DEKODIRANJE: Spektakularizacija umetnosti

Filed under: vizuelne umetnosti |

Guggeheim muzej u Bilbau, arhitekta Frank Gehry

 

Tokom devedesetih godina XX veka, arhitektura i dizajn su osvojili značajno mesto u okviru kulture generalno. Iako je ovaj nov značaj proizišao iz prethodnih rasprava o postmodernizmu koje su za centralnu temu imale arhitekturu, on je potvrđen uvećanom važnošću dizajna i prezentacije u mnogim aspektima potrošačkog društva – u modi i prodaji, korporativnom brendiranju i urbanoj obnovi, itd. Ovaj ekonomski naglasak na dizajnu i prezentaciji uticao je kako na kustosku praksu tako i na arhitekturu muzeja: svaka velika izložba koncipirana je kao instalacija po sebi, a svaki novi muzej kao spektakularni Gesamtkunstwerk odnosno „totalno umetničko delo“. Kao dva istaknuta primera navešćemo Guggenheim muzej (1991-7), koji je projektovao Frank Gehry u baskijskom gradu Bilbau, i Tate Modern (1995-2000) na Temzi u Londonu, koji je renovirala švajcarska arhitektonska firma Herzog&de Meuron, a koji su danas sami po sebi turističke atrakcije. Kao i ostali mega-muzeji, projektovani su tako da se u njih može smestiti prošireno polje posleratne umetnosti, ali na određeni način oni i „prodaju“ umetnost: koristeći velike dimenzije radova, koje su na početku predstavljale izazov za moderne muzeje, kao izgovor da od savremenog muzeja naprave gigantski prostor za razna dešavanja koji može u potpunosti da proguta bilo kakvu umetnost, a kamoli pomatrača. Novi značaj koji se pripisuje arhitekturi ima, delimično, i kompenzacijsku dimenziju: u određenom pogledu slavne arhitekte predstavljaju poslednju transformaciju stare figure umetnika-genija, mitskog kreatora koji je obdaren božanskom vizijom i ovozemaljskim posredovanjem, koji su nama ostalima u masovnoj kulturi nedostupni.

Unutrašnjošt Guggenheim muzeja u Bilbau, Španija

 

U Društvu spektakla (1967) Guy Debord definiše spektakl kao „kapital nagomilan do te mere da postaje slika odnosno predstava (image)“. Ovaj proces je intenziviran tokom poslednje četri decenije do tačke u kojoj konglomerati medija-komunikacija-i-zabave postaju dominantne ideološke institucije u zapadnom društvu. Na ovaj način, inverzija Deborove definicije takođe postaje istina: spektakl je „slika nagomilana do te mere da postaje kapital“. Ovom logikom vode se mnogi muzeji i kulturni centri, koji su projektovani kraj tematskih parkova i sportskih kompleksa, kako bi potpomogli postindustrijsko preoblikovanje starog industrijskog grada – odnosno, kako bi ga učinili bezbednim za kupovinu i razgledanje, što često uključuje izmeštanje radničke klase i nezaposlenih slojeva društva i promovisanje brendova globalnih korporacija (kao što je Guggenheim muzej).

Skulptura Jeffa Koonsa „Puppy“, ispred muzeja Guggenheim, Bilbao

 

Preuzeto iz Art Since 1900, Foster, Krauss, Bois, Buchloh, str. 656

Prevod: Irena Šimić