Dužinom kratke priče KIKINDA SHORT 07

Filed under: broj 04 - jul 2012,kritika,poezija i proza |

 

priredila: Dragoslava Barzut

 

Sedmi međunarodni festival kratke priče u Kikindi završen je pre nekoliko dana. Pune ruke utisaka. Četiri dovoljno kratka dana intenzivnog sadržaja sa produženim dejstvom. Kada se na jednom festivalu okupi 21 autor/ka kratke priče iz Švajcarske, Katalonije, Španije, Ruminije, Bugarske, Češke, Poljske, Velsa, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, BiH i Srbije ne može se desiti da međusobnim minglovanjem ne uvećate svoj pripovedački staž momentima rase i sredine iz svih dvanest zemalja učesnica ovogodišnjeg Kikinda shorta. 

 

21 autor/ka + tri gosta (Jasmina Vrbavac, Mirjana Đurđević, Marko Pogačar i Roland Orčik) + specijalni gost (Vladimir Arsenijević).

Kako je objasnio moderator Kikinda shorta 07 Srđan Papić, festival svake godine ima domaćina, koji je po običaju jedan kikindski pisac. Tako su do sada to bili Srđan Srdić, Srđan Tešin, Mića Vujićič… Ove godine, kako su ispucali sve kikindske pisce (Srđan Papić, prim. autorka) domaćin je bio Siniša Soćanin iz Zemuna, učesnik prvog Kikinda shorta.

„Znajući da me dugo neće ponovo zvati jer mi je to bilo drugo učešće na Kikinda shortu, svojski sam pokušavao da smislim i napravim nekakvo pristojno sranje, budem vinovnik kakvog incidenta koji će nagristi koncepciju i pomeriti žanr celoj stvari, a da ne osramoti festival. Bezuspešno. Kikinda short JESTE incident, i to jedan sa koncepcijom. Karakteri autora, same priče, jedinstveni talenti kakvi se otkrivaju samo u probranom društvu u sjajnom provodu, unakrsni smisao za humor sa različitih krajeva kontinenta koji pršti preko stola, gotovo detinjasto oduševljenje grupe samom sobom koje raste jednovremeno s njenim formiranjem, iznenađujući sklad različitosti i neverovatna jednostavnost sličnosti, broj ljudi koji u Kikindi sedi i sluša, a da niko na bini nije poznati glumac ili glumica s televizije ili slavni sportista ili pevačica ili političar ili prosto lud i golišav… Sve u vezi Kikinda shorta je jedan veliki samokontrolisani književno-društveni incident. Bilo, ponovilo se. Ja srećan i zahvalan.“

(Siniša Soćanin)

Odmaramo. Kupamo se. Smejemo. Razmenjujemo književna iskustva. Svedočimo o svojim književnim čaršijama… Različite kulture i jezici ne predstavljaju prepreke između nas. Još jednom se ispostavlja da su kulturološke razlike mnogo manje od individualnih.  Osećam to dok Borža Bagunja objašnjava šta je to žensko pismo citirajući Elen Siksu, u jednom od kikindskih kafića na plus pedeset… pismo predstavlja mogućnost za promenu… dok morfologija sa jedne strane, i praćenje označitelja sa druge, mogu da odrede žensku” odnosno mušku” stranu jezika… Dok Martin Felder iz Švajcarske telefonira iz hola studentskog doma u Kikindi gde smo smešteni, svojim studentima/kinjama o rezultatima završnog ispita… Dok Alba Dedeu iz Španije pleše uz bosanske sevdalinke i ne, ne možete skontati da tu ne pripada… Dok Ivan Dmitrov iz Bugarske na varijacijama bugarsko-srpsko-engleskog jezika naručuje vegeterijanski sendvič na kiosku posle ponoći, na putu za kikindsku kafanu druge večeri Kikinda shorta…  Dok Karles el Saura iz Španije pokušava da se seti soundtracka iz High Heels, a Jasmina Vrbavac i Vlada Arsenić podstiču njegovu memoriju pevušenjem l’ asciatemi cantere J… Dok Vesna Tvrtković iz Češke (rođena u Sarajevu) objašnjava po šesti put zašto ne može pisati na našem jeziku…… Dok Blažej Đikovski iz Poljske priča kako ne zna da objasni sinu da ne sme da kaki na sred Varšave… Dok Uroš Sadek iz Slovenije priča o Valjarevićevom romanu „Komo“ … Dok se Rejčel Trezise iz Velsa trudi objasniti da joj ne smeta moj začudni engleski… Dok mi Štefani Zurlije iz Švajcarske govori o svojim pričama, o dečaku koji se davi u bazenu i devojčici, njegovoj sestri, koja je pripovedačica… Dok Zoran Bejkovski iz Makedonije pominje kako je u Bitolju sramota da žena vozi bicikl… Dok mi Todora Nikolova Radeva iz Bugarske opisuje njen mali ofis u kojem piše jer spisateljica mora da ima svoj sopstveni mali prostor… Dok Kozmin Perta iz Rumunije demonstrira fizičku snaga dižući jednom rukom klupu ispred studentskog doma…  Dok Edi Matić iz Hrvatske druge večeri Kikinda shorta vozi svoj auto a nekoliko učesnika penje se na krov njegovog pasata da bi plesali, kad već nisu mogli na kafanskom stolu…

 

Kikindijanci
Izvor: Wikipedia (Kikipedia)

Opis:
Kikindijanci su pripadici posebnog plemena, već izdvojene grupe plemena koji su poznatiji pod skupnim nazivima „Od pera do kompjutera“, tj. pripadaju onoj vrsti koja poznaje tehniku pisanja. Naime, već je ranije ustanovljeno da postoje skupine humanoida koje međusobno komuniciraju ispisivanjem najrazličitijih kombinacija znakova i linija, koje ponekad završavaju u apsolutno smislenim nakupinama, a koje pak nazivamo rečenicama (ne zna se od kud potječe ovaj izraz).

Zbog izrazito devijantnog ponašanja, koje se svodi već na poznavanje abecede, azbuke i pisama drugih vrsta, veliko pleme „Od pera do kompjutera“ je izopćeno iz društva i protjerano na marginu.

Pored već prisutne problematike, pleme Kikindijanaca se naknadno separiralo, tražeći „mjesto pod suncem“ za sebe i svoje uvrnute običaje.

Porijeklo:
Kikindijanci nemaju svoje pretke i korijene, a nemaju ni nasljednike.

Jedna od značajki ovog plemena, već dovoljno uvrnutog, je i ta da se Kikindijanac ne postaje genetikom ni naslijeđem, već isključivo socijalnim ponašanjem.

Kako se postaje Kikindijanac?
Evoluiranje iz običnog indijanca u – Kikindijanca započinje službenim ili neslužbenim pozivom od strane kikindijanskog velikog maga, direktnog potomka mamutice Kike, u narodu prozvanog – Srle Poljak.

Proces se nastavlja korespondencijom s kikindskom čarobnicom, poznatijom po imenu  BiblioVera.

Nakon inicijacije, koja se obavlja odmah po dolasku, a koja se sastoji iz ispijanja dva Jelen piva, izgovaranjem omiljenih psovki na barem sedam jezika, pjevanjem (ili pjevušenjem) tradicionalnih banatskih napjeva i predavanjem pasoša na porti rezervata – prelazi se na završnu fazu preobrazbe u Kikindijanca. Brzina preobrazbe ovisi o osobnom potencijalu, ali je neupitna do kraja prvog boravka na Kikinda Shortu.

Geografsko porijeklo:
Neodređeno. Nema saznanja o jedinstvenom geografskom porijeklu ili pripadanju.

Vjera:
Animalno idolopoklonstvo.
Pripadnici plemena Kikindijanaca klanjaju se mamutici Kiki, pivu Jelen i Lav i kafani Šaran.

Običaji:
Najpoznatiji običaji Kikindijanaca su:

a) pričanje pred preneraženom publikom,
b) klanjanje moštima pretka velikog maga – Kiki
c) orgazmično-transcedentalni ples na krovu crnog VW Passata, u pratnji ostalih Kikindijanaca koji se u beztežinskom stanju vrte oko plesača i Passata.

 

(Edi Matić)

 

… dok Lana Bastašić iz BiH ispituje suvonjavog prodavca na improvizovanoj kikindskoj tržnici: ,,A kako znate je li dobra?” Čovjek slegne ramenima, počeše se po ravnom, vojvođanskom čelu (polako, razumije se) i stane da udara šakom u lubenice. ,,Evo. Može ova?” A Lana, tobož znalački, kucne i sama, kao da je sposobna da razlikuje zvukove bostanske utrobe, pa klimne glavom potvrdno.

,,A kako ćeš ti, takva mala devojka, da nosiš lubenicu od deset kila?”

Sranje. Deset kila. To je petina mene. A morao je da pita. Šta će čovjek. Šta on zna o ženskom pitanju, diskriminaciji, Kerol Pejtmen, kurcu-palcu… Osim toga, u pravu je. Ja sam, u ovom trenutku, najslabije ljudsko biće u Kikindi. Nakon ovoga mogu slobodno da me izlože pored mrtvog mamuta. Ne smijem, međutim, da pokažem slabost. Već je provalio da sam Bosanka. To za sobom nosi niz stereotipa koje moram da ispoštujem. Nema veze što sam rođena u Zagrebu, to sad nije bitno. Bitno je odnijeti lubenicu do hotela.

,,Dajte neku veću kesu. I ništa ne brinite.”

Trebalo je da pravimo pijanu lubenicu. Štefani, Karles i ja smo bili mozak operacije. Na nesreću naših žednih želudaca (i sreću naše izmučene, kolektivne jetre) mišić operacije sam bila ja. Kad sam odmakla iz vidokruga ranije pomenutog prodavca, zaustavila sam prvog biciklistu s korpom da mi pomogne do hotela. I tako je lubenica došla do svog konačišta koje, nismo to tada znali, više nikada neće napustiti.

Na kraju je nismo ni pojeli. Ležala je u Štefaninom i mom kupatilu. Bilo je to kao da, na dva dana, švajcarska i postjugoslovenska spisateljica imaju bebu. Nazvali smo je Zigmund, tuširali je dvaput dnevno i obraćali joj se pred spavanje. ,,Znaš, Zigmunde, ti si rođena da budeš napunjena votkom.” A ona je ćutala, na plus 40 stepeni, i lagano se pretvarala u puding. To se, valjda, dešava sa svima nama kad nam roditelji naturaju svoje želje. Pretvorimo se u nijemi puding. Međutim, Zigmund neće doživjeti sudbinu koju su joj njene roditeljke predodredile. Ona će postati revolucionar, istjeraće svoje majke iz male hotelske sobe i nastaviti svoj puding-život u Kikindi.

Ne možemo se, međutim, čuditi nevjerovatnoj sudbini Zigmunda Zurlije Bastašić. Usvojena je u okruženje ispunjeno roditeljskim promašajima, mahom neostvarenih doktora, advokata, muzičara, službenika, sekretarica, konobarica itd. Zigmund je otpočela život u sekti oslobođenih alkoholičara i pisaca. Ona nikada nije ni mogla da bude tek zakuska. Ona je morala da ima priču, da se odmetne i pokaže nam srednji prst (ovo zadnje nikako ne stoji, čak ni metaforički, prosto zbog sferičnog oblika lubenice, no nije bitno, znate šta sam mislila).

I na kraju, lubenica više nije samo lubenica. Jer, nama, ona nikada nije ni mogla da bude samo lubenica. U Beogradu smo, u pet ujutro, pozdravljamo sunce na Kalemegdanu. A ni sunce više nije samo sunce. Ni Beograd više nije samo Beograd. Ni Bosanka više nije samo Bosanka. Stojimo, grupa mahom promašenih roditeljskih planova, i gledamo u fotoaparat.

Tu je i jedno pseto, puno buva, leži ispred nas. A mi smo joj već kupili pivo i pitali je kako život.

(Lana Bastašić)

 

Dok poslednjeg dana Kikinda shorta u Beogradu, pre završnog čitanja u Studentskom parku, srećem Marka Pogačara i Vladu Arsenića u starom Inex filmu gde Rekonstrukcija za ženski fond organizuje Radost, ludost (treći po redu). I onda jurimo… na čitanje.

 

Foto: Nemanja Zdravković
[nggallery id=1]