DISKRETNI HEROJ ROKA – MICK HARVEY – IZVEŠTAJ SA KONCERTA U KC REX Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,muzika |

 

 

 

 U muzici Micka Harveya, pod pretpostavkom da nikad niste čuli pomenutog gospodina i smatrate da je on samo tip koji je gnevno udarao po gitari i u Bad Seedsima ubacivao sa bek vokalima: „ Oooh, Diana!“, postoji nešto što ga značajno odvaja od tridesetogodišnjeg perioda vezanog za St. Nicka. Zamislite pesme Bad Seedsa u njihovom začetku, bez agresivnih distorzija i Caveovog propovedničkog tona. Stvorite u svojim ušima mešavinu bluza, kantrija, roka, britanskog folka iz vremena Henrija Osmog i katedralnu himničnost  (Harvey je kao dete pevao u crkvenom horu) plus filmičnost (dobar deo sinoćnjeg repertoara bi mogao da bude soundtrack ) eto, to je Harveyev zvuk.

 

KC REX  je sinoć bio domaćin Micku Harvey, australijskom muzičaru i kompozitoru,  jednom od „diskretnih heroja“ roka koji je, praćen šarmantnom kontrabasistkinjom  Rosie Westbrook,  i matricom, počastio publiku od oko 200 okupljenih kratkom (sat i petnaest minuta) ali slasnom muzičkom gozbom. Ambijent koncerta je, na opšte iznenađenje, bio kulturiška – možda i previše kulturiška. Kad spomenete čoveka koji je bio desna ruka Nicka Cavea tri decenije (Birthday Party, Bad Seeds), te tvorac Crime and City Solution, čije su pesme natopljene letargijom i gnevom australijskog outbacka, vi ćete ga, quid est demonstrandum zamisliti u nekom zadimljenom, prepunom klubu. Zar ne? Umesto toga, ulazite u smoke free zonu, na skromnom pultu kupite pićence od devojke koja govori engleski, sednete na svoju postavljenu stolicu, osmotrite časne sedokose starine u prvom redu (ok, brojna omladina je iza), ušušurite svoje pivo da ga neko ne prolije i,ako izuzmete taj detalj, kao da ste u „Kolarcu“. Večeras za vas svira živi klasik. A onda na scenu izađe, u crnom naravno, gray haired gent u pratnji kontrabasistkinje. Raspita se da li su svi ušli, uljudno vas pozdravi. Pije vodu iz plastične flašice i ležerno, kao da poručuje šolju čaja, prelazi, uz kratke konsultacije sa fellow musician, od jedne do druge numere.

I tu nastupi obrt. U trenutku kad Mick Harvey zgrabi crvenog „greča“  i zasvira sve te formalnosti postaju nebitne. Njegov glas je istovremeno i mek i pomalo preteći, melodije jednostavne, gotovo mantričke. U muzici Micka Harveya, pod pretpostavkom da nikad niste čuli pomenutog gospodina i smatrate da je on samo tip koji je gnevno udarao po gitari i u Bad Seedsima ubacivao sa bek vokalima: „ Oooh, Diana!“, postoji nešto što ga značajno odvaja od tridesetogodišnjeg perioda vezanog za St. Nicka. Zamislite pesme Bad Seedsa u njihovom začetku, bez agresivnih distorzija i Caveovog propovedničkog tona. Stvorite u svojim ušima mešavinu bluza, kantrija, roka, britanskog folka iz vremena Henrija Osmog i katedralnu himničnost  (Harvey je kao dete pevao u crkvenom horu) plus filmičnost (dobar deeo sinoćnjeg repertoara bi mogao da bude soundtrack ) eto, to je Harveyev zvuk. Akcenat koncerta je bio na pesmama sa albuma „One Man’s Treasure“  i „Two of Diamonds“ te najnovijeg „Sketches From The Book of Dead“. Publika je burno reagovala posle svake pesme, bila to nova, teška „The Ballad Of Jay Givens“, džonikešovska „Hank Williams Said It Best“, zarazna „Slow Motion Movie Star“, elegični „Planetarium“.  Kao što moja drugarica reče post festum: „Mick Harvey svira tako da se ljudima učini da je to najlakša stvar na svetu.“ e,  kad bi  tako bilo naša muzička scena bi procvetala. Bez obzira da li je svirao svoje ili numere Lee Hazelwooda, PJ Harvey, Tima Buckleya Harvey je u svojoj svirci zadržao ono najbitnije – poštovanje prema pesmi i iskrenost u izvođenju.

  Izdvojio bih i par smešnih situacija: po izvođenju „Slow Motion Movie Star“ neki entuzijasta je viknuo: „Bravo PJ!“, aludirajući na autorku te pesme, PJ Harvey (s kojom MH nije ni u kakvom srodstvu). Usledio je odgovor, parafraziram: „Ko proziva? Ne razumem. Gospodine, mislim da ste preterali s pićem“. Ne prođe mnogo i eto još jednog lika koji pušta, u pauzi između dve pesme, melodiju Serža Genzbura sa svog mobilnog telefona. I to traje i traje čitavu večnost. Anonimus je hteo ,valjda, da na taj način „poruči“ pesmu od Harveya koji je obradio više standarda francuskog kantautora ali ih više ne izvodi jer se ne uklapšaju u novi repertoar. „Ne nećemo to svirati“, komentariše . Melodija i dalje fercera u prepunoj Sali. „Da li je on ozbiljan?“ kaže Mick, pola kroz šalu. Nakon fine prozivke mobilni je konačno ugašen. Bis.“Home Is Far From Here“ nas prati u maglovitu beogradsku noć. Nema boljeg soundtracka. Naročito ako ste Australijanac u Beogradu. Ili Beograđanin koji ne živi u centru. Svejedno.

 

One Response to DISKRETNI HEROJ ROKA – MICK HARVEY – IZVEŠTAJ SA KONCERTA U KC REX Piše: Aleksandar Novaković