Evropska unija, Vidovdan i Otomanska grupa

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,društvo |

eu-serbiaDatum ulaska u Evropsku uniju samo što nismo dobili. Još dva dana i znaće se da li ćemo ući u EU pre ili posle Turske tj. 2021 godine. Prognoze je teško davati ali, s obzirom gde nas euro-birokratija vidi, eto nas u društvu „starih okupatora i večitog alibija za sve naše promašaje“ – tj. Turaka.   Mada, Srbija je apartan slučaj po mnogim stavkama pa to može biti i mnogo kasnije….

Da su ljudi pametni kao što nisu setili bi se da je taj famozni Vidovdan, 28. jun, pre 99 godina, bio prekretnica u evropskoj istoriji. Atentat u Sarajevu, ultimatum KuK Monarhije a potom do tada nezapamćena klanica, Prvi svetski rat. Jedina gora pošast po Evropu je bila Crna kuga u 14. veku.  Prvi svetski rat, u kojem je svaki treći stanovnik Srbije poginuo, ostavio je trajne posledice u ovoj zemlji. Ali, ono što niko neće reći, kad krenu hepeninzi vezani za Drugi balkanski rat i , sledeće godine, za  bitke na Ceru i Suvoboru, biće gde smo bili tad a gde smo sad.  Lamenti nad kostima izginulih i nula razumevanja za žive. Srpska tradicija.

Ali, to nije bitno. Šta će nama prošlost kad imamo sadašnjost u kojoj taj datum većini građana ove zemlje ne značći apsolutno ništa. Dobićemo datum, ispunjavaćemo uslove, jer se mora i to je sve. U ljudima ima sve manje snage i želje da urade bilo šta. Koliko je buntovnog duha ostalo videli smo pre neki dan na Trgu Republike (videti: http://afirmator.org/epilog-protesta-za-kulturu-sitne-pare-ili-duplo-golo/ ). Mediji zdušno podržavaju priču po kojoj SNS  ima podršku od 40%. Da, 40% onih koji bi izašli na izbore a njih je, recimo u Zemunu,  jedva trećina.  Politička apatija je odlično tle za sve koji teže čvrstorukaškom načinu vođenja države a oni koji trenutno vladaju imaju takve dosijee. Pored toga, prašta im se preko noći sve što su uradili kad su vladali ovom zemljom u vreme Miloševića i to od strane ljudi koje su progonili. I ne samo to – strani mediji, Frankfurter Algemeine Zeitung između ostalih, veličaju jednog Aleksandra Vučića. Kažu – nije greh zgrešiti a blagosloveno je pokajati se. Da, a šta ćemo s onima koji takvih velikih grehova nemaju? Nijhovo pokajanje, po tim perverznim merilima, nema nikakvu težinu. Da bi te voleli moraš prvo biti veliki grešnik. Jasno.

Ova zemlja, čuli smo bezbroj puta, ne može opdstati bez stranih investicija. Suludo je da bilošta radimo na svoju ruku. Možemo da izbušimo novu rupu na kaišu i da stegnemo muški. Ioslonimo se na pohlepu nekog zapadnjačkog investitora koji će ovde podići fabriku ili sl. Ali, dugoročno gledano, da li će se nešto popraviti? Da li će nam pasti na pamet da nešto sami uradimo? Ne verujem. Ono što sledi neće biti put od žute cigle nego kapitalistička Via Dolorosa – kresanja troškova, nova otpuštanja, prilagođavanje banalnim standardima o najsitnijim mogućim detaljima (veličina jabuke, debljina baštenskog creva) i, za ona koji i dalje budu imali radna mesta, neizvesna budućnost sa, eventualno, nekom sićom koja postepeno raste. I to uz malo sreće. Za dvadeset godina, cirka, bićemo kao nekad SFRJ. A u međuvremenu će se stanovništvo drastično smanjiti, bežanija put Zapada će secpretvoriti u stampedo i, ko će ostati da doživi  taj „procvat“? Put do kapitalističkog raja je popločan najgorim namerama – kratkovidom pohlepom. Onog istog raja od kojeg je Zapad digao ruke i trpi ga kao koncept jer drugog ne želi i ne može da se seti.

Ali, hajde da kažemo onako nemilosrdno, kako vole da kažu neki istoričari  da je to „deo neumitnog istorijskog procesa“ i da „moramo da prođemo kroz čistilište“ i to bez mnogo izvoljevanja, kako nam kažu ovi ili oni, za opšte dobro. Šta ćemo s onim stvarima na koje možemo da utičemo? S protekcijom, nepotizmom, previsokim cenama, nabujalim predrasudama svih vrsta, državnim kriminalom, brutalnošću, odsustvom empatije, Veliki Brat/ Farma mozgovima, tim mrskim, diktatorskim pojavama koje vladaju ovom banana-republikom pod šljivama?

Aleksandar Novaković