Ivana Maksić: Klimanje odsečenih glava

Filed under: afirmator,broj-32-novembar-2014,poezija i proza,sindikat |

frankenstein-boris-karloffZnam dobro šta ti smeta. Nije to taj dvosekli mač koji jednom rukom stežeš, grčevito, tako da svi vide tvoju neplavu krv, ne, niti to što ga nekad prebaciš u drugu ruku, pa sve tako, vežbaš kao samuraj, decenijama, naizmenično, nije ni tika-taka tika-taka infuzija na koje su priključeni svi tvoji drugovi; to je samo klimanje ovih odsečenih pa nespretno ušivenih glava. Prećutno kliču pre no što iko progovori.

Ima jedna kuća, nije tako daleko. Ima jedan čovek, nije tako blizu. Ima jedna samoća, nije da nije tvoja. Ima jedan glas, glas tuđinštine. Sve što ga čuje pepelom postane.

Zna ovaj hor kako su odsečene glave jaukale. Zna, iako peva. Večna pesma ona je koju nikad niko ne zapeva. Klicali su mnogoliki dimnjaci i videli se iz savezničkih aviona. Zato se svi ljudi koje susrećeš, ma gde krenula, polivaju srebrnom vodom i stenicama.

Svi smo još koliko juče mogli zapaziti kako jedan nasmejani deka u kolicima gura skupocen sat. Pao je nauznak, a tek što je bio stigao do pokretnih stepenica. Dalje razvijanje ovog nesretnog događaja ne moram da prepričavam: to da je skupoceni sat završio u inkubatoru iz kog je izbačena nekakva beba koja je prisutne previše na veknu hleba podsetila. Ta asocijacija je manjak, ne višak, kako se to nekada ranije, u lošim sistemima, verovalo. Bilo je i tada ljudi spremnih da reše sve probleme i brzo uskliknu: evo hleba!

Tkirchneraj je glave sekao samo iz ubeđenja da je svaki njihov neprijatelj njegov prijatelj. Kasnije ih je iz potpuno istih nazora i ušivao. Glave su mu bile zahvalne. O tome svedoči jedno „danas u svetu“.

Pitanje kulture kao pitanje svih pitanja, kao jedno: neka postoji umetnost makar svet propao nalik na jedno drugo, podjednako dobronamerno: mi smo ono što stvaramo, pre ili kasnije natera dušebrižnike da se maše za pištolj. A taj pištolj, to si ti. Pištolj, to sam ja. Tričava radna snaga: prednost uvek ima tuđa dokolica.

Gladan pisac najčešće završi u nekoj fotelji slušajući naklapanja nadređenih propalih vojnika koji uvažavaju samo svako „da“ i svako „ne“; ponad glava tih zlaćanih poluga vise neki velikani pisane reči, uramljeni. Odsečno „da“ i precizno „ne“ predstavljaju uslov svih uslova, pitanje dobrog stila i ubojitog, a minimalističkog, izraza. Ako bi neka druga reč dopustila svojom manjkavom glavom proviriti iz usta ovog sirotana, jedno izduvno „puf“ fotelje podsetilo bi ga da se u glavi ovog drugog sve vreme vrti neka ina, sasvim predostrožna, melodija. Trojeručica usamljenih znakova pored puta, znakova na zidu, svojevrsnog spisateljskog semafora, nezaboravan je inventar njegovih kancelarija.

Odsečene pa ušivene glave podigle su dva prsta kako bi se svaka šteta, bila ona poplava ili sveprisutno i preteće, takoreći zjapeće varvarstvo, uništila, stopirala. I zbilja, to što svakog dana vidim sliku nagomilanih knjiga, krasno dizajniranih privatnih biblioteka, čini da konačno shvatim razliku između levog i desnog, ne maknuvši se iz centra.

Važno je uspeti u životu. Gle, kako se oni vešto i promućurno, talentirano, sizifovski, uspinju. Zbog tako veštih alpinista sve planine na ovoj planeti daju se preobratiti u jednu jalovu dolinu. A tada, jedan-dva, zasucimo rukave, brzo im napravimo novu, veću od svih, i ne čekajmo da stigne bič predviđen za ovu priliku. Znate vi, psi moji, moji olovni vojnici, da će tada sve lako biti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.