Dve pesme iz RAZGOVORA Predraga Milojevića

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,poezija,poezija i proza |

 

čovek

 

 

oni su bili pesnici još tad

 

imali su stil i formu
istesanu rečenicu
ispečen zanat
izlazile im zbirke
još dok sam sa šlepera
u luci beograd
dole iza dunav stanice
istovarao brašno iz belorusije
to i parafin u rinfuzu
jebem ti
oni su bili pesnici
radili su ono što inače
pesnici rade
išli zajedno u bioskop
polemisali o životu
uvlačili se domaćicama
u kuhinje i gaćice
a ja praznio kamione
sa momcima otesanim od brega
što od vrata kidaju glave
ako oči slučajno pošalješ
među sifone njihovim draganama
znate ih
to su oni kurčeviti u leđa
koji počinju da plaču
negde kod dvadesete tone
ne slušaju ih ruke
bajo
ne treba tu snaga
ne pomaže dizanje tegova
nego gade
šamaraj te džakove
slaži na palete
ili nikad pesnik od tebe
ionako nisi
ni za kurac
još jedan
pa još jedan
dvadeset komada do tone
svaki pedeset kila
bolje to nego kašika
sa usijanom lavom u livnici
ona ima šezdeset
onda stiže još jedan
počinje novo brojanje
nema kraja iako je deset uveče
a ti počeo jutros u šest
radi još
čekaju kamioni na carini
telefon zvoni sto puta na dan
i sto puta tvoj šef kaže
zvonilo ti dabogda u kapeli
ovo je poslednji za danas
pa se javi i klima glavom
dok stoji mirno i govori
da da da
da se čuje kako dobro jebu
a govnar pored tebe
žali se da ima bruh
ne može više
ti pakuješ i njegov deo
radnička solidarnost
lomi se kičma
mozak daje komandu
meso na rukama se ne pomera
ali ti ipak radiš
istovariš i to
a on te sutra ocinkari kod šefa
što si onomad zakasnio
deset minuta
belorusko brašno u luci beograd
to je bila poezija
subotom uveče šljokaš
sa sebi sličnima
pretvaraš marginu u površinu
posle petog zaboraviš ko si
slažeš priču nekoj gaduri
da radiš u špediciji
ona ti ne veruje
normalno
i ti ideš dalje
u jeftinije kafane
bliže pruzi
gde sevaju noževi
i smrde poljski klozeti
dok pesnici polemišu
o politici i ljubavi
u klubovima specijalne namene
oni se neće probuditi u nedelju
u kolima ciganske čerge
na zrenjaninskom putu
u krilu kalašture
kojoj je teško odrediti godine
koja se opet seli negde
bliže bakru i mesingu
kurvanju i gatanju
ili tek onako
a tebi se to lako može desiti
ali ne bežiš
ako je to život
to i živiš
oni ne povraćaju
pošto su zaboravili da jedu
dok su mešali pivo i žestinu
(kad ubaciš čašicu s vinjakom
u kriglu piva
to se zove podmornica)
ponosni su to likovi
i
ako je ono što pišu poezija
ovo to sigurno nije

 

 

majakovski

 

smucao se po gradu
bio na nekoj promociji
neko čitanje poezije usred dana
od 12 do 14
dok seljaci vuku korpe sa pijace
sa neprodatim mušmulama
oko svečane sale
u kojoj je čitanje institucionalizovano
juri kamion sa smešanim betonom
ulicu niže naliva se ploča
rade pneumatici
pa dok majstori čekićaju po oplati
pesnici čitaju stihove
i violinu lokalnog hora
svira nešto melanholično

u pozadini na ulici
razmenjuju se pogledi
između tehno klinaca
i pajser brigadira stare jugoslavije
tih zajebanih likova
deportovanih iz belgije
a svi u pauzama zakivaju
utegnute provincijske kurolomke
tu si redovno gubio borbu
od ćelavog sa ožiljkom
onog iz legije stranaca
ali je dobro što ti je davao
da u njegovoj kafani
piješ za džabe

u svakom slučaju
svuda ludački iskri
potežu se teške reči
luči se šlajmara
ko te ne poštuje
pljune za tobom
ko te ceni
samo odmahne rukom
kad pomenu tvoje ime
i ti tako
omamljen ratom koji traje
ulaziš u salu s violinama
treba ti nešto žestoko
a nade nema
jer su vinjaci kasnije
trenutno je poetsko upriličenje
ređaju se pesnici osnivači
utemeljivači
bardovi kulture
trabunjaju o večnosti
o kralju hiperboreje
voditelj programa grmi sa razglasa
imaš utisak da se posvađao
s nekima za koje nisi čuo
preti zaboravom jednima
obećava pamćenje drugima
sve u ime poezije
i njenih najboljih sinova

ti si mislio da je poezija
kad te neko probudi u 5 ujutro
da rikneš levi marš
od majakovskog
znao bi u gluvo doba
ko broj puške u vojsci
a ovde čini ti se sitan si
ko ovčji brabonjak

prolazi i to
pada mrak i stiže vinjak
društvo tone u ugodne razgovore
kuju se planovi sa izdavačima
koji svoje odrtavele ćele
pokrivaju preklopima
starci blistaju
upecani u zamku poezije
koja bi trebalo da ih spase
od zaborava i ništavila
prisećaš se oficira
koga su zvali čavka
delio je nagrade svima
koji znaju broj puške
izvolte gospodine kapetane
ap 48622…81
i odmah ti je lakše
setiš se i pokojnog
nastavnika matematike
koji je davao dobre ocene
ako naučiš stihove
sa spomenika palim borcima
(na kamenu kameni viteže
usred mlada mladenovca grada)
sad gledaš kako starce
za stihove i večno sećanje
nagrađuju vinjakom
i znaš da je recitacija broja puške
bila bolja od ovih nebesnih visova
na koje su se uzdizali
tu nisi čuo pošten stih
osim od onog maestra
na gradilištu
danas je prvi dan proleća
rekao je
i nastavio da vari ogradu

hodaš do kuće
vučeš nalivene noge
a neki cigani merkaju
bakarni krov muzeja
promiču dileri droge
njihovi klijenti
i šetači pasa
dok mraz hvata puste sokake
shvataš da se ne plašiš
ni ćelavog skarfejsa
ni pesnika
ni izdavača
ni večnosti
ni zaborava
vraća ti se majakovski
sad bi mogao da gruneš
levi marš
al nemaš kome

 

 

__________________________________________

Predrag Milojević, urednik proze i sindikata časopisa Afirmator.

 

 

One Response to Dve pesme iz RAZGOVORA Predraga Milojevića