IAN ANDERSON – THICK AS A BRICK 2 Piše:Goran Markov

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,muzika |

 

Postoji anegdota o tome kako je Martin Bar (Martin Barre), gitarista Jethro Tull-a (JT), na svojoj audiciji za bend bio tako nervozan, da nije mogao gotovo ništa da odsvira. Ali, nešto su u njemu sigurno bili videli, jer ga inače ne bi pozvali da se drugi dan vrati i opet pokuša. A kad se Martin Bar pojavio i taj drugi put na audiciji za bend, bio je zaboravio da ponese pojačalo za gitaru, što ne bi bio problem da nije zaboravio i kabel…što opet ne bi bilo ništa strašno, da gitara nije bila – električna. Verovatno Fender Stratocaster, po kojem je danas prepoznatljiv. I, uprkos „problemima“ na audiciji, Martin je postao gitarista benda i svojim zvukom i stilom sviranja obeležio, i obeležava, muziku Jethro Tulla (JT)-a. Ipak, ovo nije priča o Martinu Baru (možda nekom drugom prilikom), jer on uopšte nije ni svirao, odnosno ne svira, na ploči o kojoj je ovde reč – „Thick as a brick 2“. Da, dobro ste pročitali…to je nastavak albuma JT-a iz 1972. godine. Originalna ploča je imala „samo“ dve kompozicije: strana A: Thick as a brick (part 1), strana B: Thick as a brick (part2), koje su obe trajale po više od dvadeset minuta. A, onda je došla 2012. godina, i april mesec, i…“Thick as a brick 2“ album, ali ne kao zvanično izdanje JT-a, već solo album osnivača, kompozitora, (akustičnog) gitariste i flautiste benda, Iana Andersona. Pun naziv albuma je „Thick as a brick 2“, sa podnaslovom „Whatever happened to Gerald Bostock“, ili sve to skraćeno „TAAB 2“. Zašto tek sad nastavak? Zašto solo album? I zašto pominjati Martina Bara kad ga ni nema na albumu? Vrlo jednostavno…Album je priča o životu i sudbini Džeralda Bostoka (Gerald Bostock), četrdeset godina kasnije: „Pitam se šta bi osmogodišnji Džerald Bostok radio danas…“ – izjavio je Anderson. Da, Bostok je bio glavni lik i originalnog koncept albuma iz 1972. godine, gde je imao osam godina, što znači da bi danas, četrdeset godina kasnije, imao oko pedeset. Ploča „TAAB 2“ donosi pet hipotetičkih i potpuno različitih mogućih sudbina Džeralda Bostoka.

Da li je postao:

  1. Bankar
  2. Beskućnik homoseksualac
  3. Vojnik u Avganistanu
  4. Evangelistički propovednik, ili
  5. Samo običan čovek, oženjen i bez dece, vlasnik prodavnice na nekom uglu.

Da biste saznali koja je od ovih mogućnosti prava sudbina Bostoka (i da li je uopšte ijedna od njih), morate preslušati album

LOOKING FOR MR. BARRE

Dakle, nedostatak Martina Bara se oseća…na čudan način. Ploča je više rok orijentisana, gitara je više „moderna“, što će verovatno privući i mlađu publiku koja dosad možda nije imala prilike da čuje JT, ili jednostavno nije bila ljubitelj JT-a. Sam stil sviranja gitare je drugačiji, što nije ni bolje ni loše, već jednostavno – drugačije. Barov bluz-rok pristup je klasičan, nenapadan, i ono na šta smo navikli, tako da novi stil gitare na jednoj od ploča JT-a ili Andersona jednostavno zvuči malo drugačije. Koji je onda razlog nedostatka Bara…Pa, ovo je solo album Andersona, sa svojim solo bendom. Jedini iz sadašnje postave JT-a je basista Dejvid Gudier (David Goodier).

Ian Anderson je svojevremeno izjavio da je flautu počeo da svira iz par razloga:

  • Nije želeo da bude još jedan trećerazredni gitarista koji zvuči kao ostali  trećerazredni gitaristi, jer je bio svestan da nikad neće biti dobar kao Erik Klepton (iako se mnogi u tome ne bi složili)
  • Jer je želeo instrument koji, u to vreme, nije bio naročito popularan u rok i popularnoj muzici

Naime, flautu je bio svirao tek oko dve nedelje kad je osnovan JT, ali je zato uporedo i dalje svirao akustičnu gitaru (usput „pokupio“ još par instrumenata, pa i harmoniku), na kojoj je pisao i svirao neobične rifove i melodije, od kojih su neki i okosnica „originalnog Thick as a brick“ albuma. Pa tako i ovog novog „TAAB 2“ albuma.

Album obiluje dobrim melodijama, odličnom svirkom, melodičnim aranžmanima, koji se smenjuju iz neke vrste folk muzike, u praktično etno muziku, da bi se vratili u klasičan rok. I to je tako dobro i vešto uklopljeno, urađeno i odsvirano, da je vidljiv uticaj klasične muzike. Ali, ovaj album muzički nema puno zajedničkog sa originalnom muzikom iz 1972. godine, osim glavnih tema koje se pomalo prolamaju kroz aranžman. U suštini, ovo je stilski drugačiji album, ali je atmosfera i ideja JT-a više nego prisutna, jer je Anderson ipak glavni kompozitor i „idejni vođa“ JT-a.

Album otvara kompozicija „From a pebble thrown“ koja počinje lagano, bez trzavica, smenom klavira i flaute, pa ulazi Hemond. Da, Hemond orgulje su na ovom albumu vrlo zastupljene i odlično se uklapaju! I u nekim kompozicijama su „obojene“ distorzijom, što je više odlika, stil i zvuk pokojnog Džona Lorda (John Lord) i Deep Purple-a. Andersonova flauta i harmonika neodoljivo podsećaju na etno muziku sa naših prostora, ili Balkana, a onda se vrati rok svirka i razbije svaku mogućnost i pokušaj da se predvidi šta (do)nosi sledeća kompozicija. Postoje i kompozicije koje se završavaju recitacijom Andersona, i to daje osećaj potpunog umetničkog značaja i dostignuća ovog albuma. Jeste, Anderson je i ranije recitovao, ali ovo je tako aranžirano da se ne primeti da je muzika stala i da pažnju drže samo glas i odličan tekst.

Kompozicija „Medley: Upper Sixth Loan Shark / Banker Bets, Banker Wins”, zvuči neverovatno poznato, a u pitanju je potpuno nova kompozicija. Klasičan rok u najboljem izdanju, poduprt rok gitarom koja je potpuna suprotnost etno/klasičnom sviranju flaute.

Tema “Adrift and Dumbfounded” je rok rif! Potpuno melodično i pamtljivo! I ako imam neku omiljenu pesmu na ovom albumu, to je ova!

“Old school song”, “Wooton Bassett Town”, “Medley: Power and Spirit / Give Till It Hurts” su oda rokenrolu…iako ne deluju tako zbog punijih aranžmana i orkestracije ne tako popularne u rokenrolu, ili bar originalnom, izvornom rokenrolu.

“A change of horses”, osmominutna kompozicija je kao muzika naših etno grupa “Bistrik”, “Balkanika” i kao da je delo Slobodana Trkulje ili Sanje Ilića. Još jedan odličan spoj Andersonovog glasa, flaute, rok gitare, i odličnog bubnjara koji “aktivnim sviranjem” povećava snagu kompozicije.

Trinaest kompozicija, oko 53 minuta odlične muzike, neverovatne kombinacije stilova, pametni aranžmani…

I da ja ne bih više hvalio album sam, evo reči Iana Andersona:

“Pink Floyd je legendarna grupa, mi (JT) smo neka vrsta male legende.”

Ili malo veće, gospodine Anderson. Malo veće.