Ivan Ristić: Zimski bluz

Filed under: 2015,afirmator,broj-36-mart-2015,sf / horor |

Zimski bluzPosećuje me često, neočekivano i protiv moje volje, a onda iščezava ostavljajući iza sebe kužne, neizbrisive tragove. Ona živi u mojim zbrkanim mislima, hrani se mojom već uvelom snagom, diše mi pod jorganom. Od iščekivanja Njenog neizbežnog dolaska mrzne krv u žilama i jeza gmiže uz kičmu poput raspomamljenih zmija dok nespokojan sedim u sumračnoj sobi, čiju prijatnu toplotu i udobnost više i ne osećam. Svaki put nespreman na još jedan zagrobni zagrljaj Njenih ruku od magle i smoga zarobljen čekam između četiri zida, rastrzan na sve četiri strane sveta. Sve što je živo i neživo zajedno sa mnom čeka zaglibljeno u mlečnobelom blatu sopstvene tuge i propasti. Prisustvo tog nevidljivog uljeza čini nas beznadežnim slučajevima sklonim sumanutim idejama i još sumanutijim postupcima. Ledeno je doba; hormon sreće nagrižen je kancerogenim ćelijama koje se vrtoglavom brzinom razmnožavaju i silinom rastu duboko u nama. I znamo da dok traje, nećemo trajati mi.

Oči su zaslepljene užasnom belinom Njene pogrebne odore i treba im mir; od Njenog truležnog daha lako tonem u grozničave snove iz kojih se teško budim i koji nemaju ni početak, ni kraj. Dani svetlosti su inače prekratki, jednolični i pod moćnim činima bledolikih senki dok su noći beskrajno duge i mučne, izmorene neizrecivim košmarima. Doziva me urlikom severnih vetrova da joj se pridružim tamo gde je tmina i muk; ponekad mi ispisuje na staklu prozora poruke od slane i inja, samo odabranima čitke i razumljive. Nemuštim jezikom poručuje mi da izađem napolje, da se ne bojim, da dišem punim plućima i da koračam dečijim koracima slobodno po snegu kao po najmekšem, najskupocenijem ćilimu. Zapravo, Ona nudi moje izmučeno telo kao žrtvu bogovima Mraza, Leda i Ništavila, jer je dušu i razum već odavno zaposela. Drhtim i cvokoćem zubima kao uplašena, ozebla, progonjena zver priželjkujući da se dogodi nekakvo čudo, da dočekam spas i izbavim se iz ove surove tamnice.

A onda, nakon buđenja, prizori, zvuci i mirisi kao u Rajskom vrtu: zraci svetlosti koji leče, žubor nabujalih voda, opojan poj nebeskih ptica, svež dah zelenih trava i poljskog cveća.

Kada sam konačno uspeo da pokidam sve zarđale lance svog zatočeništva kažu da su reke tekle uzvodno i da bejahu poput krvi crvene. I kažu da su me pronašli negde s proleća, u nekoj jaruzi, zanavek usnulog, onda kada okopniše svi lanjski snegovi.

A ja kažem da, još uvek zalutao, tumaram kroz snežnu pustoš, očajnički tražeći utabane staze koje vode do kuće.