Iza ogledala

Filed under: sf / horor |

Mirror mirror on the wall,

 who’s the fairest of them all?

Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći.

 Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuđa, već i puna tajni.

Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce.

 Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu.

 

Dostojevski

 Radovan Pavlović

 

Iznenadna kiša rasterala je sve prolaznike i majske mačke u ulici Las Ramblas. Cvećari su nanovo sklanjali kutije sa cvećem, ne skrivajući radost zbog najave jutarnjeg sunca iza turobnog oblaka. Narod je vrveo ulicom, njihovi glasovi gubili su se u visini neba iznad Barselone. Nedaleko od ulice prozor stambene zgrade trećeg sprata bio je odškrinut. Glasan muk prostorije protezao se još od zatvaranja njenih vrata, pa sve do slavine iz koje je kapala voda. Narušavala je harmoniju tišine kupatila, jureći niz cev i prkosno se zadržavajući na vrhu usana slavine. Laganim skokom i dočekom o zid lavaboa, kliznula je u društvu ostalih kapljica u slivnik.

Koracima mesečara, lagano ali sigurno, umarala je pločice na podu. Ceo red šahovski postavljenih crno-belih kvatrata upijali su tragove njenih bosih stopala. Na sebi je imala gornji deo pidžame, i donji deo veša. Izvitopereni lik ženske osobe primicao se slavini u najavi da će kroz nju pustiti jak mlaz vode i oterati odjeke useljene u kupatilu. Radnici komunalne službe istovarali su kontejnere, čija je limena buka napadala Hermine uši osteljive na jutarnja dešavanja.

Herma je rasterala vazduh podignutim rukama i stisnutim pesnicama, rastezala se sa osetnim bolom mišića lica, čije je zevanje izazivalo trenutnu gluvost. Polako se razbudjivala i tražila svoje lepo lice u ogledalu. Herma(osa) na španskom znači lepa, a i kad bi je pogledali malo bolje, shvatili bi da svaka lepotica može nositi takvo ime. Linda, Bella, Guapa, Krasna…sve su one opisivale Hermu. Iz kuhinje, pa sve do vrata kupatila, provlačio se glas Hermine majke:

– Ne ideš na fiestu nego na operaciju. Požuri! – govorila je majka ne deleći isto osećanje sa Hermom.  Majka je bila zabrinut zbog intervencije. Nije mogla da je ubedi da odustane od sumanute ideje.

– Mogla si, barem da mi poželiš dobro jutro, mama? – Herma se trudila da odagna nemirne treptaje navaljene na vrata kupatila, dok je obavljala jutarnje pripreme. Sunce se provuklo kroz boje vitraža prozora i osvojilo polovinu prostorije, dajući Hermi vilinski izgled.

– Da nisi možda htela i kafu da ti donesem!? – na to će mama, a po glavi joj se vrzmaju misli o današnjoj omladini, razmaženoj, hirovitoj, baš kao njena kćerka. Nije mogla da shvati da Herma nema prijatelje, a da je ipak time zadovoljna.

– Može jedna bez šećera, jaka, ali u velikoj šolji, u onoj crvenoj koju volim –  govorila je kroz osmeh trljajući levo oko sve dok ga nije dobro zacrvenela i dok nije bila sigurna da se u njemu nije zadržao ni jedan krmelj.

– Oprosti Herma, ali ne mogu da te razumem, i ko je tebe uopšte ubedio da si ružna, daaaaa, daaa, ti treba nekakva operacija lica – nervozno će majka nezadovoljna zbog naleta njene odluke.

Iz kupatila je dopiralo: – Bella (na italijanskom „lepa”)

– Ko?!

– Mama, nije to nikakva operacija, nego hirurška „korekcija” – pomolila je glavu iz        tuš-kabine, ubeđena u ispravnost svoje replike, pustila poslednju reč da zvoni kupatilom. Majka je kuvala kafu, odmahivala glavom i pričala nešto sebi u bradu, nalik na psovke, nanovo razgovarajući sa sobom o nemogućnosti da ubije Herminu ideju. Kupatilo je ispunjeno parom koja je oterana sa površine ogledala dlanom desne ruke. Sa obe ruke naslonjene na lavabo. Herma je u ogledalu potražila svoj lik. Ogledalo je krasio ram od kovanog gvožđa, okićenim lukovima i ukrasima koji su davali utisak starog i tajnovitog ogledala. Njegova treptava površina odavala je odraz devojke besprekorne lepote i uzvišene savršenosti lica, kao i Hermine.

– Zdravo, Herma! – hladnim tonom uputila je pozdrav, sisgurna u njenu uspelu prosvećenost, otkrivajući Hermi široki osmeh iza stakla. Izvijala je obrvu i domalim prstom prelazila preko njene dužine, stezajući vilične kosti i usne u srcast oblik.

– Zdravo, Bella! – ushićeno će Herma. – Ponovo se srećemo. Moram ti priznati da sam malo uzbudjena zbog operacije – rekla je Herma prikriveno veselim tonom. Brinula je da ne uvredi svoju uzvišenost preko puta.

– Bez brige. To si oduvek želela. Samo pogledaj šta ćeš postići – ukazivala je devojka zarobljena u škripavoj jari velikog ogledala. Češljala je svoju svilu prstima, dugu i sjajnu, desnim ramenom dodrivala je uvo, a Herma levo, iskretajući svoj anfas sa pogledom na sjajne jagodice, mesnate i preplanule.

– Da, daa! Zaista moram uraditi nešto sa tim. Dr Fabricio Nunjez će se pobrinuti za moje neravnine. Bella je gledala očima lisice, ne skrivajući vatru u njima. Blago je otvarala usta iz kojih je istrgla: „Odlično”! Ne smeš da zakasniš, Herma. Lepota pruža radost onom ko je poseduje, ona je večna kao i ljubav, naša ljubav – uzdahnula je tražeći u očima preko puta ushićenje koliko i njeno. – Herma, volim te, znaš to. Ove reči Herma je uhvatila vrhovima prstiju i razmazala ih kao sedef sa krila leptirice. Prepipavala je jagodicama prstiju svoje lice i dodirivala opsenu u oglealu. Dok je napuštala kupatilo, Hermu je nosio osećaj zadovoljstva koji je rasipao svud po prostorijama. Njene korake na putu do vrata pratila je crvena boja srcastog otiska na ogledalu.

Dr Fabricio nije bio zadovoljan Herminim zahtevima, smatrao ih je suludim. Nije primećivao neravnine na njenom licu, možda male, ali do mere savršenosti nesavršenog. Čak ju je to i krasilo. Posmatrao je Hermu u prolazu, pronicao u razloge namere, sumnjajući u čistotu njene svesti. Posle duge i uspešne tvrdoglavosti, dr Fabricio je pristao na male intervencije uvećavanja jagodica i peglanja bora. Dva dana kasnije, kupatilo je sijalo od zadovoljstva, isti sjaj pokazivao je i Bellin osmeh, širok, izvijen u luk, otkrivao je lepe zube. Šake sklopljene u položaj „molim te”, divile su se Herminim izravnjanim boricama na čelu i čulnošću njenih usana, koje su posle dve nedelje, nakon operacije, izgledale drugačije. Sada ih je šminkala onim istim ružom kojim je Bella to činila kada je ostavljala otiske poljupca na ogledalu, i hvalila je kako sada njene usne izgledaju lepše nego ranije, iste kao Belline. Hermina mama nije mogla da se otme utisku beskrajne sreće.

Jednog jutra Herma je čula zov stakla, drhtav i uznemiren. Zatekla je Bellu manje raspoloženu nego ranije.

– Zdravo, amor. Nisi mi se javljala puna dva dana? – preskočila je odgovor na ovo pitanje jer je pronikla u nameru njenog raspoloženja.

– Jesam li danas lepa? – upitala je Herma motajući kosu po rukama, a Bella je nervozno vezala svoju u konjski rep, uzdizala bradu i siktala kroz zube, tiho, u sebi.

– Lepota, kao i ljubav, ljubavi moja, nije više delo prirode, nije više ni dar, ni prokletstvo. Ona je potreba, hrana, kultura – uzdrmala je ogledalo koje se savijalo od oštrine njenih reči. – Da to znaš, – govorila je dok se njena oholost dizala iz dubine njene svesti – ti me ne bi gledala s tim podbratkom i pretila krivim nosem. – govorila je Bella, trijumfijući zbog posedovanja mnogo lepše oštre brade i malog izdignutog nosa. Herma se crvenela,  zadržavala je raskvašenu crnu šminku oko očiju, ali nije uspela, otisnula se poput lavine noseći sa sobom san o sopstvenoj lepoti. Gomilala je bol u svojoj duši kao kakva strana tela. Znala je da Bella govori istinu i njene ukaze potražila u bezdnu svog ogledala, razvlačila je svoju kožu, puštala, zatezala izmedju prstiju. Bila je zahvalna Belli zbog kritika, voljna da napravi još dve hirurške korekcije. Morala je. Volela je Bellu.

Ovog puta Dr Fabricio nije hteo da popusti Herminoj tvrdoglavosti. Predležio joj je da porazgovara sa njihovim psihologom, na šta je ona odgovorila treskom vrata ordinacije. Lepota nema cenu. Potražila je pomoć, tačno, ali u konkurentnoj klinici dr Toresa, koji je, naravno primetio kako njen nos narušava idilu proporcije, čije se linije ovalne perfekcije razilaze na donoj tački opuštene brade. Nakon operacije Hermina glava bila je umotana zavojima, ostavljeni su samo otvori za oči i usta, poput maske bez izraza lica. Mesec dana nije mogla da dodje sebi od bolova. Žvakala je hranu sitno, sa malim pomeranjem usta, i pila je na slamčicu. Gledala je sebe u ogledalu, dugo. Ne mogavši da dočeka skidanje zavoja sa glave i nekakve plastične mase sa strmine nosa, Herma je dograbila ogledalo i zadovojno se osmehnula kreaturi u odrazu. Imala je pogled ludaka koji se smejao bez razloga. Podočnjaci natekli, plavi, lice izobličeno. Dr Tores je ubedjivao da će sve biti u redu dok otok spadne. Dani su prolazili, prolazile su i suze, a Herma je sve više uvidjala Bellinu lepotu, božansku, besprekornu, a Bella Herminu tugu i izobličenost. Vodile su duge razgovore dok im je ogledalo upijalo uzdahe. Nije više mogla voleti Bellu, zahtevnu i savršenu. Njene jagodice nisu podsećale na Belline, suviše visoke. Njena koža od peglanja bora bila je drugačijaj od Belline, suviše crvena. Herma nije mogla podneti Bellin nos, a njen je bio još manji, suviše srazmeran opravdanoj patnji uskovitlanoj u Herminom srcu. Usne se nisu micale, ne onako kao Belline, zavodljivo, požudno, a tek osmeh, taj široki osmeh nije više mogao blistati, suviše zategnut. Sve je bilo suviše. Uzela je bočicu omiljenog parfema koji joj je Bela poklonila na 28. rodjendan, prsnula dva puta po vratu i uz protrese svoga tela, iz tame svoje duše isterala sve leptirove nemira. Nosili su sa sobom tugu zbog igubljene ljubavi,  razočaranje i bes zbog sopstvene zanesenosti i slepe zaljubljenosti. Dnom bočice  razbila je Bellinu bespreekornost, zarobivši je u igličastu mrežu ogledala. Sada su Hermu posmatrale oči osmooke, sa svih strana − gledale su je zgroženo i treptale u čudu, u sopstvenom jadu. Puštala je neme krike, uzaludno. Herma ih više ne čuje.

Lice iskrivljeno i slomljeno, govorilo je da je još uvek voli i da ne odustaje od uzvišenosti njihove ljubavi, veće i od same lepote, ali nije vredelo – Bella nikada više nije videla Hermu. Njene nesavršenosti ostale su zauvek u odrazu sopstvene patnje, a tamo je tama, slepi prizor, iza nje odjekuje ništavilo i prigušeno krckanje stakla.

5 Responses to Iza ogledala