Gugutka

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,satira |

Bilo je to  najtoplije leto  u poslednjih nekoliko godina. Sunce je nemilosrdno pržilo danima a kiše nije bilo puna dva meseca. Povremeno bi dunuo neki povetarac koji je zbog toplote vazduha više sušio ono malo vlage što je ostajala od rose nego što je rashlađivao dane i noći.

Na oluku kuće, u kojoj sam živeo, par gugutaka napravio je svoje gnezdo a ubrzo su izlegli gugučiće.  Zbog suše, roditelji su se sve teže snalazili za hranu pa su gugučići slabo napredovali. Jedini izvor hrane bila je hrana iz golubarnika koju bi golubovi, dok su se tukli oko mesta, izbacivali kroz žicu, međutim, to nije bilo dovoljno.

Nekoliko dana kasnije pod gnezdom sam pronašao mrtvo guguče.  Bilo mi je žao ali sam u sebi pomislio, biće više hrane za drugo.  Tako je i bilo. Gugučić je počeo da se oporavlja i malo brže raste pa je ubrzo počeo da širi krila u gnezdu kad god bi video roditelje da dolaze. Zadovoljno sam ih gledao ali i primetio da se jedna grozna mačka sve češće mota u blizini. Nisam bio zabrinut za golubove, tamo nije mogla ali ako se doseti da se popne na krov mogla bi da ugrozi gugutke i gnezdo.

Jednog dana, gugučića nije bilo u gnezdu. Pogledao sam levo-desno,  u blizini, i video da je ispao iz gnezda i stajao na niskoj tarabi ali i mačku kako mu se prikrada.  U trenutku kad  je mačka skočila na njega skočio sam i ja. Mačka ga je zakačila šapom po krilu a ja nju dohvatio nogom i odbacio je od gugučića, tako da nije uspela da ga zakolje. Međutim, gugučiću je krilo bilo povređeno. Nije mogao da odleti do gnezda.  Od toga dana počeo sam redovno da ga hranim  a povredu koju mu je nanela mačka lečim praškom.  Na zidu stare šupe uspeo sam da napravim stajalicu gde sam ga ostavljao da stoji nakon što mu prstima u kljun ubacim zrna pšenice i kukuruza a potom i vodu špricem koji sam kupio za tu namenu. Vrlo brzo naviklo je na mene a ja sam stalno zviždeći, oponašao glas gugutke,  dok sam ga hranio.  Nakon par nedelja gugučić je postao toliko veliki da je mogao da poleti, međutim, povređeno krilo omogućavalo je da leti samo postrance, a let bi trajao tek desetak metara. Toliko me je zavoleo da bi, kad god zazviždim, doleteo do mene i stao mi na ispruženu ruku ili na glavu očekujući zrno pšenice ili kukuruza.

Jednom, dok sam sedeo pored golubarnika kljucao je nešto što je samo on nalazio i kod njega je doleteo drugi. Rekoh li ja kod njega….eto, rekoh i pogreših. Moj gugučić  nije bio on. Bilo je ona, a  do nje je doleteo mužjak i počeo igru udvaranja. Pred mojim očima rađala se ljubav dve ptice i prosto mi je bilo žao jer sam očekivao da nakon udvaranja moja gugutka odleti  za svojim dečkom. Poleteli su. On pravo na krov ona do prozora, udesno. Zazviždao sam. Gledala je u njega, pa u mene. Gore do krova gde je on ili dole do  zemlje gde sam bio ja. Nije joj drugo trebalo da shvati. Doletela mi je na ruku i dobila svoje  zrno kukuruza. Podigao sam je i ostavio na stajalicu. Njen udvarač doleteo je do nje i nastavio udvaranje.

Nekoliko dana trajalo je udvaranje a ja sam joj i dalje uporno u kljun stavljao zrna kukuruza kad god bi na moj zvižduk došla. Mogla je da odleti do stajalice i tu zajedno sa svojim parom legne i guče. Onda bi on odleteo i doneo suvu grančicu. Počeli su da prave gnezdo a par dana kasnije u gnezdu se našlo i jedno jaje a već narednog dana i drugo. Moja gugutka je snela. Postaće majka. Pored nje, hrabrost da mi se približi stekao je i njen dečko. Doleti, uzme svoje zrno i pobegne.

Znate šta, prošlo je petnaest dana od dana kad je snela. Moja gugutka sutra će imati mlade. Nadam se da će oba preživeti ovo, dugačko i još uvek jako toplo leto.

Zoran Jovanović