Čuvar

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,sf / horor |

Volim posao čuvara. Jedan je od retkih, ako ne i jedini posao kojim sam se bavio, a bavio sam se mnogim poslovima, koji me je ispunjavao. Šef tvrdi kako sam jedan od najboljih radnika koje je imao. Osmehnem se svaki put kad to kaže, možda čak i pocrvenim ali se ipak ne slažem sa njim. Možda jesam dobar, ali ne i najbolji.

Betonska zgrada na vrhu ulice završena je prošle zime. Odmah su mi se dopali stanari, iako se nisu svi uselili po tehničkom prijemu. Nekako sam osećao da će kolektiv biti složan. Petnaest porodica činilo je Skupštinu stanara (svi su želeli da budu uključeni), skladnu malu zajednicu koja je odmah po useljenju pristupila uređenju zgrade.

Mladi bračni par sa šestog sprata posadio je drveće oko zgrade, starica sa drugog vodila je računa o cveću u hodniku, dok su prve zime sneg raščišćavali postariji gospodin iz sedmice i sin udovice iz stana broj četrnaest. Iako sam svima znao ime i prezime, bračni status i zanimanje, ipak sam o stanarima zgrade razmišljao kao o brojevima: čičica je iz keca, ona mala je sa trećeg, bakuta sa petog. Profesionalna deformacija. Nema vezivanja. Uljudnost, pristojnost, da, ali ništa više od toga.

Pa ipak sam se vezao i to onog trenutka kad sam je ugledao na stepenicama ispred ulaznih vrata zgrade, jednog prohladnog, maglovitog jutra. Nosila je teške kese koje nikom drugom nije davala u ruke. Ponos ili dragocenosti? Odlučio sam se za ponos. Bila je skromno odevena, u iscepanim farmerkama i crnim starkama. Odmah sam uklavirio njen ležeran stil. Dopala mi se na prvi pogled.

Bila je verena za nekog nespretnjakovića – zajedno su opremali stan, kupovali stvari, šetali u sumrak. Ne mogu da kažem da sam bio ljubomoran. U prvom redu sam smatrao da je mogla da prođe mnogo bolje, ali nikad sebe nisam zamišljao na njegovom mestu. Bio sam i te kako svestan činjenice da za Petnaesticu ne postojim. Prošla bi pored mene na ulici a da nije imala ni najmanju predstavu ko sam. To me, međutim, nije povređivalo. Nisam se ni trudio da stupimo u neki ozbiljniji kontakt, šef bi mi otkinuo glavu zbog toga. Zato sam se držao po strani.

Kad je, uprkos dvadesetčetvoročasovnoj zaštiti, interfonu i kameni na ulaznim vratima, u zgradu ipak bilo provaljeno, dignuta je opšta uzbuna. Obijeno je nekoliko stanova u toku jednog prepodneva, ali nije odnešeno mnogo stvari: nešto novca i sitnog nakita, jedan palmtop, OLED TV i to je čini mi se bilo sve. Prvo što sam pomislio kad sam saznao, bilo je izgubiću posao, ali srećom, provala se nije desila u mojoj smeni. To me nije, naravno, lišilo potpune odgovornosti.

Stanari zgrade su se brzo organizovali i nabavili Veštačku jedinicu, najsavremeniji sistem koji se koristio za obezbeđenje muzeja, trezora i vladinih zgrada, a koji su, pored veštačke inteligencije, činile spoljašnje kamere, detektori pokreta i nagle promene temperature, laseri… Oladio sam se kad sam video kamion i ekipu ljudi koja je došla da ga ugradi. Celo su jutro izvlačili grdosiju iz vozila i smeštali je u podrumske prostorije.

Niko ne ugrađuje takav sistem obezbeđenja – neprobojan, nepremostiv – nakon samo jedne provale! U zgradi je definitivno neka zverka, pomislio sam, ali ko? Predsednik kućnog saveta sa četvrtog? Bračni par sa drugog? Onaj smotani samac iz prizemlja? Nisam mogao da znam. Moj je posao definitivno dignut na viši nivo. Morao sam da budem daleko obazriviji, daleko oprezniji. Kako smo duboko zagazili u drugu zimu, nije više bilo sanjarenja o Petnaestici.

Onog dana kada se oglasio alarm skočio sam kao oparen sa stolice u kojoj sam zadremao na tren. Očekivao sam ga danima već, ali me je opet iznenadio. Uzeo sam opasač, pričvrstio RL-494 laser najnovije generacije, obukao zaštitni prsluk i odelo, stavio masku na lice i uskočio u vatrogasno vozilo. Upalio sam rotaciona svetla i sirenu i nakon kraće vožnje zakočio, uz zaglušujuću škripu kočnica, ispred zgrade sa VJ obezbeđenjem i zatražio od čuvara da isključi sistem zaštite i pusti me unutra.

Čuvar me je zbunjeno posmatrao. Iako mu je VJ do sada sigurno već nekoliko puta saopštio da je izbio požar u zgradi i da sva napajanja moraju da se isključe, ipak nije mogao da veruje kako sam tako brzo stigao, uprkos činjenici da se Vatrogasni dom nalazio tri ulice dalje. Odmahnuo je glavom, ukucao šifru isključivši VJ i pustio me u zgradu. Izvadio sam lasersku pucu i prislonio mu je na grudi. Razrogačio je oči u neverici. Glavom sam mu pokazao u pravcu lifta. Nemo se trznuo dajući mi do znanja da je razumeo. Počeo je da se trese i znoji od straha. Disao sam sve teže pod maskom, ali nisam smeo da je skinem. Nije smeo da mi vidi lice.

Kada smo se popeli na sedmi sprat, udario sam čuvara u potiljak, onesvestivši ga. Odvukao sam ga sprat niže i prislonio na zid, a potom se stepenicama uputio ka stanu broj petnaest. Bravu sam obio u rekordnom roku. Džaba im bila sva tehnika, pomislio sam i obazrivo ušao u stan. Osmotrio sam hodnik, stavio cilindar u džep od pantalona i zatvorio vrata za sobom. Stan je bio prazan, znao sam to. Od kad se uselila nije promenila ustaljene navike: trčanje, jutarnje vežbe, posao od kuće, odlazak na kafu sa verenikom, kupovina i šetnja, povratak kući. Samo su ponekad izlazili uveče u grad i tada bi se obično vratili kasno.

Prošao sam, za svaki slučaj, kroz stan i kad sam se uverio da je prazan, skinuo sam masku i obrisao lice natopljeno znojem. Izvukao sam se iz preteškog vatrogasnog odela i prišao sefu iznad radnog stola. Ukucao sam šifru koju mi je šef dao – ne znam kako je do nje došao i nisam želeo da znam – i kada sam ga otvorio, izvadio sam malu plavu kovertu i na njeno mesto stavio drugu, istovetnu. Zatvorio sam sef i obrisao ga, iako sam sve vreme imao rukavice na rukama. Sagnuo sam se da uzmem odelo i gas masku, kad sam čuo ulazna vrata kako se otvaraju.

Pretrnuo sam i mahinalno izvadio nož iz pojasa. Laser je bio brzo i moćno oružje, ali ako ste ga ikad koristili onda znate koliko meso zna da smrdi kada se njime iseče. Zato sam uvek nosio lovački nož sa sobom, za nepredviđene situacije. Naslonio sam se leđima na hladan zid i sačekao da se začuju koraci u ulaznom hodniku. Skočio sam na pridošlicu zamahnuvši oštricom bez razmišljanja.

„Po svaku cenu“, rekli su mi kad su me regrutovali na mesto Čuvara. Ovaj će potez to i osigurati. Razrogačene oči izbuljiše se u mene od straha, pre nego što se mlitavo, beživotno telo opustilo u mom zagrljaju. Bio sam obliven krvlju, ali nisam mario. Položio sam muškarčevo telo na pod nedaleko od ulaznih vrata, obrisao nož o pantalone i uvukao se u vatrogasno odelo, vodeći računa da ne ugazim u sve veću lokvu krvi.

Navukao sam masku na lice i zatvorio vrata od stana ne okrenuvši se. Gladio sam ivice plave koverte koju sam mahinalno ugurao u džep, kad su se vrata od lifta otvorila. Stajao sam kao ukopan. Još se nisam povratio od neočekivanog susreta u stanu – nikako nisam mogao da shvatim kako to da se tunjavi verenik vratio (i to sam) ranije kući – kad sam ugledao Petnaesticu kako stoji u liftu, lepša nego ikad. Oblio me je hladan znoj. Nisam znao šta da radim. Zurili smo nekoliko trenutaka jedno u drugo kad sam, prestavši da dišem, doneo odluku i zakoračio u lift. Vrata su se bešumno zatvorila za mnom.

Ulazni hodnik bio je prazan. Imao sam neverovatnu sreću. Pa opet, obazrivo sam se uputio ka izlazu. Neko je još uvek mogao da izađe iz stana i zapazi telo u liftu pre nego što se teška metalna vrata zaklope. I upravo se to i dogodilo. Sirena se oglasila u trenutku kad sam čvrsto stežući metalnu kvaku povukao ulazna vrata ka sebi. Da se samo sekund ranije oglasila, beg bi mi bio onemogućen.

Prišao sam užurbanim koracima vatrogasnim kolima koja sam ostavio parkirana ispred zgrade, otvorio vrata i svalio se na sedište. Tresao sam se kao lud. Ruke su mi drhtale dok sam pokušavao da okrenem ključ i upalim motor. Bacio sam poslednji pogled na zgradu i video gužvu koja je nastala oko lifta i u hodniku. Niko, međutim, nije izašao napolje. Znači, brava je zablokirana. Neko se ipak setio da ponovo uključi VJ. To im neće puno pomoći, pomislio sam, pritisnuo papučicu za gas i odjurio niz ulicu.

Nekoliko meseci prošlo je od tad. Šta se nalazilo u onoj koverti – nikad nisam saznao – nisam želeo da znam. Šef se postarao da budem nagrađen za dobro obavljen posao i ubrzo sam bio unapređen. Više nisam bio puki Čuvar. Sada sam bio deo Obezbeđenja. Štitio sam najveće face u gradu i posla sam imao preko glave. Pa opet, svaki sam slobodan trenutak koristio da je obiđem. Nije ni sada, kao ni onda, bila svesna moje blizine. I dalje sam bio nevidljiv. Voleo sam da je posmatram, posećujem, motrim, jer od svih ljudi za koje sam bio odgovoran, Petnaesticu sam ipak najviše voleo da čuvam.

Tamara Lujak