Đura Šefer Sremac: SREMICA I SREMAC

Filed under: 2015,afirmator,broj-36-mart-2015,satira |

Divila se Sremica svom diki

koliko mu – novčanik veliki.

 

Sejka mobom na ku’ruz te mȃmi,

a posle će prileći u slami.

 

Ima l’ lepšeg cveta na tom svetu

neg što je na rašljastom drvetu!

 

Aoj, Sremče, bogara ti tvoga,

zbaci prsluk sa magarca svoga!

 

Ništa bolje od berbe bostana –

valja dinje razgaćena Stana.

 

Oj, Sremice, ne zazivaj vraga,

oči su ti dva kamena draga!

 

Ženo moja žarenih očiju,

svi momci zbog tebe redom piju!

 

Man’ se, ženo, života noćnoga –

svu noć tragaš preko sajta, bloga…

 

Gajba piva Sremca izaziva –

žena ore već od rane zore!

 

Teško ženi kada diku nema,

Mašta kako svog dorata sprema.

 

Što li nije letnja noć dugačka

da mi duže prede nežna mačka?!

 

Ne ženi me, babo, s udovicom,

više volim Sremicom devicom!

 

* * *

Mala moja, ima za te nade,

postala si drogerka s parade.

 

Ne daš pucad, draga, ode nada,

zar komšija – čokote ubada?!

 

Da te pustim – isteraj svog kera!

Svi već znaju da imaš švalera!

 

Na fejsbuku lajkovaću diku –

U toplesu da mi vidi sliku!

 

Sva sam zgodna, vrlo grozdorodna,

kȏ vinograd sremački preplodna!

 

Mala moja podebela kroja…

Zubi tukli pa salo navukli.

 

Ako nemaš kola ni imanje,

ne nudi mi, diko, bračno stanje!

 

Haj’mo, mala, budi bostandžijka!

Pusti, lolo, nek još trava đika!

 

Slatke su ti mekane dinjice,

bliznakinje prate lubenice!

 

Man’ se, snašo, đavo te je snaš’o!

Znaj, iz „Mire“ sto đavola vire!

 

Dođi, dragi, u voćnjak kod mene!

Ne smem, još ti jabuke zelene!

 

Čekaj, ženo, mrak je… jao, jao,

Upravo sam sa dušeka pao!

 

* * *

Mala moja, kraljica si sveta,

kruna tvoja kralju mom ne smeta.

 

Što ne nosiš te čarape, diko,

plela sam ti da ne vidi niko?!

 

Kad je mala golub gaćan, pobro,

to je dokaz da je zrela dobro.

 

U Mice mi zrele lubenice,

naziru se i meke dinjice.

 

Sejka, da si viđena u kolu,

zakači se za pravoga lolu.

 

Aoj Sremče, moja grobna muko,

zašto si se na drogu navukȏ?!

 

Nemoj mi se, Jeja, šepuriti,

i bez perja ti ćeš moja biti.

 

Neću s tobom ići na oranje,

još sam mlada za vanbračno stanje.

 

Mala moja, sedi na vrh sica

pa da vidiš kako brica štrica.

 

Ponesi me kao vreću, diko,

da znam da l’ si na mene navikȏ.

 

Reci, mala, da l’ je runo crno

ili belo, kako veli selo!

 

Vredan mi je dika, vatra živa,

u bircuzu često osvanjiva.

 

Neće snaša lako sa dušeka –

čeka da joj Sremac pruži leka!