Ema Stevanović: Sučeljavanje sa prošlošću – etno-parkovi

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012 |

       Vraćanje tradiciji – pomodarstvo ili želja?

  Vreme u kom živimo je brzo i podložno neprekidnim promenama. Trudimo se da svakim danom idemo u korak sa idejom da nešto moramo učiniti odmah i sada ili ćemo neminovno ostati na mestu odakle smo nameravali da pođemo. Ali nasuprot tome i težnji da budemo savremeni i moderni (kakvu god konotaciju po našem viđenju ovaj pridev imao), sve se češće okrećemo korenima i bivamo zaokupljeni prošlošću. Moje pitanje je to, da li je ova naprasna želja i prohtev rezultat istinskih naboja ili kao i većina trendova današnjice, produkt serviran od strane samoproklamovane „elite“ koja u tome vidi dobit, bilo koje vrste?

U današnjem, modernizovanom vremenu, usmerenom na pojedinca i njegovu egocentričnu egzistenciju, vrednosti i kriterijumi ispravnog života u velikoj meri su iskrivljeni. Ali kakav je to „ispravan“ život i kakve su to „ispravne“ vrednosti? Većinom one koje nas odvlače od same suštine čoveka, njegove srži i prirodne esencije. Pa tako, bežeći od prirode, čovek se neprimetno udaljava i od svoje „kolevke“, doma i praiskonskog porekla. Koja je cena otuđenja od tradicije? Od svojih predaka? Materijalizovanje svih onih ideala koji čoveka čine čistim – ljubavi, porodice, sreće. Hoćemo li kroz dve stotine godina i ljubav kupovati zapakovanu u malu kartonsku kutijicu, sa sve uputstvom pride? Ili ćemo pak uspeti da neuhvatljivo i neizvesno takvim održimo i sačuvamo?

            Vraćanje tradiciji i „etno“-su, jer danas sve što je vezano za prošlost nosi prefiks etno, vidljivo je na svakom koraku – od arhitekture, ugostiteljskih objekata, odevanja, muzike. Etno kompleksi niču na svakom koraku, pozivajući ljude da se vrate prirodi i sebi samima. Nije važno hoće li u tome uspeti, dok ih LCD televizor na zidu sobe u kojoj su odseli podeća koje je debljine platforma na cipeli sada popularna. Zanimanje za kulturnu baštinu našeg naroda i interes za tradiciju, nije poseta etno selu i razvijanje par fotografija sa tog puta. Mora se oslušnuti, mora se čuti. O prošlosti ne govore samo grandiozne građevine napravljene od drveta, ukrašene sa nekoliko pari opanaka i preslica. Prošlost naših predaka je svuda oko nas. Predmeti koje imamo u našim kućama govore, oni pričaju svoje priče. Svaka naša kuća je mali muzej i možemo pokušati da proučimo biografiju jednog malog predmeta koji godinama stoji prašnjav u uglu sobe. Jer će nam reći mnogo. Materijalna kultura je jako važna. To su dva kontradiktorna pojma spojena u jednoj sintagmi. S jedne strane nešto ideacijsko, apstraktno što u čoveku izaziva različite osećaje i potrebu za potpunim predavanjem, a sa druge strane nešto konkretno, opipljivo kao odraz ljudskog bistvovanja. Optočeni vremenom i igrom sudbine, predmeti mudro ćute, čuvajući u sebi i na sebi odraze prošlosti, vapeći za otkrovenjem. Jesu li oni odraz ljuske potrebe, neophodnоsti ili želje, nebitno je, oni predstavljaju materijalizovanje ideja, neke vrste modela prošlosti.

Oni mogu nestati u zaboravu, i tako odbačeni sa sobom odneti sve priče i događaje, sve radosne vesti i pouke koje godinama upijaju. Ali ipak, uz želju da tradicija zadrži svoje mesto na pijadestalu značaja, ukoliko se potrudimo, još uvek će moći da nam govore. Analizom njihovih životnih puteva, mogu se videti mnoge do sada neizrečene činjenice i ideje, koje nestrpljivo čekaju da iznađu put kojim bi započele svoju misiju – misiju otkrivanja prošlosti i pokušaj da dedovski način života bude smernica budućnosti. Hoće li njihovo putovanje biti uspešno, hoće li se njihove priče čuti ili samo odjekivati u svesti pokolenja, zavisi od toga koliko smo mi spremni da ne zaboravimo prošlost na putu ka budućnosti.

Kako bih svoje nedoumice potkrepila dokazima, neophodan je letimičan pogled na istorijat nastanka etno-parkova i uloge koje su oni prvobitno imali. Osnove nastanka etno-parkova treba tražiti u izlaganju enterijera seoskih kuća. S jedne strane, muzeji vide u etno-parkovima osavremenjivanje svoje muzejske postavke, dok s druge strane, jedino oni mogu da opreme etno-parkove i da im obezbede odgovarajuću kulturno-obrazovnu delatnost. Za etno-parkove se odabiraju, precizno snimaju, transportuju, ponovo montiraju i opremaju celine ili elementi narodne arhitekture. U njima se i štite i konzerviraju objekti, izlažu i naučno tumače eksponati. Tako se u etno-parku ujedinjuju muzeološke i konzervatorske intencije.

Najtipičniju postavku etno-parkova postavlja skandinavska koncepcija po kojoj su etnoparkovi ili muzeji pod vedrim nebom, izložene kolekcije starinskih tipskih zgrada sačuvanih na mestu ili prenesenih na drugo mesto u prirodi. To znači da etnoparkovi okupljaju: 1. na mestu zaštićene rezervate tradicionalne arhitekture (pojedine objekte, cela sela ili fragmente sela, varošica i gradova) ili 2. s terena prenesene seoske ili gradske objekte. Radi se o objektima široko shvaćene narodne arhitekture, koja je predmet etnoloških proučavanja. Etnoparkovi su velike etnografske izložbe u kojima su objekti prikazani u istorijskom razvoju i uzajamnoj zavisnosti od drugih predmeta, datih takođe u odgovarajućem kontekstu.

Prvi etnopark u svetu je osnovan 1891. godine u Švedskoj (Skanzen), a šest godina kasnije je podignut i danski etnopark (Frilandsmuseet). Tvorac Skanzena A. Hacelijus je insistirao na prenošenju autentičnih zgrada u etnoparkove i njihovom geografskom grupisanju.

Najautentičniji etno-parkoi su: švedski (Skanzen na ostrvu Đurgarden kod Stokholma), norveški (Friluftsmuseet na ostrvu Bigdeju kod Osla), danski (Frilandsmuseet u Sorgenfriju kod Kopenhagena), finski (na ostrvu Seurasari kod Helsinkija), holandski (u Arnhemu), letonski (na obali jezera Jugla kod Rige), estonski (na obali mora u Talinu), rumunski (Muzej sela na obali jezera Herastran u predgrađu Bukurešta) i nigerijski (u mestu Njameji). Svi oni prikazuju seosku kulturu, ali Skanzen svojim sadržajem reprezentuje još i varošku i gradsku, holandski etno-park uz seosku i varošku kulturu, a norveški osim seoskog dela ima i gradsku četvrt. Ostali prikazuju samo seosku kulturu.

U većini etnoparkova, prikazuju se u radionicama zanatske tehnike i proces rada, organizuju se priredbe narodnih pesama i igara, osoblje se leti oblači u tradicionalne nošnje, služe se nacionalna jela. Tri etnografska parka (Skanzen, holandski i nigerijski) godišnje poseti više ljudi, nego što gradovi pored kojih su etnoparkovi locirani (Stokholm, Arnhem i Njamei) imaju stanovnika.

Prilikom odabiranja objekata za etnopark moraju se uzeti u obzir sledeća četiri kriterijuma: 1) hronološko-istorijski (istorijske etape razvoja kulture), 2) etnički (objašnjenje etničkih osobina), 3) geografski (različitost objekata i naselja s obzirom na konfiguraciju terena) i 4) socijalni (prikazivanje klasne strukture). Na ovaj način nije izostavljena kategorija brojno najzastupljenijih – najtipičnijih za određenu oblast objekata i ona će doći do izražaja verovatno prilikom izbora sa geografskog stanovišta. Isto tako, prilikom razmatranja hronološko-istorijskog kriterijuma neće izmaći ni oni najmanje ni oni najviše razvijeni tipovi i, najzad, izbor sa socijalnog gledišta neće mimoići objekte značajne za društveni život u selu i varošici. Ni pri izboru objekata za etnopark nije ispravno rukovoditi se isključivo estetskim razlozima, niti birati objekte izolovano od okućnice i najkarakterističnijeg plana naselja.

Zagrebimo po površini savesti, razgrnimo prašinu sećanja, zaronimo u dubinu prošlosti i ostalo ćemo otkriti sami.

Prema: V. Ribić