Daniela Minić Aleksić: SOFIJA

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,sf / horor |

Tog subotnjeg jutra, nepoznata devojka u sivom mantilu hodala je uz samo energetsko polje stare stanice. Levom rukom milovala je vazduh neposredno uz polje, lagano obilazeći krug. Usled varnica, ruka je neznatno svetlela. Tražila je tačku najslabijeg napona, po proračunu morala je da postoji negde u toj kružnoj fiktivnoj električnoj ogradi.

U tom trenutku, oba su je reflektora osvetlela. Usporila je korak, ali nije prestala da hoda. Htela je što pre da okonča sve.

„Nalazite se u zabranjenom području! Molimo vas da smesta napustite ovu oblast!“, glas je dopirao odozgo, sa starog razglasa. Odzvanjao je i bio je preteći. Devojka je ubrzala korak. Pogledom je uočila promenu u energetskom spektru i pružila korak prema njoj. Jake ruke su je grubo vratile nazad i bacile u stranu.

Radnik obezbeđenja sa maskom na licu stajao je nad devojkom. Grubo ju je uhvatio za kapuljaču i podigao sa zemlje.

„Pruži ruku! Svaki otpor napad je na službeno lice.“

Prešao je skenerom preko zgloba desne ruke. Pogled mu se naglo promenio. Zagledao je malo bolje lice pred sobom.

„Da li porodica Mink zna da ste van Glavne kupole?“

Čovek se zagledao u mlado lice, kožu, oči. Još uvek se sećao reklame koja se neprestano vrtela na nacionalnoj televiziji, pre svakog vladarevog obraćanja građanstvu. Bio je opčinjen tih dana, smatrao je da nikad ništa lepše nije video.

„Sofija, ne bi trebalo da si ovde, moraš da se vratiš“, iza uniformisanog čoveka pojavio je mladić. Prepoznala je glas. Reflektor je obasjao Deanovo lice. U mišićavoj desnoj ruci držao je mali uređaj, čiji je ekran živo treptao.

„Vi znate da je ovo zabranjeno područje i za civile i za pripadnike njihovih porodica“, radnik obezbeđenja tražio je reč kojom bi opisao Sofiju. Kako nije mogao da je nađe, rukom je pokazao prema devojci.

„Svestan sam da ne treba da budemo ovde. Izvolite, proverite legitimaciju“, čovek u uniformi video je i prepoznao oznaku specijalnog projekta. Povukao se u stranu i omogućio mladiću da priđe Sofiji.

„Ja… ne mogu…“, devojka je i dalje pogledom pratila linije koje su označavale kraj energetskog polja.

„Ona te čeka… Nacrtala je još jedan oblak. Na njemu si ti, odmah pored Leinad“, Dean je pružio ruku prema Sofiji. Ćutke je pošla za njim.

*

Pre otprilike godinu dana, Sofija je upoznala Marka, tihog omanjeg čoveka srednjih godina, koji je svaki dan dolazio u Centar za robotiku. Doneo je slike svoje porodice i pričao polako i zanimljivo, ne tražeći konverzaciju od Sofije.

Period aktivacije pre odlaska u građansku porodicu bio je kratak. Konstruktori su preporučivali da se aktivacija obavi u prisustvu člana porodice, isključivo u prostorijama „Hanon Robota“, glavnog distributera humanoidnih robota.

Marku je objašnjeno da ovaj model poseduje osobinu učenja po principu ponovljenih procedura sa do tri ishoda jednakih verovatnoća. Robot je, kao i svaki prethodni, mogao da prati pogledom sve ukućane, registruje zvuk u opsegu neznatno pomerenom od ljudskog i da odgovara i postavlja jednostavna pitanja. Savetovano je da sva obraćanja budu odmerena i da mu se dopusti da sam izrazi mišljenje ili emociju, i to samo onda kada za to bude spreman.

Svaki dodeljeni AHUR model je, prema vladinom programu, imao posebnu namenu, specifičnu za određenu porodicu. Poseban tim pratio je reakcije svakog robota. Nije bilo moguće da reakcije robota pređu dozvoljene granice koje je tim konstruktora postavio, poseban protokol rešavao je ovakve situacije.

Sofiji je poslednjeg dana obuke saopšteno šta će se desiti ako njeno ponašanje počne da se menja i bude van očekivanog.

Po dolasku u četvoročlanu porodicu, Sofija se upoznala sa navikama ukućana. Supruga Ketrin, žena namrštenog lica i prosedene kose, retko se obraćala Sofiji. Vreme je provodila uglavnom u spavaćoj sobi, na sofi, pored prozora koji je gledao na dvorište. U rukama je obično držala veliku knjigu sa starim porodičnim fotografijama na žutim, debelim, papirnim listovima. Takve knjige su mogle da se vide još samo u muzejima, zvali su ih albumi. Ćutljiva žena zamišljeno je prelazila prstima preko slika zaštićenih bezbojnom folijom. Satima bi ostala u tom pložaju s bolnom grimasom na licu. Sofija je u svojim sećanjima imala bezbroj kadrova sa ženama nalik na Ketrin: sve njihove priče počinjale su ili završavale se bolešću.

Mark je puno vremena posvećivao Ketrin. Bila je to posebna nežnost koju je Sofija učila posmatrajući ih, budući da među svojim sećanjima nije nailazila na ništa slično. Mark je svako jutro pomagao Sofiji da prvo namesti naslon za Ketrin. U dnevnoj sobi bi je uvek čekala mala Leinad, veselo se osmehujući. Desetogodišnja devojčica, prelepih krupnih očiju i tršave riđe kose, gotovo sve vreme je provodila sa Sofijom.

„Idem, čekaj me tu“, rekla bi Sofiji, odlazeći na obavezne časove. „Kao da bi ti igde otišla, Sofi“, viknula bi šaljivo na vratima.

Postavljala bi Sofiji zbunjujuća pitanja, a onda bi se smejala kada bi odgovarala razložno, razdvajajući pitanje na onoliko delova koliko je, prema njenom algoritmu, bilo potrebno. Devojčica se beskrajno zabavljala.

„Sofija, oblaci nastaju kada vile igraju kolo i otvore nebeske kapije, gde bog neba i Sveti Petar dočekuju grešnike, je l’ da?“, pitala bi Leinad sa već pripremljenim osmehom.

„Draga Leinad, oblaci nastaju kondenzacijom vodene pare, vile su bića iz mitova, a Petar je, po Bibliji, bio samo običan čovek, tek je kasnije postao Sveti.“

„Dakle, ako ja krenem prema nebu da se popnem na jedan od tih oblaka, šta će me držati u vazduhu?“

„Verovatno ništa, jer oblak ni u kom slučaju ne može biti u čvrstom stanju.“ Ovakvi razgovori bili su česti. Leinad je smišljala interesantna pitanja, na koja je Sofija odgovarala. Leinad je volela i da crta, uglavnom oblake. Na nekom od njih, naslikala bi jedino devojčicu sa crvenim pletenicama. Ponekad bi joj Mark, otac, prigovarao što se više ne bavi školskim projektima, ali bi ga devojčica svaki put ignorisala. I dalje bi svo slobodno vreme provodila sa Sofijom, izbegavajući sve moguće obaveze.

Stariji brat Dean, mladić od šesnaest godina, najčešće je boravio u kući od svih ukućana. Komunikaciju sa Sofijom održavao je na minimumu, ali je ipak slušao duge razgovore i pitanja koja je Leinad postavljala i analizirao Sofijine pokrete i gestikulaciju. Jedini je on znao godinu procesorske jedinice, sve osobine i tehničke mane robota koji je dodeljen porodici. Za njega, Sofija je bila samo to – čudo humanoidne robotike. Bila mu je zanimljiva, ali je bio svestan da je sve što vidi pred sobom samo spoj gvožđa i kože, specijalno uzgajane samo za ovu seriju. Cela ta igra i druženje Leinad sa Sofijom, ipak mu je bila simpatična, pa je, kad god je bio prisutan, beležio Sofijine odgovore.

*

Dešavalo se da Ketrin bude odsutna od kuće, dan, dva, kada bi se vratila potpuno iscrpljena. Sofija bi svakog jutra ulazila u sobu, podizala Ketrin i pomagala joj da dođe do sofe. Bolesna žena držala bi grčevito knjigu uz sebe. Takvih dana, Leinad bi stajala na vratima i pažljivo gledala šta Sofija radi. Nikada nije ulazila, nije se obraćala majci, bila je ozbiljna i hladna.

„Ljudi kada umru, odlaze u raj. Gde odlaze roboti?“, pitala je Leinad jednog jutra.

„Roboti ne umiru. Postoji privremena dezintegracija“, odgovorila je Sofija posmatrajući Ketrin.

„Ona umire, zar ne?“, Leinad se približila Sofiji toliko da je osetila svu hladnoću beživotnog tela. Ipak ju je zagrlila oko struka. Sofija je polako prešla rukom preko njene crvene kose. Krupne suzne oči su je posmatrale.

„Smrt je ono čemu svako živo biće ide, ona je neizbežna“, gledala je prozirni mokri trag na tužnom licu. Slike uplakanih ljudi, prizora smrti, nadirale su, nije mogla da ih spreči. Startovala je blokadu u sistemu stečenih emocija. Alarm je mogao da se aktivira svakog trenutka, nije trebalo to da dozvoli.

Pustila je da je devojčica grli. Blokada je trajala duže nego što je to bilo potrebno.

*

Bio je petak, oktobarski jesenji dan. Porodica je bila okupljena, dan je trebalo nekako obeležiti. Kućom je vladala neprijatna tišina iščekivanja. Ketrin odavno više nije ustajala iz kreveta. Poneki put bi se zakašljala, ali i to su bili usamljeni zvuci iz spavaće sobe.

Sofija je bila jedina koju je Ketrin pozvala da dođe u sobu. Žena je pokazala rukom da sedne na ivicu kreveta. Njena koža je bila prozračna, a glas slab.

„Verovatno znaš zašto si poslata kod nas, u našu porodicu…Leinad je verovatno naporna sa svojim pitanjima…”

Sofija je ćutala, prioritet za razgovor bio je na minimumu, što uglavnom nije traženo od nje.

„Zamoliću te nešto”, prvi put je pogledala pravo u Sofiju.

„Pričaj joj o meni”, pokazala je rukom na natkasnu kraj kreveta, na kojoj se nalazio album sa satenskim, ljubičastim, iskrzanim koricama.

„U njemu ćeš naći sve ono što bi moglo da je interesuje o porodici, o meni”, pokušala je rukom da obuhvati album. Sofija je u vazduhu uhvatila tešku knjigu i privukla je k sebi.

„Sigurna sam da ćeš naučiti Leinad da se raduje životu.”

Te noći, kada je Mark odmahnuo glavom izlazeći iz sobe, znala je da je kraj. Prvi put od kad je došla u porodicu Mink, Sofija nije aktivirala blokadu. Koža je teško prenosila nadražaje, ali je ipak osetila tanak mlaz koji se polako slivao niz njeno bledo lice.

Daniela Minić Aleksić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.