Ikona sa likom monaha Teodosija

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,kritika,poezija i proza |

vavedenje

Ikona sa likom monaha Teodosija

Malo dvorište
značajan roman Milana Jovanovića
– Adresa, Novi Sad, 2012 g.

Uočeno je ranije da obimom književo štivo ne obezbeđuje valjanost književnog dela. Opsežnost romana slaba je preporuka da se neko lati čitanja. Čitaočevo vreme namenjeno umetnosti i kulturi skraćuju lakozabavni, profesionalni i natureni opsežni politički zahtevi.
„Malo dvorište“ je mali roman Milana Jovanovića, srpskog pisca koji se nalazi u dijaspori a duhovno živi u Srbiji. Milanov mali roman iznenađuje, privlači i najzad pleni izuzetnom književnom temom o sudbinama i životu prinudnih monahinja. On je rečita kompozicija umetnički uverljivih realističnih slika skučenog i mučnog duhovnog života silom zamonašenih devojaka i žena iz vlastelinskih porodica. Zatočene u manastirskom malom dvorištu, prinudne monahinje su skrivene od sveta, javnog reda, vere i božje službe.
Pisan o neobičnim sudbinama, Jovanovićev roman je neobično, lepo književno delo koje osvetljava zatamljene žile i tragove srpskog feudalnog života; državnog i crkvenog, u stvarnom i samosvojnom poretku nemanjićkog doba, krajem četrnaestog veka, pre no što je Srbija stegnuta turskim oklopom. Pisac svojim štivom mekano i uverljivo predstavlja feudalno ustrojen srpski hrišćanski životni red vlastele i crkvene hijerarhije, samosvojno crkveno uređenje i presudnu moć feudalne vlastele.
Prinuđene da žive godinama i decenijama svog prolaznog života u tajnom „malom dvorištu“ manastira, nazvanog u narodu Pustinja, te žene, zamonašene silom a zatočene po kazni vlastele ili vere, držane u kelijama, zaboravljeni su ljudski stvorovi pod paskom monahinja i monaha, surovo ravnodušnih čuvara.
Pa i ti „čuvari“ koji zalaze rado ne u „malo dvorište“ tog manastira Debarske eparhije, sem izuzetno, iako su neskriveni, slobodni, svojom voljom bogu odani i samozatočeni, iako su smešteni u velikom manastirskom otvorenom dvorištu, vidnom svima i dostupnom božjem redu i zakonu, i sami su stegnuti svojim monaškim zavetima, obavezama i odgovornostima u ucrkvenoj hijerarhiji.
Igumanija Makarija i sinđel Sava, duhovnik manastira Vavedenje nazvanog Pustinjom, čuvaju i održavaju manastirski pa, iako nevoljno, i državni red i zakon,tačnije, vlatelinsku volju i samovolju.
Osnovu tako uređenih, pravilnih ponašanja i neočekivnih zbivanja među zidovima ograđenog malog dvorišta manastira, čine sukob zla prinude i moguće slobode, sukob ljudskog greha i nevinosti i sudari ličnih zloba i dobrota, koje nose zatočena i samozatočena ljudska bića. Malo dvorište u manastiru je zidovima ograničen prostor u kome se ograničava ljudsko i ispoljava demonsko u ženi i čoveku.
Uz pojam dvorišta, mislimo, da u nas slede i pojmovi i značenja kućišta i domišta. Te odrednice u ljudskoj sudbini su polazišta ka sreći ili čovekovom samoostvarenju. Malo dvorište, pak, u ovom romanu je nesrećno ishodište, kaznilište i poricalište ljudske sreće.

SUPTILNOST I POZNAVANJE KARAKTERA
Pisac Malog dvorišta, pišući neobičnom uverljivošću, znanjem vere i psihologije ranog, ali značajnog srpskog srednjeg veka, kao da je lično živeo u manastiru Vavedenje ( s pustinjom malog dvorišta ) u koji je episkop Makarije poslao mladog jeromonaha Teodosija da pomaže duhovniku (braniocu manastira i grešniku) Savi. Pisac reljefno predstavlja ljude i vreme kao da su ga primili u oba svoja dvorišta da diše sa monahinjama i monasima, ljudima u velikom i kažnjenicama u malom dvorištu. Valjani pisci odlikuju se saživotom sa ljudima i vremenima; prošlim, sadašnjim i onim koja se najavljuju. Milan Jovanović pripada tom redu pisaca.
Malo dvorište, uopšte, svojom ogradom određuje fizičku sputanost ali i skučenost onoga što je život, svet, duh i vreme. Dvorište je inače svekoliko ograničenje koje ne prestaje ni u jednome dvorištu. U savremenosti svet se predstavlja moralnom i pravnom žudnjom za životom van svih dvorišta i zadržanih granica nasleđenih feuda i država.
U ovom osvrtu na neveliku, ali značajnu knjigu, suvišan bi bio širi prikaz sadržaja knjige i reljefno iskazanih likova. Njih treba da otkrivaju sami čitaoci; naći će ih u nizu pripovedanja monaha i monahinja, okrenutih svojoj, uvek drugačijoj i rodnoj stvarnosti, gledanoj spolja ali doživljenoj unutrašnjim čulima. Unutrašnje doživljavanje prinude, koja nije u Pustinji ni pravna ni nepravna, u središtu je zbivanja u manastiru i izvan njega; jednako kod kažnjenica i kod čuvara i štitnika i konačno vlastele koja živi u dvorištima feudalne Srbije.
Čitaoca privlači Milanovo tačno, racionalno i istinito poznavanje vremena, zbivanja i ljudi. Čitaoci sudeluju sa likovima ili ličnostima romana u meri i na način, koji ih ni jednog trenutka ne kolebaju o književnoj uverljivosti. Uverljivost nije samo odlika književne priče, jezika i stila, već je Milanovo književno umetničko sredstvo.
Samo po sebi slanje mladog, dvadeset dvogodišnjeg monaha Teodosija u manastir i užasno malo dvorište sa šest zatočenica u kelijama, u ženskom manastiru Vavedenje presvete Bogorodice, jeste nesmotrenost koju čitaocu priznaju: sam episkop Lavrentije, starešina manastira igumanija Makarija, čuvarica ključeva vazdan zaključanog manastirskog zatvora monahinja Evgenija i sinđel Sava, ključan duhovnik manastira.
Ono što će se po dolasku mladog Teodosija, „jednog od duhovno najizgrađenijeg svešetenika u Debarskoj eparhiji“ zbivati u malom dvorištu i samom manastiru, ipak, nije mogao iko da predvidi, i pored opisa sudbina svih zatočenica. Duhovnik Sava ih je predstavio kao posebne sudbine i ličnosti, sa posebnim navikama, mislima i potajnim namerama, uz njihova lična ponašanja koja ne mogu da se usklade ni sa duhom božjim, niti sa manastirskim redom, koji odvojeno od zatočenica, drže i kome služe igumanija i redovne monahinje.
Da bi se shvatilo ponašanje Teodosija, napuštenog od rođenja i kao nahoče odgajanog u manastirima do mladosti u odeći jeroimonaka, moraju se uvideti i shvatiti fantastične ali i realistične sudbine šest zatočenica utisnutih u kelije i sakrivenih od sveta u malom dvorištu..
Među zatočenicama je mati Doroteja, smišljena unuka kralja Zete Vukana, zatočena dvadeset sedam godina zbog prevratničkog delovanja. Serafima je dvadeset godina očevom voljom neracionalno zatvorena „zbog besova“ da ćuti i pati od svoje četrnaeste godine. Uz ove su i prinudne monahinje različitog doba starosti ili mladosti: Tavita, Fontini, preljubnica Antilohija i dvadeset sedam godina mlada Justina.
Neobična, motivisana i neočekivana, ali logična dešavanja u manastiru, počinju ulaskom mladog jeromonaha Teodosija u malo dvorište, otvaranjem malog dvorišta i promenama ponašanja čak i kod opasne i tamnovanjem skučene Doroteje. i kod ostalih pokajnica na koje Teodosijevo prisustvo blagotvorno deluje.
Bar se tako u čitavom manastiru pokazuje njegov uticaj, dok događaji ne uzmu drugačiji tok koji je neočekivan, ali i shvatzljiv s obzirom na vaspitanje, znanje i težnje ličnosti koje utiču i s polja, sa staništa iz kojih potiču iskušenice i u dvorovima, u kojima se krojila ili ponovo kroji njihova sudbina.
Neverovatni rasplet tog odnosa greha i kazne, surovosti i nemogućnosti izbavljenja ostavljaju na čitaoca potpun utisak.
U Malom dvorištu Milan prikladno piše o monahu Teodosiju kao pobožnom duhovniku koji menja svet u skladu sa božjom voljom.Istine na koje se pisac oslanja jesu grešno ljudsko ponašanje loupotreba moći nad ljudima ( vladarske i državne znači političke, odnosno verske ili crkvene) i instiktivne ljudsko životinjske nagonske težnje za nadmoć.
Samo pisac izuzetne invencije, ali i izuzetnog poznavanja feudalnog načina života u Srbiji i izuzetne imaginacije mogao je da napiše roman Malo dvorište. Pišući o malom dvorištu kao o ljudskom zatvoru, stezi, orobljenosti i nečovečnoj sputanosti, Milan piše o trajnoj ljudskoj nesreći koja se teško prevazilazi.

Dragi Tasić