Intervju

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,sf / horor |

-Hajde, polako, polako. Samo se smiri, sve je u redu.
Doktoru Živoradu Kostiću Mladen Ivanović nikako nije prvi pacijent sa sumanutim idejama. I sasvim sigurno ne sluša prvi put kako su nekog oteli vanzemaljci. Njegov monotoni glas i hladan ton, uprkos njegovom trudu da iznijansira boju glasa i naglašava naučene delove rečenica, nipošto nije mogao ne odati koliko cenjenog doktora ovaj intervju ništa drugo nego smara. Ipak, činilo se da on smatra da više nego uspešno smiruje pacijenta i kontroliše situaciju, pošto je vrlo ubeđeno nastavio:
-Nema svrhe da nastavimo dalje ukoliko se ne smirite. Samo polako, da čujem ponovo. Ispočetka- hladno naredi i vrati se beležnici.
Međutim, Mladenu Ivanoviću, mladiću u stolici preko puta doktora, ovo je svakako bio prvi put da su ga oteli vanzemaljci. I nije delio doktorovu smirenost. Ali, posluša. Duboko udahnu, pokušavajući da smiri neprstano drhtanje tela koga se stideo, poče da ponavlja svoju priču.
Vratio sam se s posla. Legao da odspavam, čuo se s ortakom i otišli smo na bilijar, kao i svaki dan. Zezali se tu, smejali popili neko pivo… Ja odem kući, legnem.U neko doba, probudim se. Nisam ništa sanjao, ništa me nije bolelo, ništa nisam čuo. A bio sam skrozbudan, kao da je dan. Ni umor nisam osećao. Ni strah, ništa.
Sedeo sam tako, ne znam koliko dugo, možda neki minut, možda više, ne znam- namršti se i zatrese glavom. Poćuta malo, napregnuto razmišljajući. Ponovo zatrese glavom. –Ne znam, neki minut, tu i tamo, malo više, ne znam.
Nastavi da trese glavom, dok se odjednom ukoči. Oči mi se tako raširiše da je izgledalo da su mu se zenice rascepile i progutale dužicu. Ukočenog pogleda, naglo podiže kolena i obgrli ih. Krenu lagano da se ljulja napred-nazad, ćutke.
-Dalje, Mladene, šta je bilo dalje?- blago ga podstaknu doktor, trudeci se da mu glas ne oda rastuće nestrpljenje.
Ipak bi prinuđen da sačeka još nekoliko trenutaka dok se Mladenu nije povratio glas.
-Oood…ooo…odjednom- isprekidano zakrklja – presekao sam se!-prošapta i poče ponovo da se ljulja. – Čisti strah… Takav strah u životu nisam osetio! Nikad, nikad, nikad! –odmahivao je glavom na svaku reč, iza kojih su se sada već jasno čuli jecaji.
-Mladene, Mladene, polako. Stani.
Tu su stali i prošli put. Mladen je samo jecao, ljuljao se i tresao glavom, čvrsto stisnutih usta.
-Šta te je uplašilo, Mladene? Šta je bilo toliko strašno?
Nema reakcije.
-Mladene, veruj meni, reci meni, pomoći ću ti, sve će ponovo biti u redu, više se nećeš plašiti.
Nema reakcije.
Doktor je odložio beležnicu. Pomno je posmatrao mladića. Njegov pacijent nije prekidao svoj ples. Zgrčen, ljuljao se u kružnim pokretima, zvučno dišući kroz nos, ne otvarajući usta.
-Reci meni, ja nikome necu reći. Ne smem, naći će i mene. I biće još gori.Ja nikome ne smem da kažem. Slobodno, reci meni, Mladene. Reci mi.
Mladić upravi raširene oči ka njemu. Tamne duplje bez dna ukočeno i tupo su mu uzvraćale pogled. Doktor nije ustuknuo pred tim bezizraznim pogledom. Upravio je u njega dug, stabilan pogled.
Mladić se strese, proguta pljuvački i poče. Tiho, tiše od njegovog sopstvenog daha.
-Ništa.
Doktor nije pokazao da je ovakav odgovor proizveo bilo kakav efekat na njega.
-Nastavi- ohrabri mladića koji je ućutao.
-Ničeg nije bilo. Sem tog straha, užasno je bilo-zvučao je stabilno, razumno i staloženo. Samo jako, jako tiho.
-Onda, ne znam zašto, okrenuo sam se. Polako, kao da mi neko vodi glavu, a ništa nisam ni video ni osetio. Tek kad sam se potpuno okrenuo,video sam ga.
Ponovo je ućutao. Doktor ovog puta nije insistirao. Čekanje je potrajalo skoro dvadeset minuta.
Mladen je nastavio sa pričom kao da nije ni stajao. Zvučao je kao da čita opis iz neke knjige koja mu se ne dopada i koju ne razume baš najbolje.
-Bio je visok, skoro do plafona. Ruke i noge su mu bile duge i tanke, savijene na više mesta. Tamo gle bi trebalo da je stomak imao je veliku loptu. Glava mu je bila kao kraća prava kifla, a umesto nosa imao je dva uzdužna proreza. Izgledalo je kao da nema usta, niti išta što bi vršilo njihovu funkciju, makar vizuelno.
Doktor u trenutku nepažnje podiže obrve, ali nije stekao utisak da je mladić to primetio. Zapravo, činilo se da njegov pacijent ne bi primetio ni da se helikopter zaustavi pored prozora.
-Ruke su mu bile iste kao ljudske, samo duge i uzane.
-A stopala?
-Molim?- Mladen, koji je već nešto zaustio, zvučao je iznenađeno.
-Kakva su mu bila stopala?
Ovo je pitanje mladića očito jako zbunilo, jer je narednih 15 minuta proveo namršten, zagledan u jednu tačku, očigledno napregnuto razmišljajući.
-Nije imao stopala – glasio je Mladenov odgovor kad je konačno stigao.
-U redu -reče doktor, klimnivši. -Nastavi, molim te.
-Soba je bila bela, svuda je blještalo belo svetlo, ali od njega nisu bolele.
-Kada se svetlo uključilo? Jel sve vreme bilo uključeno?
– Ne- odgovori mladić. Ali kad se pojavilo, kao da je sve vreme bilo tu.
Očekivao je sledeće pitanje, ali, pošto ono nije došlo, Mladen nastavi priču.
-Metalna kocka je dolebdela do mene. Iz nje su virili raznorazni nastavci, čudno su izgledali. Nisam se uplašio.
Kako je priča odmicala, tako je Mladenov ton postepeno i neznatno dobijao na jačini. Njegov pogled i glas više nisu odavali samo strah, već i blagu dozu čuđenja, koje kao da je i za njega bilo novo.
Iz metalne kutije su poleteli zraci. Raznih boja, debljina, oblika. Neki su imali kao zrnca, neki glatki, neki toliko beli da su skoro bili nevidljivi, čak i pri tom blještavom svetlu. Nisu se međosobno dodirivali, ali su im se boje i odsjaji prelivali jedni u druge.
Nastupila je još jedna pauza. Doktor nije insistirao, ali se svojski trudio da prikrije ponovo javljene nervozu i nestrpljenje. Gledao je kako se Mladenu vraća strah u očima.
Kad je mladić ponovo progovorio, bilo je očigledno da se malopređašnji strah u potpunosti obnovio. Ljuljao se mahnito u kružnim linijama, svom snagom stežući obgrljena kolena, s mukom se boreći da dođe do daha i reči.
-Kad su…zraci…nestali… -glasno je jecao – pogledao me je…- tu se njegov jecaj pretvorio u tužan plač, koji nije prestajao čak ni kada je doktor već ustao da se obuče.
Kleknuo je ispred mladića, nadajući se da će uspeti brzo da završi s ovim.
-Mladene, pogledaj me- nežno mu se obratio. Mladić ga pogleda, drhteći, ali utišavši jecaje.
-Šta je bilo nakon što te je pogledao?
Gledajući lekara ukočenim pogledom, Mladen prinese ustima prst koji se divlje tresao i napravi znak.
Psssssssst!!!!!!!!!!!!
-Ali on nema usta- očajnički je zakričao nakon što je doktor već izašao, a tehničari ušli da odvedu pacijenta u sobu. Mladenovi krici su pratili doktora do izlaska sa odeljenja i kraja radnog vremena.

Kada je doktor na ekranu svog mobilnog telefona video ime glavne sestre Mire, nije se zabrinuo. Nije bilo neobično da ga nazove tokom vikenda. Obično se radilo o sitnicama i kad se javio, nikako nije očekivao da mu sa druge stane odgovori avetinjski glas. Jedva ga je prepoznao, a znao je da ona zove i radili su zajedno skoro dvadeset godina.
-Miro?…- zabrinuto je počeo.
-Onaj dečko Mladen, kome ste terapiju dali pre nekoliko meseci, a još ne reaguje na lekove… Znate da smo se svi čudili…
-Miro, zaboga, pa barem ste vi žena od iskustva, znate da tako nešto nije retkost, ne znam zašto opet insistirate na tome- ponovo je počeo da se nervira. Mira je već nedeljama bila uporna u tome da nešto sa malim Mladenom nije u redu. Te čudno je ovo, te ono, čudno se ponaša… „Pa naravno da se čudno ponaša, ženo, čovek je pacijent na psihijatrijskoj klinici!“, i sada je siktao u sebi dok se slušao glavnu sestru. Ali ona je bila uporna u tome da se tu nešto ne slaže i da „nešto nije kako treba“ . Uvek je vodio računa da je ograniči u samovolji i pametovanju, ali sad mu se činilo da je ispustio konce iz ruku. Moraće da pripazi.
-Zato sam dala krv na analizu.
Dok je doktor pokušavao da dođe do daha i da stiša bes koji je u njemu proizvela ova njena izjava, nastavila je:
-U krvi nema ni klozapina, niti ijednog antipsihotika koji sta davali.
Duboko je udahnula nekoliko puta, pokušavajući da se smiri. Odlučio je da je pusti. I sam je već počinjao da oseća neki nejasan nemir.
-Doktore…-počela je, ne znajući kako da nastavi, kao da bi najradije da to ne mora nikad da izgovori, da o tome razmišlja, da uopšte zna za to.
-Doktore…u krvi nema ničega.
Kao da je nije razumeo. Nije reagovao. Čekao je da ona nastavi, ali nije zaista želeo da je čuje. Međutim, čuo je sve. Svaku reč, glasno i kristalno jasno.
-U krvi nema eritrocita, leukocita, ničega. Doslovno ničega. Nalazi su potpuno prazni. Lista je urađena tačno dvadeset osam puta. Krv ide, crvena je, koaguliše, sve… Samo u njoj nema ničega. Prazna je.
Doktor Živorad Kostić se setio intervjua sa Mladenom. I tada je zaista razumeo.
Strah. Kakav nikada u životu nije osetio.
Čisti strah.

Dejana Savić