Gordana Vlajić: BEZUDNOST

Filed under: 2014,afirmator,broj-22-januar-2014,sf / horor |

Vampire_Hopkins-600x853-562x800Noćas nije birao. Ušao je kroz prozor oniže kuće od naboja, odavno okrečene u belo. Prikriven tminom bez senki, jasno je opazio usnulu ženu, glave okrenute u desnu stranu, na jastučnici od damasta boje slonove kosti. Zašto li je primećivao takve pojedinosti?

Ogromne do nezgrapnosti, Savine šake su se završavale spretnim i snažnim prstima, kojima je obuhvatio šipke gvozdenog uzglavlja i prilično užurbano se priklonio spavačici, u želji da što pre utaži žeđ. Naišao je na izrazito naboran vrat. Vene su bile zaklonjene vertikalnim borama, koje su ličile na prastari solej plise koji više „ne drži“. Dugim i povijenim noktima razgrnuo je „glokne“ ostarele i suve kože. I, evo ga! Krvni sud je jedva vidljivo pulsirao na prednjem delu vrata, pružajući se bočno od ždrela, sve do baze lobanje. Žudno i precizno, zario je očnjake u unutrašnju karotidnu arteriju, jednu od četiri glavne arterije kojima krv struji između glave i srca.

Sisao je i sisao. Gutljaji su mu bili obilni i glasni. Nulta krvna grupa, prolete mu misao kroz glavu, uz daleki miris ovčetine koju, bio je uveren, ljudska vrsta nulte krvne grupe naprosto obožava.

Ponekad, sišući vrat kakve jedre žene ili devojke, dok bi mu se vraćala snaga, dobijao bi erekciju. Iznenadilo ga je što se to desilo i ovoga puta, uprkos tome što je žrtva bila stara i neprivlačna. Uspravio se. Osetio je kako mu se njena krv sliva niz bradu. Grubo je povukao čaršav s njenih ramena da bi se obrisao.

– Jebem ti…! – izletelo mu je! Umalo nije kriknuo. (Nema ruke!)Samo patrljak s leve strane. Patrljak veličine šake petogodišnjeg deteta. (Kako će ona…? Uostalom, nije to moj problem.), prekinuo je prebiranje mnoštva pitanja i, gipko iskočivši kroz prozor, uronio u noć.

Dečja igra će ga ovoga puta koštati glave, bio je siguran.

Kako je moguće da su se vratili? Prošlo je više od šest meseci otkako ovde, u kovčegu, nije čuo ljudske glasove. Verovao je da se to više neće ponoviti. Počinjala je  jesen kada je desetak derana iz dva susedna sela otkrilo napuštenu vodenicu.

Danima su dolazili, pretvorivši ovo mesto u svoje skrovište. Pravili su bedem. Tako su oni zvali oniži zid koji je napola delio unutrašnji prostor vodenice. Ređali su kamenje, koje bi vadili iz potoka ili krali iz onižih ograda okolnih bašta.

Za temelj su iskoristili stari mrtvački sanduk, koji su zatrpali kamenjem veličine krpenjača. Jedva se Sava oslobodio! Nadljudskim naporom i svom svojom vampirskom snagom uspeo je da pomeri poklopac, kojim je odgurnuo prvi red kamenja. Verovao je da je ova borba trajala nedeljama. Prestravljen (… plašim se, osećam strah… šta ako sam lažnjak…) i iznuren glađu, brzopleto je završio sa očnjacima zarivenim u zbrčkani vrat babe bez ruku.

Ali ovog puta poklopac nije hteo ni da mrdne. Panika je nadvladala strpljenje. Počeo je da udara šakama o poklopac, da šutira, onoliko koliko je mogao da zamahne stopalima u unutrašnjosti kovčega. Čak je nekoliko puta i uzviknuo: „Upomoooć!“

A onda je čuo glas. Dalek i tih. Topao kao… (kao materino poprsje, kad bih prislonio obraz i sisao). U tom trenutku u njemu nije postojao ni trun sumnje da on, Sava Savanović, može čuti pesmu anđela. (Da, može se umreti od lepote, od sladi i miline.)

„Otvori na belo Lenče vratata, džanam portata, da ti vidiš na belo Lenče liceto, rujno rumeno, da me ljubaš u ustata, slatka, medena…“

 

Telo mu je protresao strah. (Neću tako da nestanem. Konačno, ja ne mogu ovako da nestanem. Mene ne može ubiti lepota. Čoveka bi mogla, kada bi je umeo razaznati.)

– Upomoooć! Upomoooć! Otvoriii!

Šutnuo je poklopac. Još jednom. Najzad se čulo kotrljanje kamenja. Tri, pet… Prestao je da broji. (Gospode, biću oslobođen.) Lice mu se iskrivi od bola. Pomenuo je Njegovo ime. Šta bi bilo kada bi ga dozvao? Možda i jeste?! (Kada li će iz mene sasvim ishlapeti čovek? Slab, jer je verujući. I nesamopouzdan.)

Tajac. Pesma je sasvim utihnula.

Uprevši se sa obe ruke o dno poklopca, lagano ga je podizao. Prvo što je ugledao u mraku vodenične utrobe bilo je lice žene. Osmehnula se, pokazavši mu dva kurjački krupna očnjaka. Oslonjena ramenom o kovčeg, pogledom mu je pokazala na posudu punu krvi. – Hvala, nepoznata prijateljice – rekao je, čudeći se kako se, eto, i njemu dogodilo da bude začuđen. Uhvativši stakleni bokal obema šakama, lagano je ispijao gustu crvenu tečnost specifičnog mirisa. Mirisa koji mu beše istovremeno i poznat i dalek. – Od device je – izgovorila je žena – za tebe sam je birala.

Žudno ispijajući, klimnuo je glavom u znak zahvalnosti ( … zato taj miris).

Spustio je bokal i zagledao se u ženine oči. Lice. Kosu. Sve nepoznato. Ali svejedno, njena „celina“ mu je bila poznata. Sada, kada više nije bio žedan do izopačenosti, sada je spoznao.

– Gaduro! Nisi se zarila. Ti si zahvatila.

– Zahvatala. Tokom tri noći.

– Kako si zahvatala? – prezirao je sebe što zapitkuje. (Kako je zahvatala bez ruku? I odakle?)

– Neke device su za dobre pare spremne da prodaju čak i sopstvenu krv. Platila sam. Al’ mogla sam i za džabe da dobijem da sam pristala da je sisam. Uspaljena devica bi sve da proba, samo joj ne diraj devičnjak.

– Nije joj bilo…

– … gadno? Slobodno kaži, šta se ustežeš! Nije bilo ni teško. Mala ima strogog oca. A bogatog. Namerio je da je uda kao devicu za popinog sina. Zapretio je da će joj gurnuti usijan žarač među noge ako se razdeviči pre prve bračne noći. A ona kô da ima varnice u preponama. Dolazila je nedeljama na groblje, najčešće oko ponoći, kad bi svi u njenoj kući učvrstili san, i tu se trljala s mlekadžijom. Kad su bile vrele noći, poskidali bi se. Nema mesta na njenom telu gde joj nije svoj jarbol prislanjao, gde je nije semenom pokvasio. (To gledati, to su muke, baška kada nemaš ruke, ha-ha-ha.)

 

Na ovu rimu i Savina se usta iskriviše u osmeh.

– Eee, prošle nedelje ga je čekala, a njega neee-maaa. A baš bila uz moj grob. Kamen podignut. Ja zovnem iz sanduka, ona ništa. I onda, šta ću, obećam joj  “francajozefa” i evre, samo da me sasluša. Kažem joj da mi treba krv i da se decenijama ovako snalazim, jer sam beznoga i bezruka. Bezudovna u svakom smislu, ha-ha. Ona prvo zijala u mene. Zijala i ćutala. Okretala glavu da me ne gleda. Onda se oslobodila, pa počela da se cenka. Vruća od požude za mlekadžijinim klipom, htela je odmah da mi sedne na lice. Jedva je odgovorih. Obećala je da će mi napuniti bokal i da će i bokal i mene doneti dovde. Tako je bilo.

– I?

– Samo na tebe mislim, Savo. Samo na tebe. Otkad si me prvi put… I poslednji. Molim te, još me sisaj. Tako ti…

– Nemoj!

– Probodi me. Ako me nećeš kao ženu, a ti me probodi kolcem.

– Vratiću te u grob.

– Ponesi me. Ne vraćaj me u baruštinu od fekalija… tu živim. (Kako može da kaže da živi?!“) Tu živim, uz odbačene bubrege i jetre, gaze natopljene krvlju, povađene zube, igle i špriceve. I gmižem od bolničke deponije do kanalizacione cevi. Znaš li, oče moj i ljubavniče, šta je za mene najveća radost? (Ne tiče me se, nakazo! Nestani! Šta da uradim da odmah nestane?) Za mene je najveća radost kada niz cev sklizne…

– NE TIČE ME SEEE!

– … krvavo žensko mesečno pranje.

– Prekini.

– Probodi me.

– PREKINI!

– Znaš, mili moj, ti jesi prvi, ali je Jure bolji.

– Šta trabunjaš? Spodobo!

– Mada… nisi mi dao pravu priliku da vas uporedim.

 

Sava je osećao. Najčistije. Nesumnjivo. Kristalno. Osetio je mržnju! (Ona… ovo… šta god… pravi me ljubomornim. Žena je tašta i bez udova. Jure Grando?! Nemoguće!)

– Grando je vampirčina. Osion, pun prezira prema svima. Hrabar. I pohotan. Vazda pohotan. A i nije bez razloga Grando. Sve mu je grande. Ti? Ti si, Savo, emotivac. Srpska duša.

Ubiti parče čoveka znatno je teže nego ubiti ga celog. (Vampira! Vampira! Sve češće grešim!) Ubiti komad vampira kudikamo je teže nego ga ubiti celog. Mada, nije se koprcala. Nije ni trepnula. Gledala me je krupnim očima (mislim da su bile zelene, kako je moguće da sam zapamtio da su bile zelene) i bile su širom otvorene, a na tom telu (za TO se ne može reći telo, a ni plećka…), na tom truplu, oči su bile veličine grudi, ili su joj grudi bile veličine razrogačenih očiju, i ja sam nišanio (… mogu reći nišanio, ciljao baš dugo. Nije ni trepnula. Znam.) Kad sam joj glogov kolac zario u srce, trup se skupio kao crv. (Golo parče žene. Ostatak ili početak žene? Čvrsti joj guzovi. Nije u redu da sada to primećujem. Jeste u redu. Vampir sam. Mogu da primećujem šta hoću i kad hoću! Može li se ovo zvati međunožjem? Ne… ovo bi moglo biti podstomačje. Vruća je… još. Jebo te… Šta je ovo?)

Podno nadutog stomaka, pomaljalo se krvavo teme. Pred razrogačene Savine oči iskliznu dete. (Gospode Bože!) Dete zaplaka. Između dva udaha, Savi se učini da dete kroz plač reče: „Ta…“ (Nemoguće!). Sava poče nežno da liže krvavo mladunče. Kada ga je očistio, glasno izgovori:

– Bićeš moj, Grando. (Gospode Bože.)