epifanija i (не)моћ, i druge pesme, Teodora Gavrilović
propala sam sebi sa srca
pravo u provaliju trule utrobe
napila sam se u želucu
krvi njihovog boga sa komode
grebala sam sebi creva
sakrila sam se u sebe
i neokovanim okovala se okovima
bilo je to kada sam gazila po tuđim grobovima
da bih došla do krvi svoje krvi pod mermernim svodom
i čekala sam boga
na sve strane su smrdeli crkotina i proleće
vetar ih je mutio u gustu smešu života i smrti
čula sam da bog sa komode kaže
kaže
da je biti čist biti netaknut biti nečovek
ulaznica za raj
kao da je lunapark ili autobus
čekala sam boga da mi nešto kaže
čekala sam u ulicama mrtvih
čekala sam dok se nebo nije pretvorilo u gustu crninu
nad beskrajnim njivama koje čekaju da se u njih ukopa grad večnosti
u zoru
našla sam boga
pijanog u jarku pored flaše vinjaka držao je knjigu
pitala sam ga je li dobro
rekao je da nije tako planirao nije tako zapisano
rekao je da nije hteo neljude da nije hteo okove
rekao je budi čovek rekao je pokidaj okove
rekao je da se sve otelo kontroli palo mu na grbaču srušilo ga u jarak
nisi ti kriv rekla sam mu
oni su topili vosak i gazili hram prljavim cipelama bacali pare za put u raj
kao da je all- inclusive aranžman
bog je tada ustao uzeo vinjak i skinuo svoje okove
rekao mi je da je sad na meni
i nestao
bilo je to kada je počela kiša
rastapala se grobljanska zemlja mrtvi su gutali blato
istrčala sam iz sebe
i bacila okove kraj groba krvi svoje krvi pod mermernim svodom
I
žene otežalih grudi
i drveće otežalih plodova
i duše otežalih strahova
tegle svoje senke po ulicama
ulicama grada o kom je
nekada rečeno nešto
veliko. važno.
a grad je umro.
umro, i sahranili su ga-
na gradskom groblju
ostala je samo senka
samo sećanje na grad o kom je
nekada rečeno nešto
a nešto je obično ništa
II
debele žene su plesale
gole u bazenima
u vodenim su telima
slavile svoje postojanje
(meni se to gadilo, ali sam ih ipak gledao)
debele žene su ležale
beli kitovi nasukani na obale bazena
mazale su svoja debela tela
smejale se iz dubine svog sala
(tako sjajne, ličile su na puding od vanile)
debele žene su znale
znale su da je umro grad
znale su da ga sahranjuju
znale su da neće imati kud
(ali nisu marile)
III
pukovnik koji je pobio
dvanaestoro dece
jednu ženu bez noge
dva psa
i šestoro muškaraca bez brade i
sedi pored radijatora
pukovnik koji je voleo
svoje dete
jednu ženu
pet mačaka
i nekoliko muškaraca iz škole i
sedi pored radijatora
pukovnik koji je voleo i ubijao
decu i žene i životinje i muškarce
zna da je grad umro
zna da ga sahranjuju i
visi pored radijatora
IV
skuvala je ručak
koji je smrdeo na trulež
kao i njen muž
znala je ona vrlo dobro šta je bilo sa gradom
samo je nije bilo briga
zato što je muž opet kasnio
zato što je menstruacija opet kasnila
zato što je uvek kasnilo sve
samo je grad prerano umro
V
ona se vraća kući
krv joj se sliva niz nogu
dala je nekom nešto sad bi to da vrati
neke stvari ne vraćaš ili ne daješ
kaže ona sebi
plakala je, sada mora da ćuti
da ne bi neko video
čini joj se da svi znaju
svi je gledaju
čudno
ona ne zna da je grad umro
ona ne zna da su ga sahranili
ne može ni da zna
još uvek je dete, a nije više dete
VI
nije se dogodilo ništa
između mene i mene
samo strah i tišina
i možda malo besa
šoljica kafe
omiljena pesma
i ta strašna vest
eto samo to
između mene i mene, u 06:51
inače ništa, inače smo udaljeni eonima
nikada nisam poznavao nekoga tako malo kao sebe
ali sada smo znali da je grad mrtav
da su ga sahranili
i plakali smo zajedno
VII
hodali smo pognutih glava
u tišini
nosili smo sanduk
u njemu je ležao grad
ležao je na purpurnom pokrovu
plakali smo nad gradom
sami smo krivi
sami smo ga pucali, kidali, žvakali, gazili
umro je grad
a gradovi umiru u nama
“ Sur la terre
La terre qui est un astre“
puniš mi pluća vazduhom koji miriše na crveno zlato
kao mlečni put koji mi razliješ po dlanovima kada ih staviš na svoje
skidaš sa mene moru i strah
pod mlakim svetlom pokislih bandera i monitora
zaronio si duboko u nepregledne okeane mojih očiju
i sa odvažnošću viteza ili ludaka
započeo rat sa demonima i zaglušujućim urlicima
započeo rat sa urokom zenica mojih predaka
rasteglio si mi dušu i smestio se duboko i tu podigao tvrđavu
ti si njen gospodar
esencijom kivija poljubaca robovlasnika
potvrđuješ svoje vlasništvo
dok mi se kosa rasipa niz pršljenove koji drhte kao vezuv onog vrelog avgusta
kao leptiru, prosuo si po meni mašak
kao leptir, ako ga skineš, umreću
Budim se pre tebe.
Osećam kako se zemlja kreće
Osećam svaku punu kap vode
Dok mi propada u pore
Pore, crne rupe tela
Osećam svoje zglobove kako škripe
Osećam sebe
U kuhinji.
Cepam koru pomorandže
Slušam kako se žilice cepaju od mesa
Kiseli sok mi se razliva među zube
Moje zube moje zube
Na podu.
Tvoja odeća je svuda
Mirišem sećanje na tebe
Muka mi je
Ovo su naši poslednji dani
Bojim se prolaznosti.
Bojim se neprolaznosti.
Pored tebe.
Uvukao si mi se u kanale
Oko stisnutih očiju
Žmurim da pobegnem
Od tebe
Do sebe
Žmurim da pobegnem
Žmurim.
Moj otac je imao hemofiličnog psa
Nazvala sam ga Aleksej
Ja sam imala beskrajan umor
Nisam ga nikako nazvala
Samo sam ga teglila svuda
U kapcima, u rukama, u kolenima
Išao je svuda sa mnom
Umarao me je umor
Propadala sam u ponor jastuka
Gušila se u ustajalom vazduhu sobe
Okretala sa grčevima i groznicom
Pustila sam da lije iz mene
Umor
Kao iz očevog hemofiličnog psa
Krv
Niz jastuk
Teodora Gavrilović, 20 godina.
Studira književnost, sanja o Maroku, naivno veruje piscima i sineastima.
Related Posts via Categories
