Jovan Gavrilović: SAN

Filed under: 2015,afirmator,broj-38-maj-2015,sf / horor |

white-mask-of-doom_darker-than-black_9258Noći u mom komšiluku su uvek bile čudne. Ljudi bi govorili kako čuju vriske, pucnje iz pištolja, režanje strano psu ili bilo kojoj drugoj životinji… Govorili su da je čitav kraj uklet, da mu je bog okrenuo leđa, da je đavo bacio prokletstvo na svaku kuću i svako dvorište. Niko se nikada nije pitao zašto.

Meni, lično, ništa čudno se nije desilo. Sve do te noći.

Beti, moja žena, odavno je otišla u krevet. Mogao bih da je čujem kako hrče, kada bi bila jedna od tih ljudi. Džek, naš dvogodišnji sin, sedeo je sa mnom u dnevnoj sobi. Igrao se sa svojim igračkama dok sam gledao neki film. Ne sećam se ko je glumio, ili kako se čitava stvar zvala, samo se sećam da je bilo puno krvi, pucnjave, vrištanja i puno razloga da me Beti ubije kad sazna da sam gledao tako nešto. Kada je odjavna špica počela, i kada su sitna bela slova počela da jure uz ekran brzinom koja ih je činila nečitljivim, shvatio sam da će uskoro ponoć, a da Džek i dalje pravi zvukove motora automobila i autobusa. Za divno čudo, nije se opirao kada sam ga odneo u njegovu sobu. Nežno sam ga stavio u krevet i poljubio u čelo. Svake noći kada to uradim, zahvaljujem se bogu što se moj sin ne plaši babaroge i što me ne tera da se zavlačim u prašnjavi svet izgubljenih ili sakrivenih igračaka ispod njegovog kreveta da bih mu dokazao da ga ništa neće pojesti za večeru. Ugasio sam mu svetlo, a ni tada se nije žalio. Samo me je pogledao, osmehnuo se i rekao: „Laku noć, tatice.“ U Betinoj i mojoj sobi vladao je mrak. Ona je bila samo brežuljak na desnoj strani kreveta, koji se lagano diže i spušta. Uvukao sam se u krevet, svestan da moji kapci ne jure jedni drugima u susret.

Bio je to jedan od onih trenutaka kada ne znate da li ste i dalje budni, ili da li je san otpočeo. U svakom slučaju, bacakao sam se po krevetu, pokušavajući da zaspim. Znoj mi se slivao niz leđa i činilo mi se da vazduh postaje sve gušći. Ovako se, samo da razbijem bilo kakve pretpostavke, uvek osećam kada ne mogu da zaspim. Onda sam, ne znam tačno koja su dva broja pokazivale dve tanke, zubate kazaljke na budilniku pored mene, začuo teško disanje, koje je potpuno zagušilo Betino lagano, ženstveno disanje. Promeškoljila se i rekla nešto banalno u snu, i tek sam onda shvatio da disanje stvarno nije ni moje, ni njeno, a ni Džekovo. Mislio sam, samo na sekund, da je došao kod nas jer ne može da spava, ali onda sam shvatio da bi već bio između mene i Beti. Nisam se čak ni uspravio. Fiksirao sam drhtave oči na zeleni luster i njegovih šest sijalica na plafonu. Odjednom, tihi, gotovo nežni zvuk škripanja drveta razbio je tišinu u sobi. Samo na sekund, doduše, jer je odmah posle zavladala tišina, ne računajući duboko disanje. Na neki način, ta tišina bila je gora i od disanja i od škripanja drveta. Nije bilo dovoljno glasno da bi probudilo Beti, ali bilo je sasvim dovoljno da natera sve graške znoja na mom telu da se zalede. To škripanje se uvek čulo kada bi neko prešao prag naše spavaće sobe. Disanje posta glasnije. Stisnuo sam čaršave koji su bili mokri isto koliko i ja. Škripali su pod mojim drhtavim prstima. Trenutak pre nego što sam pogledao prema vratima, video sam krakatu senku drveta ispred prozora. Grane koje su izgledale kao kandže njihale su se na noćnom vetru. Skrenuo sam pogled ka vratima. Tada nisam bio siguran da li sanjam ili ne, ali bio sam siguran da me je ono što sam tamo video nateralo da kriknem. U dovratku, obavijeno u mrak i senke, stajalo je mršavo obličje dugačkih ruku. Lice mu je bilo belo, poput meseca, napola prepolovljeno ogromnim, zubatim, krvavim osmehom. Dva velika oka, crna, bez zenica, gledala su u mene. Izgledala su kao krateri. Ostatak tela nisam mogao dobro da vidim, jer je prilika bila obučena u crno.

Probudivši se sledećeg jutra, u jezeru znoja, opipao sam deo kreveta pored sebe. Beti nije bila tu. Jorgan je uredno bio prebačen preko jastuka, a pidžama uredno savijena. Ustao sam. Glava mi je pucala i majica mi se lepila za leđa.

Sišao sam u prizemlje, odakle su dopirali zvuci mljackanja i udaranja kašika i viljuški o tanjir.

„Spusti to, Džeki“, rekla je Beti kada sam ušao u kuhinju. Džek je uzeo nož u ruku i Beti je pokušvala da ga uzme. Pogledala me je i potpuno zaboravila na ne tako tupu ivicu noža. „Jesi li loše spavao?“, pitala me je, na ivici zabrinutosti. „Izgledaš užasno.“

Kosa mi je bila raščupana, podočnjaci su mi se spuštali do usana, a oči su mi bile crvene i ispijene. Toliko sam barem mogao da vidim u ogledalu na drugoj strani kuhinje.

„Loše sam sanjao“, rekao sam. Seo sam preko puta nje, poljubio Džeka u čelo prekriveno čupavim, plavim vlasima svilenkaste kose i pokušao da pojedem tost. Nije išlo.

„Toliko loše, a?“, pitala me je Beti.

Ispričao sam joj ono čega sam se sećao od prošle noći, detaljno joj opisavši lice prilike koja je stajala u našoj sobi, na samo pola metra od našeg kreveta. Onda je Džek rekao nešto što nas je oboje prepalo i nateralo da zanemimo, što nas je nateralo da zakucamo znak NA PRODAJU u travu našeg prednjeg dvorišta i jednog kišnog, sivog jutra, spakujemo sve naše stvari i odemo iz ukletog komšiluka.

„Eeee“, rekao je, s morbidnom oduševljenošću u glasu. „Bio je i kod mene, tatice. I ja sam ga video.“