Država Bana(l)na

Filed under: afirmator,broj 20 - novembar 2013,sindikat |

Banana_and_eggsPiše: Darko Đordjević

Činjenica je da živimo u državi velikog bogatstva, velikih prednosti, ogromnih kapaciteta, a od samo ova tri pojma nismo videli ni delić normalne koristi svega toga. Sve dok nam glave pune drugari političari, direktori, lideri, funkcioneri, svi prepuni magije da ovu zemlju ožive, nećemo stići nigde. Da zalazim u to da neko stoji iznad njih, neću, druga je to tema, i podugačka.

            Činjenica je da se nalazimo u društvu koje gleda da iz svake sitnice izvuče korist, makar to bilo i totalno banalno i brutalno po nekog drugog, gde se mozak truje lažnim informacijama, gde ljudi nisu u psihičkoj mogućnosti da izdrže pritisak inflacija, uticaj politike, države, gde su mito i korupcija česti kao „Dobar dan“, gde imamo previše izlaza iz svih problema, a niko neće da preduzme nešto a svi šatro ne znaju.

            Sedeći za kompom, pijući negaziran jeftin sok, slušajući Dubiozu kolektiv, tražeći posao i čitajući vesti, razmišljam svakodnevno o ovom, većim delom, napaćenom narodu. Ponekad se divim kada ljudi kao ja, mogu 90% vremena imati osmeh na licu, iako duboko u sebi imajući strah od neizvesnosti šta nas tek čeka. Možda ništa – a možda i propast. Da, ima država koje su u katastrofalnoj situaciji, ne možemo reći da smo najgori, bila bi laž, ali s obzirom da živim tu gde jesam, i primoran sam da živim još barem neko vreme dok se negde ne osamostalim, moram pisati o Srbiji, zar ne?

            Srbija nije na nogama, ona kleca. Popušta, pada, koprca se, kopa rukama i nogama.. Ali narod, ne vrh države. Nikada se oni neće toliko zalagati, ne, ne. Svi se oni bogate, na osnovu naših muka i naših vrednosti. Odliv mozgova je jedna sasvim normalna stvar, ovde ćeš uspeti sa svojim odličnim kapacitetom jedino ako dozvoliš da te uzmu pod svoje i radiš kako ti se kaže. Zašto ne bi sa takvim potencijalom otišao negde gde ćeš imati sasvim normalne a i velike koristi od svog znanja, od svojih veština..

            Država propada, velikani se bogate. Narod pati, funkcioneri se hrane. Para nema, a najbolja se jela jedu. Zakon o radu? Da, bravo. Doneće se novi Zakon o radu za tri meseca (danas). Donešena odluka o izmenama u novom Zakonu o radu (sutra). Još jedno bravo. Čoveče… Vi ne date ljudima više ni da dišu. Stalno insistirate da štede oni koji ionako nemaju dovoljno za pristojan život, uz uveravanje da se od ničega može stvoriti nešto. Čemu to? Sindikat nema dovoljno ČEGA da učestvuje u odlučivanju bitnih stvari za zaposlene u Srbiji? Aman, ljudi.. Sve u svemu, uvek se potvrđuje da se sve vrti oko novca.

Novac. Papirni, kovani, metaloprerađivački, lak, težak, manje vredan, više vredan – ok. To je opis novca. Ali ne onaj pravi. Novac je kompleks. Novac ne postoji. Postoje samo vrednosti novca u našim glavama kojima se nešto “kupuje” i “prodaje”, a šta to? To očigledno mora da postoji, jer ono što svojim radom i umećem uradiš i zaradiš – nemaš. Stoga mora da postoji ta materijalna stvar koju nazivamo novcem da bi se nešto imalo, inače si ništa. Novac je smešan. Novac je banalan. Opasan. Zanimljiv. Nekada i vredan.

“Novac ne boli. On žeže.” M. Ejmis