uvalio senzibilni dušebrižnik koji boravi s one strane kože. Učinio je to s razlog koji ne traži opravdanje – spasavao je goli život. Svoj i moj. Nisam podlac kog  se ne tiču tuđe muke –  prvi pasus je to dosta jasno nagovestio, ali kad je On u pitanju, stvari moraju da izvrnu, jer mu je tamo, s naličja, mesto. Priznajem da  moja  bahatost  vazda računa na njegovu urođenu žilavost i kočopernost, te da nema te količine duvana i alkohola, besanih noći i tobožnjeg derta  koji mu mogu dozlogrditi, ili ga, daleko bilo, udaviti. Ali, ima. Možda bi sve bilo jednostavnije i lakše kada bih znao i mogao da pratim tok njegovih muka – on, međutim,  ćuti, guta i podnosi dok može. Kad ne može – puca.  Prasak  je znak da je ostao bez daha i da mi valja hitno intervenisati. Ne događa se prvi put i znam šta mi valja činiti. Nekoliko dana strogi post; život bez duvana, alkohola, noćnih izlazaka, seksa; život sa laganom hranom, prirodnim napicima, tipa čaja od lipe, puno jutarnje i predvečernje šetnje. Hvala mu što me nikada ne šalje na atletsku stazu i u teretane – to stvarno ne bih podneo, taman to značilo moj, a bogme i njegov kraj.

Spajajući korisno i nužno, jutarnju šetnju otaljavam odlazeći peške na posao, a to je dobrih devedeset minuta hoda. Izbegavam saobraćajnice i uobičajene puteve kako bih sebe spasio od bruke koja bi pukla, i zlih jezika koji bi se raspričali: eno ga opet pešači –  ponovo je slupao auto?…  policija mu uzela dozvolu?… prodao kako bi vratio dugove?…

Izbor usamljenih staza i puteljaka nije, međutim, motivisan isključivo azilantskim razlozima, nego i jednim prefinjenim, gotovo uzvišenim zadatkom. Moja onemoćala suprotnost, moja zapostavljena suština, u svrhu sopstvene reanimacija, uvela je terapiju stihovima. Na meni je bilo da ih čitavim putem recitujem u sebi. Ne mogu a da ne kažem kako mi je, u početku nenormalna i mrska, ova radnja kasnije omilila. Bila je to prilika da stavim na probu prepotentnu ubeđenost kako znam mnogo stihova, a da pritom samo putovanje lišim monotonije u koju se pretvara svako-jutro-istim-putem.

I kreće defile: bez pitanja i prozivke prvi, razmaženi pukim zavičajnim i patriotskim osećanjem koje su u meni prepoznali, istupaju: davno počivši Dis, te savremenici Olja Nedeljković pod ruku sa suprugom Živoradom, za njima Raičković, onda Miljković, pa poetska proza Ex Ponta, potom, bez naročite hronologije, umeju da banu Marija Čudina, Anri Mišo … i da ne nabrajam. I nikada nije trajalo raspoloživih devedeset minuta. Jednog jutra me, usred stiha „ Imam sedam ili osam čula. Jedno od njih: čulo nedostatka …“, udari po leđima široka šaka kolege Đorđa koji me je upravo preticao svojim klimavim dvotočkašom. Požuri, Crni, zakasnićeš, reče i odjuri dalje. Na sreću, ljudi poput Đorđa, i svi oni koji voze bicikl, ne predstavljaju pretnju mom statusnom položaju u mlakom lokalnom podzemlju.  Sledećeg jutra, taman kad je Miljković uhvatio ritam, iz dobro čuvanog dvorišta ruknu na mene pseća grdosija. Moje tahikardijom utrenirano srce začas se sjuri u petu, a recitatorski entuzijazam nestade glavom bez obzira.

To su tek nekolike okolnosti koje su spolja, pa prema tome van moje kontrole i krivice, došle i osujetile ovu časnu nameru i trud. Ali, đavolčići se naizmenično smenjuju – kad jedni rade, drugi odmaraju, ali vreme i prostor su dobro pokriveni u svakom trenutku. Dakle, kada su oni spoljni zaspali, onaj koji u meni boravi, okrepljen i bodar, skočio je na noge lagane, mahnuo svojim dugačkim repom, nakostrešio rogove i zapodenuo raspravu sa mojom, istina tek uspostavljenom i rovitom, ali lepo vaspitanom i disciplinovanom svešću. Ako me sećanje ne vara, baš na mostu, negde kod trećeg lampiona gledano sa gradske strane, na samom početku Andrićeve ispovesti: „ Ruke mi često, preko dana, staju nad poslom i veliki deo noći bdijem samo da mogu …“ – podbode me on svojim rogićem i krete izazivački:  „Kaži to glasno … ’ajde Crni, kakva je razlika – u sebi ili glasno, ti u svakom slučaju recituješ!“

Prepoznao sam zlu nameru i nakaznost samog iskušenja. Htedoh da pljunem, ali na vreme ugledah preteće podignut kažiprst pridavljenog anđela u meni. U sebi sam recitovao, u sebi se i opirem. Koliko  je moja borba bila jadna, a snage isprovocirane, govori tik glavom kojeg sam postao svestan tek kada se nekoliko puta ponovio. Srećom, na mostu nije bilo prolaznika, bar ne onih koji bi mi išli u susret, a  kojima bi se mreškanje mog anfasa i trzanje mišića mogli učiniti čudnim. Nojevu taktiku skrivanja – pobijanjem glave u pesak, provalili su svi osim noja i, očigledno, mene, čim sam je se impulsivno latio, kako bi njom prikrio stid koji me je namah preplavio.

„Slabiću jedan“, i dalje navaljuje čudovište. „Šta te košta da progovoriš?, učini taj mali napor, budi svoj čovek … ’ajde, meni za ljubav, tebi za junaštvo.“

„E neću, mater ti jebem!“, opsovah glasno i stadoh kao ukopan. Ali, beše kasno. Porozna i providna, poput membrane zategnuta, granica puče.

Dugo mi je trebalo da se okrenem iza sebe, da se pogledam oči u oči sa svojom poslednjom prilikom. Imao me je Bog na umu, svedoka ni od korova. Klikće u meni probuđena radost – niko me nije video, a to znači da sam i dalje normalan.