Italo Kalvino, Napisana i nenapisana reč

Filed under: afirmator,kritika |

1003949-Italo_CalvinoUvod u predavanje koje je predstavljeno na Institutu za humanističke studije u Njujorku 30. marta 1983. godine. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

________________________________

Kako sam postavio pitanje o predavanju, ne o određenoj temi, nego o onoj temi koja će mi omogućiti slobodan izbor onoga o čemu ću govoriti, tako sam osetio određeni gubitak.

Obično kada pišem, vidim sebe zaštićenim iza tog čvrstog objekta koji je, zapravo, napisan tekst; do javnosti je da li će ga pročitati ili, ako su nezadovoljni, odbaciti. Predavanjem, naprotiv, moram da se suočim ne samo sa publikom, nego i sa pitanjem, koje uključuje i mene: šta ova publika očekuje od mojih reči (iz mojih reči)? Kada moram da predajem na jeziku koji nije moj jezik, pojavljuje se pitanje: da li su reči, koje mislim (misleće reči), iste kao i reči koje govorim, i sasvim iste kao one koje slušalac prima?

Da bih se probio kroz ove nejasnoće, polazim od rečnika, kao da ću tako doći do rešenja. Na primer, mogu razmotriti reč “predavanje“ i videti šta ta reč izaziva u meni.

“Predavanje“ prema Vebsterovom rečniku znači: a) govor dat publici, obično pripremljen unapred; b) tekst govora. Dakle, ja sam ovde, budući da sam pažljivo pripremio govor, a tu su i beleške koje držim u ruci kao tekst koji sam napisao. Pošto sam nesklon improvizaciji, dužan sam da čitam, utešen i ušuškan latinskom etimologijom reči “predavanje“, koju je dao upravo Vebsterov rečnik. U svakom slučaju, ja nikada ne mogu da pobegnem od svoje sudbine: u javnosti ili u privatnom životu uvek držim ispisanu stranicu nedaleko od sopstvenog nosa. Dok sam putovao kako bih vam se pridružio ovde, u avionu koji je prelazio okean, i kasnije dok smo prelazili Manhattan, iznova i iznova sam čitao pripremljeni tekst u cilju praktikovanja izgovora; i sada, kao i tada, podižući pogled sa ispisane stranice, sevajući, gledao sam okolo i otkrio sasvim drugačiji svet od onog koji je upisan u tekstu; svaki put kada bih počinjao ponovo s čitanjem, zapanjen, shvatio bih da i sam tekst biva drugačiji. Diskontinuitet između ispisane stranice , fiksirane i naseljene, i pokretnog i raznolikog sveta izvan stranice, uvek me pogađa, čak i sad, u ovoj sali, svaki put kada podignem pogled prema publici doživim poznati osećaj stida pitajući samog sebe: zašto sam napisao ono što sam napisao?

To će, zapravo, biti predmet mog predavanja: šta se dešava u trenutku kada se odvojimo od ispisane stranice i pogledamo okolo, trenutak koji se ponavlja bezbroj puta tokom dana i koji, možda kao ključni trenutak, postaje istinit.

 

 

prevela: Jelica Kiso

izvor: The New York Review of Books, 12. maj 1983.

Italo Kalvino (15. 10. 1923. – 19. 9. 1985.)

                                                                italijanski novinar, pripovedač i romanopisac.