Emina Zuna: Sejda (priča o bosanskom patriotizmu)

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,edicija "posle ratova",poezija i proza,proza |

Putujem svjetom al’ Bosne nema,
ni boljih ljudi, ni ljepših žeenaaa…

(Halid Muslimović ili neki dr. bosanski folk pjevač)

Šta da ti prićam. Život. To i radim otkako sam ovde stigla. Il ga prićam sebi il drugima. I nikad ne znam oklen ću. Na filmu se il krene od kad se neko rodi il od nećeg bitnog pa se ide unazad i prije kraja  unaprjed. Znaći il odavde il odande. Haj od rođenja ću. Rođena sam u jednom selu kod Viteza. Dvajestrećeg aprila ćetressedme. Al sam mala bila kad smo sašli u Vitez. Bilo nas je šestero djece, dvoje pa ja. Šeherzudin i Halida stariji, a Ferida, Mevludin i Sabahudin mlađi. I ja, Đemila, u sredini. Halida je umrla ko mala, al sam je upamtila jer je bila ljepa ko glumica. Babo je imo mesnicu, al se teško živilo. Mati je šila al je brzo obolla na ženskim organima. Šeherzudin je išo u školu. Ja nisam. Babo je reko da nije za ženska škola. Pošto sam bila najstarija a mati bolesna, brinla sam za kuću i braću i sestru. Al mi nije žao i ne prićam ja ovo da se tebi sažali. Bilo je teško al se živlo rahatnije neg sad. I tako je to trajalo. U školi bi petkom bila igranka. Dolazlo se odsvakle. Tako i mene jednom babo pusti. Tad sam prvi put vidla svog Sejdu i dah mi se prekino. Imo je kaput skroz do tala a kosu je ćešljo ko onaj glumac. Bio je iz Travnika rodom i sve su cure obletale oko njega. Vidla sam odma da nejma hajra za mene. Bio je tu i Huso. Zagledo je on mene odavno i znao mi je i pod penđer doć. Tako sam ja onda s Husom. Al vidla sam da je Sejdo okreno glavu meni dok sam zapjevala. Poslije mi je prišo. I nije viš ni išo. Ja sam imala sedamnes on dvajes. Pobjegla sam odma sljedećeg petka. Preseli smo u kuću od Sejdinog amiđe. Bila je onde đe sad đamija. Sejdo mi je odma reko da će otvorit kafanu al da ću ja konobarisat nije. Drugaćije je to onda bilo. Znalo se koje su konobarice. Zato mi je kad je reko bilo ko da mi je šamar puko. Al uradla sam za svog Sejdu. Uradla bi ja za njega i više od tog. Babo je kad je sazno porućio nek mu karpija ko ja u kuću više ne ulazi. Otvorli smo tamo đe sad onaj noćni klub uz cestu. Zvala se Kod Sejde. Bili su stolovi i stolnjaci s pepelnicama. Uredla sam ko u onom filmu. Ko da sam ga onda bila gledala. Nije prošlo malo a Sejdo je najmio malog Haska Mujaginog da konobariše, a mene je pito bil pjevala. Rekla sam da bi. Pjevala sam otkad sam na svjet došla. Al samo naše. Sevdalinke i narodne. Poslje kad je došo radio samo bi jednom ćula i upamtla. Fatkinog Muharema je pito da me prati na harmonici. Što je on znao i zasvirat, to niko nije znao. Na poćetku je bilo teško, al sam se navikla. Poslje sam pjevala i Hankine i Bebine i Šemsine i Hasibine. Silvanine su mi bile najdraže. To je kad pjevaš a duša ti se razdire. Brzo se proćulo i pošli su nam dolazit. Kako je bilo odma uz put najviše je bilo vozaća. A bilo je svega. I tuća i meraka. Ko da sad vidim kako ih sevdah topi kad zapjevam Snijeg pade na behar na voće. Ne treba našem ćoeku puno. A ništa više mu ni ne treba od pjesme! Jedan je ćoek sebi razbijo flašu od glavu da je jedva živ osto. Nije bilo noći da se neko ne pobije. Jednom je jedan grdosina prebio sto kad je Šeherzudin pjevo. Ja, zaboravla sam reć, poslje je došo i Šeherzudin. On je jedini govorio sa mnom od moji.  Bolje je  pjevo od mene. Svi su u mene znali zapjevat. Pjevo je Himzine, Zaimove, Šabanove… Jah, moj brate.  Niđe to ko u Bosni nema. I tako je to trajalo dok Sejdo nije  reko da ode u Njemaćku. Reko je mjesec uvrh glave. Htio je zaradit pare za kuću da ne moramo plaćat za kafanu. Vala smo imali dovoljno al Sejdo je taki bio. Što bi on sebi u glavu uvrti to niko ne odvrti. Pito je Šeherzudina da bude sa mnom dok njega ne bude. Plakala sam i govorla da ne ide, al je on opet otšo.  Prošo je mjesec, dva, tri, godna i više. Od njega ni glasa. Ja sam sama nastavla vodit kafanu. Mater i otac su umrli, alahimrahmetile. Pomirla sam se s ostalom braćom i sestrana. Sve se to poudalo, poženlo, djecu izrodlo. Dolazli su ljudi, nudli mi da snimam ploće. Jednom je navratio i Šaban Šaulić. Ja nisam htjela dok ne vdim sa Sejdom. Šeherzudin se ljutio. On nije htio niđe  zbog mene. Al nije to meni samo bilo zbog Sejde, samo sam tako rekla. Bilo mi je dovoljno nako kako sam pjevala. Drugo ti je kad vidiš insana kome pjevaš i kako to na njeg djeluje. Kad je ploća to ne moreš vidt. Vako mi je puno srce bilo. I drugi su mi govorli da sam luda što ga ćekam. Vala su bili u pravu. Ne lažem kad kažem da je bilo fini prilika. Husi je žena umrla i pito je da me ženi. Bilo ih je još. Al znala sam ja da mene moj Sejdo ne bi ostavjo i da bi došo samo da može. A da me nije ni volio, opet bi došo. Njemu je Bosna u srcu vazda bila. Ne bi on mogo niđe drugo živt. Eto, tako sam ja onda misla. Godne su prolazle. Utom zarati. Ustaše su mi kafanu zapalle. Izbjegla sam u Travnik. Ostala bez svega. A imalo se para. Sve što sam zaradla sam ostavljala u banke. Ćekalo je Sejdu. Bilo je i za tri kuće. Sve je to propalo.  U Travniku sam se zaposla u kasarni. Kuhala vojnicima.  Znala sam im i zapjevat. Šta je mladosti izginulo… I onda sam ćula. Prićalo se da je došo dok je rat završio. Da je silne pare dao vojski i izbjeglicama. Javio se Šeherzudinu. Ovaj me nazvo i reko da me Sejdo hoće vidt. Do mene je đe i kako. Ne znam šta bi ti rekla kako sam se osjećala. Nisam osjećala ništa. Tad sam bila privremeno u staraćkom domu u Travniku jer su me deložirali iz ćetnićkog stana. Rekla sam da ga tu dovede. I došo je. Bio je to starac. Smijo se i pružo mi ruku. Moj Sejdo. Reko je da je bilo zbog papira. A da je poslje zavoljo. Nije znao kako će mi reć. Nije imo obraza doć. Imo je i tamo kafanu. Ona je pjevala. Pjevo je i on uz rat. Patriotske. Našim izbjeglicama. Kaže kolko ih je uveselio bog mu je sigurno oprostio zbog mene. Nisam ništa rekla. Gulla sam jabuke. Ne znam kako se potreflo da uzmem onaj oštri. Gulim uvjek s onim rebrastim nožom. Izbola sam ga svega. Ne znam ni sama kako. Ko u onom filmu. Onda sam nazvala Šeherzudina.

Mlada apsolventica psihologije se ganuto nasmiješila starijoj ženi grubih crta lica koja joj je sjedila nasuprot i odmahnula čuvarki koja ju je čekala na vratima. Vratiću se, rekla je isključujući diktafon a zatim požurila hodnikom ženskog odjeljenja Kazneno popravnog doma u Tuzli koji je privremeno služio kao dnevni boravak. Zamolila je čuvarku da joj javi dok stigne upravitelj i sad je odahnula. Kasnio je na sastanak na kojem su trebali dogovoriti pojedinosti oko sprovođenja upitnika i testova kojim je kanila ispitati socioemocionalnu klimu u zatvoru. Za znanstveno validan rezultat, zbog niza ometajućih varijabli, bila joj je potrebna sva podrška koju je mogla dobiti. Entuzijastična je psihologinja posjedovala aspiracije za mjestom savjetnice u zatvoru, smatrajući upravo zatvor najboljim poligonom za uvježbavanje psihologijskih vještina i prezrivo je slušala kolege s fakulteta dok su pričali o klinici, školi ili nekim uskospecijaliziranim oblastima mjestom usavršavanja van Bosne. Ona nikad ne bi napustila svoju zemlju, nikad!, jer je upravo njoj najpotrebnija! Pogotovo je potrebna nekom kao što su ove žene ovdje. Nekom kao što je ova jadna, hrabra i veličanstvena žena  čija joj je ispovijed ostavila težinu u grlu koju nikako nije uspijevala progutati. Još je jednom duboko udahnula a potom se natjerala da se nasmiješi čuvarki muškobanjastog izgleda.

-Ovuda ćemo, rekla je čuvarka dubokim glasom i pokazala rukom. Jesul pravile probleme?

-Ma ne!, požurila je. One su divne! Pre-divne. Žrtve tradicionalne patrijarhalne

sredine!

-A-ha, podsmjehnula se čuvarka. Jesu jesu fine. Vidim upoznala si našu Sejdu.

-Sejdu? Upoznala sam Džemilu.

-Džemilu?, prasnula je čuvarka u neugodan smijeh. Dobar si ti neki psiholog, alal ti vjera.

-Oprostite?

-A ne sekiraj se, nastavila je čuvarka kad se prestala smijat. Mlada si. A nisi ni prva koju je Sejdo nasamario.

-Ne razumijem.

-Kažem, nije to Džemila već Sejdo. Džemila je mrtva. Ubio je kad je iznenada došo iz Njemačke i zateko je čik pogodi kako. S bratom. Tako bar on tvrdi. A on je jedini svjedok. Iskasapio ih je oboje. Predo se kad je rat završio. Dotad je bio po ratištima. Pjevo u umjetničkim četama. Ne znam jel tad puko il još prije. Umislio da je Džemila. Valjda je volio. Prije nego što je došao ovamo, bio je u muškom odjeljenju. Al nisu ga puštali na miru. Ovdje je ipak mirniji, rekla je čuvarka i namignula, lascivnog izraza lica.

Buduća zatvorska psihologinja je taman otvorila usta da nešto kaže kad se zatvorom razlijegao glas. Muški, prodoran, hrapav i napukao, prožimajući jezivim čemerom memljiv zatvorski zrak:

Šta će mi život bez tebe dragi
Kad drugu ljubav ne želim da iiiimam
Sanjam te sanjam skoro svake nooći
Samo si tiiii u srcu mom…

 

Biografija:

Emina Žuna je magistrirala European Literary Cultures na Université de Strasbourg/Università di Bologna u julu 2011. Objavljivala je kratke priče, dramske tekstove, književne osvrte i komentare u BiH i regiji: (ODJEK, Tema, Bosna Franciscana, ETNA, Sarajevske Sveske, Bejahad 2007, zbornik Tragovima Bosanskog Kraljevstva, Bh Radio 1, itd.). Prevodi književne tekstove sa engleskog i francuskog jezika i izdvaja prevod poezije iz antologije savremene irske poezije The New North koju je prevela za Sarajevske Sveske br. 25-26. U Sarajevu je diplomirala komparativnu književnost i psihologiju 2006. god.