Ivan LIKAR: NOVOGODIŠNJE VEČE

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,sf / horor |

                           

      Priča počinje opisom jedne novogodišnje večeri. Prozori su usmereni prema ulici, a ulica je uništena predviđanjima. Drveće nemoćno diže grane prema nebu. Pokušao sam da nađem odgovor na mnoga pitanja. Umesto toga, pustinja se otvara, kao knjiga koju je nemoguće pročitati. Recimo da je u pitanju neka nova tehnologija ili magija, koja nam se prikrala. Vetar raznosi pustinjski pesak, skriva lice sfinge, otkriva hladno veče. Za večerom si mi rekla da ti nije jasno otkud toliko peska. Govorila si o svojim utiscima iz Španije, uvek daleka, uvek u zanosu. Ali meni nije jasno zašto si uopšte išla u Španiju? Nije te bilo ceo dan! Trebalo je da naviknem na tvoje hirove. A onda je i sneg počeo da pada. Neko je bacio kamen u prozor i staklo se razletelo. Nisi se potresla, samo si počistila krhotine. „Ti znaš da sam ja nemoguć. “ Slegnuo sam ramenima.  „Pusti sad to. Znaš li da su otputovali na Mars? To si toliko želeo da čuješ, toliko si se tome nadao.“ Opet si se nasmejala, i odjednom je svanulo. Kovitlac je vratio krhotine na mesto. „Sutra će opet biti Nova godina“. I to po smanjenim cenama, dodala si. „Ja zaista ne znam ko je smislio tu novu pogodnost, ali je to svakako povoljno za nas.” Drveće, kao na slikama, ukroćeno, obuzdano. Mi ćutimo, posmatramo novogodišnje jutro pod snegom, sa nemirom koji nam se vidi na nemogućim licima. Već sutra možda će se sve ovo ponoviti, ali sigurno neće biti isto. I to slomljeno drveće, sastavljeno od različitih ideja, luta, i pati. Ni sunce, ni mesec da nas obasjaju, samo jedno neizvesno svetlo. Ponekad jače, ponekad slabije. Izgleda da smo zarobljenici drugih i sebe. Drveće koje probija krov. Navikli smo. „Opet će biti Nova godina“, ponovila si. „Svi smo se složili. Tebe nismo pitali, jer si otišao negde daleko. Volela bih kad bi svaki dan bila Nova godina.“ Ne bih da ti se suprotstavljam. Svuda nas prati mračno i zagonetno lice vremena. Ubeđuju nas da se to neće desiti, ali ja znam da ćemo jednog dana sanjati svoje buduće živote. Stepeništa često ne vode nikuda. Prostori koji užasavaju. „Sećaš li se kako je bilo kad smo se venčali?Ne mogu to da zaboravim. “ U našem razgovoru je nastupila tišina. Ne znam zaista šta bih ti odgovorio. Lepa si i udaljena. Već sada me muči neizvesnost. I ne samo mene, sve nas muči neizvesnost. Vreme će nas razdvojiti, na način koji ranije nismo mogli ni da zamislimo. Ako se jednom budeš okrenula, bićeš neko drugi, i čudićeš se svemu, imaćeš drugačije lice, drugačije oči. Bićemo stranci, kao da ne postoji ništa osim jedne novogodišnje večeri ili jutra. Nasmejala si se, i ništa se nije promenilo. Ulica je i dalje predskazivala neprekidni odlazak. Sneg je nastavio da pada, donoseći nam postepeni zaborav.

Ivan LIKAR

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.