Ispiranje podočnjaka – Faruk Džiho

Filed under: broj 02 - maj 2012,poezija,poezija i proza |

Tvrđava

Sakrij ponos u usnama dok još gore u nama
Sva mržnja i ljubav usahlih utvara.
Makovi u tvojoj kosi i prostran oblak pod nama
San zaspalih skitnica i jefrin dim od Yorka, dosadna
Muzika iz zvučnika, al’ ne mogu ništa jer ispadam iz ritma
Pa me više boli silazak, jer priznajem poraz, al’ ipak
Neću pritisnuti „skip“ – Iduća možda bude još gora
Zar je bitna dubina ponora?
Rat je već prošao, ne brini, kažu, godine idu sutra
Ali ja sam izgubljen u danas, pun jučerašnjeg bunta
Da, čudan sam, jer proganja me
Slika kako svaku večer ispirem podočanjake.
Grad je umro u očima, još juče ikona, i Bog zna
Ja sam puno viši od njih pa moraju udariti ispod pojasa.
Život kao orah, ljusku pokidam pa ostanem bez pokrova, usamljen
Između jutarnje kafe i još jednog dima prije spavanja.

 

Živio

Noćas sam Betoven za svoje note
osjetim hrle niz kičmu sve bliže i bliže
vrišteći tiše i tiše;
i pijani harmonikaš na svadbi spreman da izvrijeđa,
stari svat koji se pravi važan,
mladoženja i mlada,
ožiljak na bratovom čelu
i suze majke i starije sestre.

Noćas sam očeva psovka
ali i stisak ruke,
metalni sat na poklon
iz Ankone,
maskirna vojnička odora
i crne lakirane cipele
(koje je rijetko nosio).

Još sam i zahrđala puška na dedinom tavanu
u amanet unucima
kojima će neko opoganiti i zemlju i bunar
i sjećanje
raketama s osiromašenim uranijem.

(Noćas sam i Oliver Nektarijević, čist već sedmicu,
dok piskutavim glasom sam sebe pita
U čemu je razlika, matori?)

Noćas sam zauvijek.

 

Jarane, pravo si paradoksalan

Još jedna noć gazi preko mojih utrnulih očiju. Moje otupjelo tjelo gazi preko još jedne nepotrebne ali i neophodne pobjede. Jutros sam se probudio pa opsovao.

Jedan za drugim. Broj je trenutno na sedam hiljada dvije stotine osamdeset i osam . Trenutni lični rekord što se tiče broja proživljenih dana.

Danas sam razmišljao nešto o tom kako bi najlakše zaradio svoj prvi milion. Išao sam tako daleko da mi je palo na pamet da bih mogao da napravim obični audio plejer, koji će izgledati kao cigla i koji će koštati bogatstvo i čiji će moto biti: “Be Really Different!”. Pošto su ljudi trenutno zauzeti tim što su svi drugačiji na isti način shvatio sam da će ubrzo svi poželjeti da postanu stvarno drugačiji, na isti način. Još mi je padalo na pamet da pokrenem svoj brend cigareta i da se okušam u toj duhanskoj industriji s deluxe ponudom. Crvene, bijele, crne i zelene. Bez ikakvog imena i bez ikakvih logoa. Za one pametnije, koji poštuju individualizam u nekom novom obliku u kojem cinički gledaju na robovanje konzumerizmu i brendingu.

Jebiga, na kraju je ipak najbolje izgledala zamisao u kojoj u nekom crnom kombiju kidnapujem Maliu Obamu.

Odavno nisam napisao ništa suvislo ali sam postao bolji s riječima nego što sam ikada prije bio.
Znaš da će trebati da prođe samo nekoliko dana, od momenta kad te ponovno vidim do momenta kad ćeš mi ponovno poslati poruku u kojoj ćeš nas oboje pitati “Šta mi radiš debilu, zašto se ja opet onako osjećam?” A ja ću da ti prešutim jedini tačan odgovor. Navikao sam da šutim i o bitnijim stvarima, ma koliko te to čudilo. O njima sam samo pisao, i rijetko kome davao da čita to napisano. Jebiga, radio sam i puno nebuloznije stvari u životu. Kao onda sa Sanjom, da, skoro sam zaboravio jebote.

Bio sam đubre koje je tih dana namjerno željelo da impresionira devedest devet posto wonnabe-žena s kojim sam se mimoilazio. Pričao bih o KaKaeNu, Oshou, psihologiji, energiji, drogama, zaljubljivanju i ostalim glupostima koje učini da ljudi izgledaju blesavo ukoliko ih shvate ozbiljno poput nekih drugih stvari koje se čine važne u životu. Najvažnije od svega, još jako mlad sam shvatio da gotovo sve ljude impresioniraš kada učiniš da izgleda da ih ne želiš impresionirati uopće. Elem, nju sam prvi put vidio na autobuskoj stanici u Mostaru.

Kada sam saznao da Sanja ima momka pomislio sam kako je hoću. Mjesec dana nakon toga, a nekoliko dana prije nego što ću zauvijek napustiti Bosnu i Hercegovinu bio je stan u Sarajevu, bila je Sanja, gola i željna kao niko nikada prije, bio sam ja, gol.

Bilo je ništa.

Možda je razlog bio taj što sam odlazio. Najvjerovatnije zauvijek. Možda je razlog bio taj što sam takođe bio konstantno napušen tih zadnjih mjesec i po dana, možda je razlog bio taj što me izujedala i ostavila u modricama, možda se čak razlog krio i u tome što mi je u jednom momentu prošaputala da se kondom ne otvara zubima i jednom rukom, nakon čega sam joj ja počeo objašnjavati da mi je, kao što i sama može da osjeti, druga ruka nešto zauzeta i da je stoposto sigurno da ga ovako otvorim jer sam ga gurnuo u drugu stranu i nikako ga nisam mogao oštetiti? Jebene prezentacije o seksualnoreproduktivnom zdravlju.

Ali ja i dalje mislim da je razlog bio u tom što ljudima ne dam nešto što učini da polude od želje i da se vanzemaljski uzbude zbog toga. To je malo previše sreće koju bih mogao priuštiti nekom, a bez da se zauzvrat odreknem nečeg što pripada meni.

Nekoliko mjeseci kasnije, imao sam video-poziv s njom na Skajpu. Kunem ti se svim što sam ikada osjetio u životu da mi se dig’o čim sam je vidio.

 


Faruk Džiho
(1992) pripada najmlađoj mostarskoj sceni koja je u javnost izašla početkom ove godine sa projektom džepnih izdanja poezije koji je realizovala Marina Đapić iza OKC Abraševića (mostarskom nezavisnom centru za kulturu). Do tih izdanja došla sam u martku ove godine, na jednom od njih pisalo je i Faruk Džiho Periodni sistem. Nisam tad ni mogla da pretpostavim da ću u tim stihovima naći potvrdu da je Faruk (iako vrlo mlad) samosvesni stihokucač koji vrlo direktno problematizuje mogućnost izbora savremenog čoveka. Čovek je postao trom od tolikih izbora, nejasan sam sebi, letargičan. Ne zna kuda bi. Kao posle rata. Sve je srušeno a tu, odmah iza, niče neboder, strana investicija, strani kapital… /Došao je kraj slavlja/Ne ustajem nakon padova/Uništim raspored pa krenem bez plana… (pesma Neboder). (Iz eseja „Najmlađa mostarska scena“ – Dragoslava Barzut)

Faruk Džiho o sebi:

Ja sam Faruk Džiho i Facebook mi je nedavno rekao da sam jedini Faruk Džiho na ovoj planeti. Ja i ne vjerujem previše Facebooku ali je jako moguće da je ovaj put u pravu. Rođen sam dvadeset i četiri dana prije moje domovine, četvrtog februara hiljadudevetstodevedesetdruge godine u Mostaru, i trenutno sam ni za što premlad i ni za što prestar.

Imam dosta loših navika i prečesto sam u pravu. QOTSA je zakon.