Daniela Minić Aleksić: AGENCIJA

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,sf / horor |

Mark je, iz poslednje fioke radnog stola, uzeo iskrzanu srebrnu pločicu sa ugraviranim dvocifrenim brojem i znakom Carstva. Dobio ju je pre tačno trideset godina.

Već dugo se nije prisećao tih meseci kada su ga doveli u Centar. Imao je samo šesnaest godina.

Dali su mu pločicu da je nosi oko vrata, kao jedino lično obeležje. Ono po čemu se nije razlikovao od ostalih polaznika bila je crna uniforma i obavezno pohađanje predavanja iz prirodnih nauka koja su trajala gotovo ceo dan. Noći su provodili u dodeljenim skromnim jedokrevetnim sobama, izolovani jedni od drugih, ali i od spoljnog sveta.

Već na samom početku bilo im je objašnjeno da je razgovor o ranijem životu, biološkoj porodici, strogo zabranjen. Umesto imena, koristili su broj sa pločice. Mentori su ih svakog dana ljubazno uveravali da su došli kao „odabrani“ i da budućnost Carstva zavisi od njih. Nije mu smetalo da bude samo broj. Vremenom je prestao da se seća i života kojem je pripadao ranije.

Držeći u ruci pločicu, gledao je pismo Agencije sa obaveštenjem o datumu kada je potrebno da njegov sin obavi prvu procenu testa ličnosti. Čuo ga je kako se priprema da krene i gušio je uznemirenost u sebi.

Dean je bio već na vratima, ali je zastao, videvši Marka u dnevnoj sobi.

„Oče, ja bih morao da krenem. Nešto si važno hteo da mi kažeš…“

„Da, hteo sam, ali sada to nije važno“, na trenutak je zastao, pa nastavio. „Šta god da se danas desi, shvati to kao neminovnost.“

„Ne razumem, to je samo formalnost. Koliko znam, niko od mojih vršnjaka nije doživeo neprijatnost.“

„Da, nije niko… Zapamti, mi smo svi ipak prvo jedinstveni i svoji.“

Mladić ga je pogledao i u očima mu video brigu.

„Srećan rođendan sine, šesnaesti, zar ne? Verovatno si mislio da ću zaboraviti.“

*

Dean je stigao ranije. Stacionirana u zgradi stare Opere, Agencija je bila okružena hologramskim prikazima kolosalnih bista – pomerale su se oko zgrade stvarajući arhaični omotač. Odmah po ulasku, pred njim se pojavila devojka sićušne građe. Oči su joj treptale kao u veštačke silikonske lutke sa novogodišnjih reklama na državnoj TV stanici.

„Pođite sa mnom!“, sitnim koracima uputila se ka uskom i mračnom hodniku u dnu zgrade. Na pola hodnika, devojka je skrenula desno. Kroz providna, poluotvorena vrata, ugledao je polupraznu prostoriju sa prozorom zaklonjenim tankom zavesom od organdina, koja se mogla videti samo na starim slikama.

Na sredini prostorije, za potpuno praznim stolom, sedeo je čovek sa naočarama. Ruke su mu bile naslonjene na sto. Bio je nizak i proćelav. Oči mu se nisu videle iza naočara koje su prekrivale polovinu lica.

„Mladi Dean Mink, zar ne… Molim vas, sedite“, kratka ruka pokazala je na stolicu pored stola. Vrata su se sama zatvorila za njim. „Vama je, verujem, rečeno sa kojim razlogom ste pozvani.“

„Rečeno mi je da moram da odgovorim na neka dodatna pitanja.“

„Da, baš je o tome reč. Izvinite, zaboravio sam da vam se predstavim. Ja sam vaš budući mentor, Artur Zuniev“, čovek je ustao i naslonio se o sto.

„Drago mi je… Budući mentor?!“

„Da, budući – još uvek ne znamo da li će vam mentorstvo biti potrebno, da li ste spremni“, čovek se blago osmehnuo i pogledao u pravcu zida.

Zid sa desne strane počeo je da menja oblik, središnji deo se u trenutku uvukao u vidu tamnog pravougaonika. Duboko u sredini zida nazirao se duguljasti uređaj nalik medicinskom laseru.

Videvši zbunjen mladićev pogled, čovek nastavi:

„To je posebna vrsta lasera, emituje već kreiranu scenu na očni nerv i usput beleži energetske promene u mozgu. Ne bojte se, ne može da vam naudi. Pored vašeg energograma pravi i video zapis. Pogledajte me, odgovaraćete na pitanja gledajući pravo, to što već osećate na glavi je samo zrak…“

*

„Vi se nalazite u bici koju ćete uskoro izgubiti. Na čelu ste vojske. Recite mi šta vidite, šta osećate…“, rekao je Artur jednoličnim glasom.

Dean ga više nije čuo. Soba se odjednom izgubila. Nalazio se na konju koji je nervozno njištao. Pogledom je tražio i trudio se da u daljini jasnije vidi mesto na kojem se odigravala bitka. Jasno su se raspoznavale dve armije. Dolina, naizgled bez kraja, bila je prekrivena telima ubijenih francuskih vojnika.

Poražen je veliki ratnik koji je porazio mnoge i osvojio svet. Sada drugi određuje njegovu sudbinu.

„Mišel!“, procedio je kroz zube. Nikad nije verovao u vojničku veštinu nametnutog mu pruskog husara. „Izdao je svoju armiju. Preživeli su ruske bestragije, sada ginu kao psi nadomak svoje zemlje“,  kipteo je gnev u njemu. „Povlačenje, naredite ostatku vojske da se povuče“, okrenuo se prema ađutantu. U ljutini je udario čizmama po Marengovim slabinama, dovoljno da galopom krene prema prvom ratniku koji je već jurišao prema njemu.

Pre nego što su se pogledi ratnika ukrstili, Marengo se podiže i obori nepoznatog konjanika. Dean mahnu mačem, čovekova glava se otkotrlja u travu. Krvavi vazduh sekle su oštre srebrne ivice. Glava drugog vojnika pala je u mlazu krvi. Ratnici su nadirali.

Srce mu je u grudima jako udaralo. Pored jauka umirućih, sasvim je jasno začuo Arturov glas:

„Veliki care, gotovo je, poraženi ste! Ostavite svoju vojsku da se sama snalazi i vratite se!“

I pored toga, car je jurišao i grčevito vikao:

„Vojnici za mnom, ne žalite život za domovinu, za Francusku!“

*

Najednom, sve se smirilo. Bio je na brodu i posmatrao je pučinu. Mesec je bio okrugao i lep. Trake mesečeve senke dodirivale su jedra broda. Pinta i Ninja lagano su se njihale i zaostajale za Santa Marijom.

Mesecima su već na pučini. Obećao je kraljici novu zemlju. Otkriće. Nije ga obuzimalo očajanje, ali je ipak bio zabrinut.

Tiha šaputanja okruživala su ga. Okrenuo se prema najupornijem, koji se čuo u dnu palube. Zrikave oči ćosavog pomoćnika Gilbera uplašile su ga dok su se približavale.

„Gospodaru, ovamo“, rukom je pokazivao nadole.

„Šta je nesrećniče, šta je toliko važno“, okrenuo je glavu prema njemu.

„Gospodaru, nije dobro! Pobuna! Podguruju ostale, opasno je“, tiho je govorio. Svaka druga reč gotovo da se nije čula. „Ćopavi Martinez, noćas će krenuti na vas“, podigao je svoje zrikave oči ka gospodaru. Bile su vlažne i uplašene.

Uplašenost u Gilberovim očima malo ga je rastreznila. Desnom rukom opipao je mačetu. Okrenuo se i prepoznao trag drvene noge. Martinez je sedeo međ debelim konopcima. Dim lule širio se oko njegove glave.

„Trgovcu Kristofore, gospodaru nepostojeće zemlje, mislite li da je dosta ovoga?“, nož mu se presijavao na mesečini. „Ako je tebi kraljica namenila bogatstva, misliš li da možeš da nas po ničijem moru vijaš i potucaš“, oslonjen na drvenu nogu, uspravio se.

Dean je spremno potegao mačetu, kad se pijani mornar zatetura od iznenadnog udarca i pade pred njim. Iza mornara stajao je Gilber. U rukama je držao trulu dasku sa zarđalim ekserima.

 „Gospodaru, šta ćemo?“

 „More je njegov život, u moru će ga i završiti.“ Naslonio je mrtvog Martineza na kraj pramca, dok mu je Gilber dizao noge. Gurnuli su ga dovoljno lagano da ga more mirno proguta.

Nekoliko mornara osuđenika posmatralo je sve što se na brodu dešavalo. Jedan od njih, sakriven u mraku, dobaci:

„Gospodaru, još nije kasno da se vratimo.“

Prepoznao je Arturov glas. Pogledao je u mrak i mirno rekao:

„Ima li još nekog? Da li još neko želi da se vrati?“ Svi su ćutali i povlačili se u senku.

Pogledao je ka nebu. Mesec je polako gubio sjaj. U daljini je moglo da se nazre kopno, prvi put posle dva puna meseca plovidbe.

*

Budeći se, shvatio je da se nalazi u istoj prostoriji. Pogledao je oko sebe. Ružni čovek više nije bio sam. Pored njega su stajala dva mlada muškarca, obučena u uniforme koje su mu bile nepoznate. Jasno je mogao da razazna znak vladine bezbednosne jedinice.

„Završili ste energetsku dopunu svog profila. Ako tražite panel u zidu, on se zatvorio sa krajem vašeg testa“, rekao je Artur. „Možda ćete osetiti malu prolaznu bol u glavi, to je zbog opterećenja optičkog nerva.“

„Kakvo je ovo testiranje? Zar nije trebalo da prosto odgovorim na par pitanja?“, pitao je Dean tiho, skupljajući u ustima svaku preostalu kap pljuvačke. Jezik mu je bio potpuno suv.

„Vidite, ovo je procedura za posebne kandidate u okviru Vladinog programa, zasnovanog na ideji da se ljudi rađaju sa određenim sposobnostima koje ih određuju kao buduće pronalazače, naučnike… vođe.“

„Ja… ne želim da budem ovde“, na pokušaj da ustane, jedan od nepoznatih ljudi mu je brzo prišao i prislonio elektrošoker na vrat. Bez reči je pao nazad na stolicu.

Na vratima se pojavio čovek sa sličnom uniformom i drugačijim oznakama. Ne sačekavši, prišao je bliže skeneru na desnoj ruci vojnika koji je pridržavao onesvešćenog Deana. Očitana titula i simbol Vladinog sektora za bezbednost bili su dovoljni da se vojnik povuče.

„Generale, izvinite, nismo očekivali vas ili bilo koga iz vašeg sektora.“

„U redu je, dobio sam specijalno obaveštenje.“

„Da, kandidat je prešao poslednji nivo Vladinog testa ličnosti. Verovatno vam je to javljeno. Izražen je visok nivo osobina vođe.“

„Poslednji ovakav desio se dosta davno. Procedura je u ovom slučaju jasna: Centar preuzima kandidata i postupa po propisima Careve bezbednosne agende“, značajno je pogledao vojnike.

Vrata su se opet otvorila, ali umesto uskog hodnika mogao je da se vidi prolaz koji je vodio ka mestu gde je nekada bio zid. Pored vrata su stajala medicinska kolica. Oficir je podigao onesvešćenog mladića i spustio ga na kolica. Nije rekao ništa. Klimnuo je glavom zbunjenim vojnicima i Arturu i, gurajući kolica, pošao prema novonastalom prolazu. Protokoli u delovanju bezbednosnih agencija bili su toliko strogi da nikakav prigovor nije dolazio u obzir.

Prolaz kojim se kretao oficir pretvorio se u dugi hodnik, na čijem su kraju stajala čelična pokretna vrata lifta. Kamera sa miniekranom aktivirala se pokretom kolica.

Ulaskom u osvetljeno polje sa zvučnika se začulo:

„Priđite polju identifikacije“.

Čovek je prišao, zrak je prešao preko njegovog desnog oka i vrata su se otvorila.

Dean se već budio u kolicima. Bio je toliko slab da nije mogao da podigne glavu. Osetio je ruku na ramenu.

„Ne brini se, ja sam tu!“

Prepoznao je očev umirujući glas. Poslednje što je želeo je da zna otkud on ovde. Bol se smirivala u glavi.

„Generale Mark Mink, prolaz vam je oslobođen. Dobrodošli u Centar za razvoj ličnosti“, oglasio se lift. Čelična vrata zatvorila su se za njima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.