FIZIONOMIJA MUZIČKIH SPOTOVA Piše: Miloš Ristić

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,muzika |


Da li vas većina stranih i domaćih muzičkih spotova podseća na turističke spotove? Na geografske emisije? Sa pomalo istorije, i pomalo današnjice? U čemu je poenta? Jedni žele da pokažu lokalno ili nacionalno, drugi – novostvoreno materijalno bogatstvo. Izobilje i kolaž. Dve ključne reči današnjih spotova. No, da li su bendovi i pevači krivi za to? Ili oni, koji za njih prave te silne spotove? A kako ih prave? Po šablonu. Po matrici. Po materici, da se čini, kao da nikad nisu ni izašli iz nje. Još se nećkaju. Još čekaju. Plaše se novog. Plaše se izazova.

Palme moraju da se vide. Palme neizostavno. O da, palme! Palma de Majorka. Palme Majamija. Rija. Kod nas Budve. Herceg Novog. Sveti Stefan! Ako nema mora nema ni muzike. Stare kuće. Kontrast! Stare uličice. Škure. Grilje!

Ili ona, česta pojava, da odlična pesma koju ste nebrojeno puta slušali na radiju i uživali u njoj, postane iznenada manje zanimljiva ili čak ogavna, kad prvi put vidite spot koji ne samo da ne pristaje pesmi već je vodi van ukusa u bespovrat. Ima i dobrih spotova pravljenih za nikakve pesme, pa šta?! Neka idu u Kan i Veneciju da se takmiče! Ti, pravitelji spotova, spotači, zarađuju velike novce. Za snimanje urbanih pašnjaka i ovce. A kada je bluz nastajao i progresirao – tada su spotovi bili najvažniji!

Menjanje kadra, menjanje kadra, kolaž, idemo! Promena svetla. Sad malo animacija. Kako moderno! Crtana muzika. Crtani i muzika! Svi spotovi moraju imati smisla sa pesmom. Nemoj slučajno da napraviš spot koji izražava potpuno suprotni smisao ili utisak od pesme. Pogotovo teksta. Ako ih ne vidimo da drže gitare, nećemo poverovati da su zaista odsvirali. Ajmo malo kadar grada osvetljenog u tami noći. Daj da vidimo malo scena po ulici, društveni život, prijateljstva, osmeh Crvenkapice skinute do pola, pevača pred mikofonom. Sad je jasno – on peva, on zaista peva. Opet ulica. Sad centar grada. Pozdravljanje, radost života. Obične male nenameštene stvari. Pravac u NORMALNO! Sad ona hoda, meša kukovima, ispred kamere koja je slučajno prati, u beloj haljinici sa jagodama i cvetićima. Zaustavi se pored nekog klipana kog prvi put vidi i zastane(KAO U PRAVOM ŽIVOTU), pomiluje ga po kosi, šapne mu nešto na uvo, poljubi ga i ode. Onda opet bend, pa članovi (svaki pojedinačno). Krupni plan. Lice. Rokenrola. Popa. Narodnjaka. Džeza. Sve isto. Izmeštanje na pola spota. U automobilu. Pokraj jezera. Pred tunelom. U centru grada! Neko nekoga prati. Bicikli, ljudi, taksiji – prolaze. Sad nebo. Neobrađeno. Iskonski čisto. Sad kečap. Ona je mrtva. On tuguje. Vozi kola. I peva. Dolazi ne znajući do nje. Daje joj veštačko disanje. Ona se budi. Gle čuda. Seda mu na motor. I odlaze, srećni, u suton. Za kraj još jednom faca. Kez. CUT !