Dokumentarno ili književno? Preseci: Dragana Ranđelović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |
Književno ili dokumentarno?

Književno ili dokumentarno?

Nerado ću ovaj tekst započeti nimalo pohvalnim zaključkom, donetim na osnovu proučavanja lista bestselera i komentara čitalaca na raznim forumima i sajtovima o književnosti, da prosečan čovek u Srbiji ne ume da prepozna pravu književnost. Mora se zaključiti, ipak, da za to i nije sasvim kriv. Pored hiperprodukcije popularističkih romana i vidnog snižavanja kriterijuma po kome se biraju knjige za štampanje, naš čovek i nema dovoljno znanja sa kojim bi prišao književnosti. Preopterećen nerazumljivom lektirom tokom školovanja, čitajući dela realizma (i možda još po neko iz kasnije epohe, a opet realistično), opsednut svakodnevnicom i društvenim problemima i nepravdama, prosečan čovek traži književnost koja sadrži dokumentarni prikaz stvarnosti. Zaključak je svojevrsni paradoks, imajući u vidu u kakvom društvu živimo, da čitaoci u Srbiji danas ne traže beg od stvarnosti, već uranjanje u nju ili barem njen privid.

Pre samo nekoliko godina, bila su popularna dela u kojima pisac otkriva svoje iskustvo iz nekog dalekog sveta, egzotičnog i, srpskom čitaocu, namerno stranog. Bez razmišljanja o tome koliko su ta dela istinita, pa i da li su uopšte istinita, prosečan čitalac čitao je bliskoistočne priče o životu u haremu, ili tamošnjem konzervativnom, tradicionalnom svetu, ili kako se taj život (pogotovo ako je glavni lik žena), menja i osavremenjuje. Najčešće su pisci žene i najčešće muslimanke.

Naši pisci odgovorili su konkretnim. Iz pera nazovi-umetnika izlazile su biografije veliko srpskih istorijskih ličnosti, zapostavljenih carica, nepravedno odbačenih vladarica, sve u svemu, biografije, srpskom, slabo obrazovanom čitaocu, malo poznatih istorijskih ličnosti. Dela sa takvom tematikom bila su sve manje stilizovana, sve više novinarska, do te mere da su se pretvarala u udžbenike istorije. Naši čitaoci (moram reći uglavnom čitateljke), topile su se pred nesrećnim sudbinama davnih princeza, zaboravljajući na nesrećne sopstvene živote, visoke račune, besparicu i učmalost. Raširenih očiju opisivale su jadan život tih velikih ličnosti i možda potajno i likovale nad njihovom sudbinom. I bogati plaču, zaključile bi uz uzdah…

Nisu mnogo pomogle ni post-socijalističke biografije i manifesti istine o prostoru tragične SFRJ. Obično o četnicima, pravom Titu, srpskim vojskovođama i haškim beguncima, diktatorskim suprugama i njihovim pravim očevima. Knjige tako postaju izvor informacija, odgovor na pitanja kako smo došli dovde i da li smo mogli to sprečiti.

Iz ovakve tražnje (a kič literatura i nastaje iz potražnje, umesto obrnuto) od tada svakodnevno iz knjižara izlaze ispovesti, sada već glamuroznih života, javnih ličnosti, istorijski intrigantnih ličnosti ili prosto, nekoga poznatog. Sve se svodi na biografije u kojima se traži autentičnost i istinitost, književnost se pretvara u žutu štampu, gde čitalac traži ko je ko. I umesto da delo ostane čitaocima, ono postaje dokumentaristika koja se može citirati kao izvor podataka i sve više se udaljava od one stvarne svoje namene – da život učini lepim.

Na stranu egzotičnost, svakako interesantna svakodnevici, na stranu i vidno degradiranje kvaliteta i banalizacija tema, pitanje je – zašto je čitaocima potrebna istinitost u književnosti? Nije li to ono što književnost preopterećuje? Nije li književnost mesto fikcije, stilskih figura, izvrtanja stvarnosti? Zašto, uopšte, čovek traži realnost i uverljivost u umetnosti, kad je tamo najmanje ima?

„On je odličan slikar! Njegove slike su kao fotografija!“ Često čujemo ovakve komentare na izložbama slika. Zar je slikar dobar ako slika kao fotograf? Kada posmatramo sliku, ne tražimo u njoj da nam prikaže stvarnost onako kako vidimo, tražimo umetnikovo viđenje stvarnosti, koje će u nama probuditi brojna pitanja i dileme, naterati nas da razmišljamo o životu i svetu oko nas, podstaći da postavimo pitanja i nikada ne dobijamo odgovore, jer ključ umetnosti ne leži u odgovorima, već u zapitanosti. Van Gogh jeste slikao suncokrete, ali ne kao poljoprivrednik i ratar, već kao umetnik koji u njima vidi smisao svog postojanja. Oni su slika njegove duše i raspoloženja, nekada veseli, nekada tužni, ali nikada fotografisani. Na njegovim slikama privlači nas ta žuta boja, nekada osećanje teskobe, bespomoćnosti, nemira u duši. Plavo nebo pred oluju, kovitlanje oblaka. A ništa od toga nije nametnuto, već dočarano, toliko da ga sami doživimo u sopstvenoj duši, provučeno kroz sopstvene misli, osećanja i životna iskustva. Zato je Van Gogh tako veliki slikar, a fotograf je, u najboljem slučaju, ekspert za svadbe. Pa i u fotografiji razlikuje se umetnička od „svadbarske“, nimalo slučajno.

Slično je i u književnosti. Lako je opisati stvarnost, umetnost je videti u njoj suštinu ili bar krenuti ka njoj, povući i čitaoca za ruku u tom pravcu, otvoriti mu nova vrata i pokazati drugačiji svet. I nikada ne odgovoriti na pitanja, već ih postaviti, lepotom reči. Tako i ostaviti čitaoca da razmišlja još dugo nad zaklopljenom knjigom o onome što je pročitao i uz pomoć nje tražiti odgovore na pitanja o čoveku.

Uz to, običan čitalac je, gore spomenutim delima i ne znajući, obmanut, prevaren. Pripovedanje u prvom licu u vidu pisama, monologa ili prosto ispovesti, književni je postupak star koliko i književnost. Na taj način pisac stvara utisak uverljivosti. Kome ćete pre verovati – novinaru koji nagađa, na osnovu ispovesti sagovornika, o tome kako izgleda žensko obrezivanje ili novinaru koji se za potrebe romana prerušio u obrezanu ženu i iz svog ugla opisuje taj čin? Zato, sledeći put kada budete čitali o dalekim sultanijama i haremskim grešnicama, ali i belosvetskim prostitutkama (eufemizirano nazvanim „sponzoruše“) zapitajte se da li one uopšte postoje ili sa druge strane pera stoji novinarčić zarastao u bradu koji kuca golicavu priču i sanjari o visokom honoraru.

Lepota književnosti nije u onome šta je pisac rekao već kako je to rekao. Jedna ista priča može biti ispričana hiljadu puta i svaki put biti lepa. Ne zbog teme, već zbog lepote reči. Piščevo je da zavodi, a ne opisuje. Kada čitate delo, ne tražite odgovor da li je istinito i stvarno, već zastanite i uživajte u njemu. Milujte ritam, zadržite zvuk, plešite uz njegovu muziku! I svaki put razmišljajte i kada zaklopite knjigu. Možda je istina u toj lepoti.

 

4 Responses to Dokumentarno ili književno? Preseci: Dragana Ranđelović