Ex Ponto, Stefan Brezar

Filed under: afirmator |

Izgnanici smo u sopstvenom gradu

Razdvojeni distancom koju smo nekad mogli preći

Kad god poželimo

Nedaleko odavde teče reka na čijim obalama je sedeo Ovidije

Tamo je i dalje ona vlažna stena, koja se nadnosi nad talase

Na kojima labudovi stoje, kao behar po drveću

Sa vrha ove kule samoće ja gledam u svim pravcima

Na Sever – ka njegovim ravnicama i Zlatnom gradu,

U koji ovog proleća neću ići

Na Zapad – ka ostrvu svetaca i vila,

Koga vidim u snovima

Ka Istoku – ka Majci gradova,

Čiji slatkiši su mi se topili u ustima

Ka Jugu – ka onom malom selu čije šume i brda mi se sad čine

Kao izgubljeni Eden

I najviše – ka tebi.

Bojimo se dolaska novog života – i ti i ja

Seti se, da je život uvek vezan za rizik

Tu lekciju moramo naučiti – prolazni, borimo se za beskrajno

Nedostaju mi moji prijatelji

Nedostaju mi i ljudi čiji prezir sam osećao na plećima

Takmaci, protivnici – bez njih,

razumem, ne bih nikad rastao.

Zveket mačeva bruji u mojem uhu,

U krivinama mojih ušnih školjki

Osećao sam se sigurno, kad bih čuo glas Gavrana,

Osećao snagu iako je Orao imao bolne lekcije

A Leptir zajedljive komentare

Sanjam lica mojih učenika

Ni do njih ne mogu više doći

Neki od njih su imali širom otvorene oči –

I znao sam da radim dobar posao,

Da neće pamtiti možda ime stilske figure

Ili zadatak iz gramatike

Ali da će pamtiti brigu i priliku da nešto kažu

Sanajm i tebe, gotovo svake noći

Moja ruka se pružila, ka čuperku tvoje kose

I naišla na zid od stakla

Prevrćem onu razglednicu bezbroj puta

I tumačim napisane reči

Ulice su tako prazne

Drveće cveta, ali sad shvatam, ne znaš

Priroda živi svoj život, krajnje individualan

U svoja četiri zida zatvoren ja srećem najviše sebe

Lice u ogledalu traži neke odgovore, tiho

Lice u snu grubo me podseća, da moram nešto i reći

Smrt sa krunom luta svetom

Kažu da se krije u poljubcu, u dodiru ruke, u dahu

I da je izbavljenje u samoći

Možda je potrebno, da zastanemo i da se zamislimo

Baš ovde, na obali Ponta, potpuno sami

Žao mi je zbog svog onog gunđanja

Kajem se zbog lenjosti, robovanja navici

Kajem se što svaki trenutak nisam uzeo u usta,

kao orijentalni slatkiš i pustio da se otopi u ustima

Najviše se ipak kajem, zbog svega što se sad smatra smrtonosim

A što nisam cenio dovoljno

Dodir ruke, poljubac čak i obično rukovanje

Sada su vredni poput zlata,

Neuhvatljivi kao oblaci koji lebde iznad reke

Pakao…  jesu drugi, Raj smo svi mi zajedno.

Kada Smrt odjaše natrag u Prazninu

I kada se izgnanstvo okonča

Neću ništa reći

Reči će izgubiti smisao, potrošene u danima samoće

Dodirnuti, poljubiti, zagrliti,

Biće stihovi nove poezije

Pada Noć na obale reke

Labudovi su beli u mraku

Uskoro će policijski čas i povlačim se lagano u svoju ćeliju

Prvog dana proleća, ipak ja sam sretan

Negde si u daljini

Negde sam u svetu

I to mi je

sada

Dosta

Stefan Brezar je rođen 7. 6. 1987. u Beogradu. Na Filološkom fakultetu pri Univerzitetu u Beogradu završio grupu za Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, kao i master studije iz srpske književnosti. Predmet stručnog interesovanja mu je srednjovekovna i fantastična književnost, folklor, kao i metodika predavanja srednjovekovne književnosti.

Članke o različitim književnim temama je objavljivao na sajtovima ,,Bookvica’’, ,,Art Anima’’, ,,Autostoperski vodič kroz fantastiku’’ kao i u časopisu ,,Školski čas’’. Piše fantastične priče – u pripremi mu je zbirka priča i poeziju u prozi.  Sa koleginicom Dijanom Redžić uređuje blog ,,Umesto ćutanja’’ na kojem objavljuje svoje pesme i prozu.

Živi i radi u Zemunu.