Izbor iz poezije Dragane Bečejski
debela 1
Kad se debela sprema za izlazak
Stavlja crveni ruž na pune sočne usne
I masnu senku na sitne oči
Gledam je
Virim kroz odškrinuta vrata
Ona zadiže svoju ogromnu mišicu
Stavlja dezodorans
Njeno telo sjaji na suncu
Koža teče kroz prostor kao mleko
Za sobom u kupatilu ostavlja prazninu
Vakum
Vazduh se teško vraća u prostoriju
I ja teško dišem
Sedim u toj praznini još malo, dišući još malo nju
Nekad je pratim
Gledam kako njiše ulicu svojim bokovima čineći je oblijom
U uzanim prolazima gledam kako urušva građevine i povija drveće
Pratim je kao pas buljeći u ljude kojima se prikazala u svoj svojoj veličini
I oni sada pate, znam
Oni pate jer sam ja taj srećnik koji putuje za njom, gde god i kako god
Kao bolest, kao zavist, kao smrt
debela 2
Svakoga jutra debela ide na posao
Autobusom
Gura se međ pospane ljude praveći sebi mesta
Uvek je prvo išlo malo stopalo koje ima tu veštinu
Da se zavuče u masu
Zatim obli , lepo izvajani list, pa bok
Bok se malo zanjiše i poskoči, tek malo da zatalasa masu
Veštim pokretom uvuče svoju guzicu u gužvu obarajući suva tela oko sebe
Ostavljajući zablenute face za sobom na pločniku
Debela samo ponosno isturi bradu i zatrese lokne
Debela je umorna
I njoj se spava ali…
Posao je posao
Ulica živi kroz njene korake
Autobus zastenje pod tom težinom kao stari konj i krene.
debela 4
Debela i ja se nismo sreli u nekom fensi restoranu
Već tu, na obali Tamiša
Na takmičenju u kuvanju kotlića
O! Ona je bila najveća riba među svim ribama
I najveća koju sam ja ikada upecao
Veća od svih koje sam do tada i video.
JA gologlav
I pomalo šupljoglav
Njoj razdrljena bluza pušta dojke da teku
Meko se i lako prelivaju u noć
Bila je bosa i razdragana
Veštim oblim prstićima je svako malo probavala
Da li je dovoljno slano
I onda…čujem
Mljac-mljackala je tim mesnatim usnama tako da sam
Postajao sve gladniji i gladniji od neke druge , neutažive gladi
Posle je bila gola na mesečini, na peskovitoj obali
Stenjala je podamnom a ja sam se peo i peo
I bio sam ubeđen da joj ne mogu ništa
Pričala je dugo dok je zakopčavala onu bluzu
Zarivala je stopala u pesak
Videvši svu njenu lepotu
Čudio sam se Otkud to da smo sami i da sam ja jedini som koji je dosao da je gricne
Njene bademaste oči i dalje mi se smeše
mali čovek
Mali čovek je oduvek bio mali
I oduvek je čeznuo da bude veliki
Zato je imao drugare od dva metra
Bar ih je tako pominjao u priči
I imao je prgavu narav
Mali čovek je voleo da nešto cvrcne,
Onako pre ručka, malo posle smene
Tada je postajao hrabar i veliki
Trebalo mu je to da nekada poraste u svojim zamućenim očima
Imao je začuđujuće veliku ženu, veliku fabriku i velikog šefa
Mali čovek je imao veliku bratsku zemlju Rusiju i u nju se kleo
Imao veliko radničko, socijalističko, ravničarsko srce
tražim da u šumi elektronskih čudesa
Tražim da u šumi elektronskih čudesa, postova i linkova, nađem tvoj trag.
Tražim i sve se nekako mimoilazim, nedovoljno sam „elektronski“ pismena.
Svako od nas iz topline svoga doma
Surfuje mrežom tražeći spas
Svako od nas iz prazne svoje duše plovi i sanja da će jednoga dana naći malo krvi i mesa
Nekog da ga gricne i štipne, a ne samo da mu tipne
Dragana Bečejski,
rođena u Pančevu 1971,
završila Fakultet za menadžment,
udata, ima dvoje dece.
Živi i radi u Pančevu.
Related Posts via Categories
