Dobrodržeći gospodin NIN; Piše: Ljiljana Pantelić Novaković
DOBRODRŽECI GOSPODIN NIN (UPRKOS SVEMU I SVIMA)
Bezmalo će biti šest decenija kako se dodeljuje ni malo zanemarljiva NIN – ova nagrada za roman godine. Za ljudski vek solidno doba i posmatrano kao biografija, uzimajući u obzir nezaobilazne boljke, može se reći da je to danas jedan zaista dobrodržeći gospodin. U prilog tome govori značaj ali i istrajni kontinuitet u vremenima pokidanih, svih mogućih veza . Svečano uručenje je lep prizor sa dobrom podlogom istančanog smisla..
Pa, ipak…
Ozbiljno mesto, ozbiljni književnici, kolegijalnost dobija visoku ocenu, u prvim redovima su sve sami NINovci, ozbiljna publika, poznate ličnosti iz raznih oblasti (a i šire). I sve to ex voto književnosti i to domaće, a svetske, moglo bi se reći vec poznatim marketinskim rečnikom, jer prevodi, ako već nisu, slede neminovno posle dodele, pod obavezno. Mada pisci ponekad postaju malo čudni, ako to već ranije nisu bili, pa tako prošlogodišnji dobitnik, za naslovnu sliku novina kojom se predstavlja čitaocima NIN-a bira neobično mesto: deponiju. Višeznačna poruka je u pitanju, svakako, ali… Ovogodišnji dobitnik Aleksandar Gatalica , predstavlja se čitalačkom auditorijumu – svojim portretom. Uz njega, knjiga autoritavnog, ali ne baš rado vidjenog naslova: „Veliki rat“. Čak i za nas koji smo nekako preživeli onaj naš mali rat, nije baš prijatno. No, istorija se ne sme zaboraviti uprkos kratkoći ljudskog veka i njegovog još kraćeg pamćenja, a veliki dogadaji moraju nastaviti da žive, bar u romanima. Bio je taj veliki, ogromni, užasni, zastrašujući (ne ponovilo se), Prvi svetski rat. I ako može da bude u romanu jedan čovek veliki, što će reći narečeni brat, koliko tek može biti veliki, u svakom pogledu, jedan rat!
Pa ipak…
Predstavnik žirija, Ivkov, nadahnut kao i uvek sa suptllnom preciznošću ovaj put svoj govor započinje, recimo, malom šalom na račun prezimena laureata koje je zbog svog magijskog značenja, može biti izvršilo uticaj na konačni skor 3 : 2 u korist pobednika. Potom, sledi detaljno obrazloženje o radu i odluci žirija.
Velikodušni sponzor stupa na scenu, dodeljuje književniku nagradu i tako spasava ugled našeg fonda kulture koji je uvek iz nekog razloga osiromašen a ne zna se zašto jer je za očekivati da nam kultura uskoro pukne kao balon, toliko je ima, stvarno je ima, bez šale, na svakom koraku, skoro se spotičemo o njene promocije, predavanja, koncerte, izložbe, performanse i sva moguća dogadanja koja je čine.
Dodela nagrade ipak, na kraju krajeva, predstavlja prizor lep za oko. Čovek dobija novac za nešto što je dobro odradio, pa je zbog toga primećen pa čak i nagrađen. I to za reč za koju je većina zaboravila da – beše na početku. Redak događaj. Skoro savršen. I pomalo nestvaran, uz to. Potom, sledi govor, od tog trenutka ovogodišnjeg slavodobitnika Aleksandra Gatalice, koji pokušava da objasni svoju novu ulogu. No, pre toga, nešto kao vraćanje loptice Ivkovu, verovatno zbog aluzije na svoje prezime, on uvaženog člana žirija hladno naziva štreberom koji je svoj izgovoreni tekst – pročitao sa papira. Na momenat, deluje nekako simpatično jer uvodi u serioznu atmosferu jedan đački, školski izraz. No, u Savremenom rečniku stranih reči koji je sastavio Ljubo Mićunović stoje tri značenja, mada je i jedno više nego dovoljno: štreber (nem.) 1. čovek koji dodvoravanjem, ulizivanjem i velikom poslušnošću teži da postigne uspeh u školovanju i u službi, laktaš, karijerista ; 2. čovek koji uči i studira bez razumevanja gradiva, bubalo; 3. onaj koji je stekao takvo znanje, tj. koji ga je sticao bez razumevanja, mehanički, bubanjem.
No comment!
Kraj zaslađuju reči zahvalnosti upućene supruzi u holivudsko – oskarovskom maniru. Lepo zvuči i kad se izgovara kod nas. Odlomak iz romana, čita sve mlađi Tihomir Stanić i svom snagom asocira na mladog Andrića koga je glumio ne baš skoro, što daje nade za ulogu u eventualnoj Kusturičinoj novoj vanvremenoj ideji za film o našem jedinom nobelovcu (scenografija u pripremi). Ovaj put on izgovara tekst o doktoru koji uzima otisak za posmrtne maske Franje Ferdinanda i hercoginje koji padose nama na dusu vo vjeki vjekov. I dok besmrtni razgovaraju, mi, smrtni, prisustvujemo koincidenciji bez presedana. Kandidat koji je podelio ovogodišnji žiri i opasno se priblizio dobitniku, grubo rečeno, vice laureat, Laslo Blašković konkurisao je romanom koji nosi naziv „Posmrtna maska“!
Neko bi rekao : Svašta! Ja ne kažem ništa .
Ljiljana Pantelić Novaković
Related Posts via Categories
